Danas je treći dan nakon koncerta koji je potpuno drugačiji od svih na kojima sam do sada bila. Malo obaveze, malo rođendani, razne vankućne aktivnosti, malo prehlada i alergija nisu mi dali da kao čovek sednem i napišem šta se sve to dešavalo u novosadskom Domu Kulture u četvrtak 13. oktobra. Kad je ovakav koncert u pitanju, za reportažu nikada nije kasno. Zbog čega je drugačiji? Možda vama ne bi bio, meni jeste, a evo i zašto.
Kada pročitate naslov na plakatu i u svim najavama za ovaj koncert “Zoran peva Arsena” sigurno zamišljate Zorana Predina kako sedi na stolici sa akustičnim bendom postavljenim na korak iza njega, koji takođe sedi, kako sviraju i pevaju pesme Arsena Dedića. Pa, u pravu ste. To je to, samo….potpuno drugačije od toga. To je sve sem obične akustične svirke. Zavrzlama!
U takvoj vizuelnoj postavci promiče misao da je možda pozorište ipak bilo pravo mesto za ovakav koncert, ali ne… Verujte mi da bolji prostor od Doma kulture za ovakvo savršenstvo od koncerta i užitka, u našem gradu ne postoji jer je ta prisna atmosfera između publike i izvođača najčarobnija na klupskim svirkama. Vrhunski muzičari koji čine Damirov Django Group savršeno su se stopili sa Zoranom u svim tim prefinjenim notama i tekstovima koje je mnogo godina ranije napisao Arsen Dedić.
Ovu dirljivu posvetu najslavnijem hrvatskom kantautoru Zoran Predin započeo je zajedno sa čuvenim gipsy swing gitaristom, Damirom Kukuruzovićem i njegovim Django Group bendom. Na žalost, Damir je otputovao na neko bolje mesto, ali nam je ostavio sjajne melodije, aranžmane i njegov Django Group da nas uveseljavaju i ulepšavaju nam dane svojim maestralnim izvođenjima.
Moglo bi se reći da je ovo savršen spoj, Zoran i Django Group su ista energija, ista misao, ista ljubav prema umetnosti. Velike festivalske bine nisu za ovu emociju. Ako ćete da budem potpuno iskrena, ovu ekipu zamišljam u bašti lokalnog kafea nekog malog mesta, na jednom od mnogih prelepih hrvatskih ostrva, ušuškanog među drvećem starih maslina, u kom se pije samo domaće vino, kako muzikom, ali i bezgraničnim Zoranovim šarmom opijaju publiku. Mi ove večeri nismo imali drveće maslina, imali smo vino, ali smo bili potpuno opijeni onim što su nam izveli.
Koncert je otvorilo nekoliko instrumentala koje nam je Django Group izveo, upozoravajući nas svojom virtuoznošću da nas čeka veče koje nikada nećemo moći da zaboravimo. A onda je na binu izašao čovek koji svojim osmehom razoružava i najhladnokrvnije, seo na stolicu i čini mi se pesmom “Tvoje nježne godine” otvorio ovo veče. Tokom večeri čuli smo pesme “Ni ti, ni ja”, “Pamtim samo sretne dane” koja nam je malo više poznata u izvođenju Arsenove supruge, predivne Gabi Novak, “Proljeće bez tebe” takođe nam poznatu u izvedbi Ksenije Erker, zatim ”Moderato Cantabile”, “Zagreb i ja se volimo”, “Takvim sjajem može sjati”, “Završiću kao Howard Hughes”, “Ako priđeš bliže” pesma koju je proslavio Zdravko Čolić svojim izvođenjem a koja fantastično zvuči u ovom gipsy swing fazonu, “Otkako te ne volim” himna razvedenih, kako nam je Zoran stendaperski najavio, “Kuća pored mora” i još neke, kojih sada na žalost u ovom trenutku ne mogu da se setim. Ono što je bilo iznenađenje je izvođenje pesme “Devojko mala”, koja nije Arsenova pesma ali se savršeno obukla u ovaj gipsy swing.
Kako to obično biva kada je nešto dobro, to stvarno kratko traje pa nam je Arsenovih pesama u maestralnom izvođenju Zorana Predina i Damirovog Django Group-a bilo malo, ali baš malo. Od Zorana se uvek očekuje da nas u pauzama između pesama zasmejava svojim prefinjenim humorom i učini da se osećamo povlašćeno što smo tu, ali uvek ima i neko iznenađenje spremno. Uz pesmu “Otkako te ne volim” Zoran je sišao sa bine i zamolio jednog gospodina da zapleše sa njegovom suprugom. Dozvolu je dobio, Zoran i prelepa plavuša su zaplesali nekoliko trenutaka, džentlmenski joj poljubio ruku, otpratio do mesta, a zatim zamolio drugu devojku koja je sedela za stolom u prvom redu da i ona zapleše sa njim…. Na žalost, takvih džentlmena danas više nema. Žena više nema priliku da se oseti ženstveno, prvenstveno jer su muškarci sve manje muževni.
Ovako savršeno veče naravno da je moralo nešto malo i da pokvari. Da li zato što je koncert održan u klubu u kom se inače održavaju pop i rok koncerti pa su ljudi navikli da ćaskaju konstantno, ili zato što su jednostavno nekulturni, ali publika je u jednom periodu bila nesnosno glasna. Žamor je bio toliko jak da sam morala da se skoncentrišem kako bih čula Zorana šta priča u pauzama, iako je moj sto bio u prvom redu. Moja zahvalnost ide Firčiju koji nije mogao više da trpi tu nekulturu pa im je doviknuo da ućute. Odmah nakon toga začulo se “Bravo Firči, e neka si im rekao…”. Iako je situacija bila nepotrebna, to svakako nije umanjilo celu čaroliju koju su nam Zoran i Django Group izveli ove večeri.
Sa novosadskom publikom pozdravili su se pesmom “A sad adio” zbog koje su mnogima zasuzile oči. Moje društvo i ja smo uživali ove večeri isto toliko koliko se radujemo i koncertu Rammstein-a na koji ćemo ići sledeće leto. Zašto je to bitno sada?
Ljudi, nemojte se stavljati u kalupe. Dajte šansu i nekim drugim stvarima, nekim drugim notama. Više volite, manje osuđujte.
Jer kako bi Arsen rekao: “Pobedom se posle čini, izgubljeni neki rat.”
Andrea Magazin
Foto: Marina Pešić
