PODELI

Nedavno smo imali čast da popijemo kafu sa četiri člana novosadskog benda Azil 5 i bolje se upoznamo sa njima. Postoje 11 godina i bave se autorskim radom. Mnogo je tema dotaknuto u ovom razgovoru, a neke smo ostavile za novi susret.

Za početak, za one koji ne znaju, ko je Azil, ko ga čini, kada i kako ste nastali?

Borko: Ja uvek probijam led, po običaju. Azil 5 je nastao 2005, i sve u vezi s nama vrteće se oko broja 5, na ovaj ili onaj način. Sava (Sava Nikić), Vlada (Vladimir Vojnović) i ja smo nekoliko godina pre te 2005. svirali zajedno u jednom bendu i  praktično smo kroz taj bend učili svako o svom instrumentu i to je trajalo neke 4 godine. U međuvremenu smo otkrivali čari autorskog rada i u tom periodu došli smo do zaključka čime ćemo se to baviti evo, već 10-11 godina. A to je, pre svega, autorska muzika gde će tekstovi biti na srpskom  jeziku, o čemu će Sava možda više pričati.  Kada je taj bend, u kom smo prethodno bili, iz određenih razloga prestao da postoji, Sava, Vlada i ja smo nastavili, a pridružili su nam se i Kristian (Kristian Hengl) i Pera (Petar Alargić). Zanimljivo je da smo njih dvojicu našli iz druge ruke, da ljudi koji su inicijalno pozvani da sviraju, iz određenih razloga, nisu to želeli pa su nam preporučili svoje drugare koji su, zapravo, bili Kristian i Pera. Tako da je, eto, sasvim slučajno, ta petorka nastala, u takvom sastavu, i krenuli smo, početkom 2005. da sviramo, s tim da smo otprilike imali setovano kako bi to sve trebalo da izgleda, kakve bismo pesme pravili, da su pesme na srpskom, da je to neka rok muzika, sa primesama svega što se nama pojedinačno dopadalo, da l’ je to bio neki grandž zvuk, koji je više prijao meni i Savi, ili neki možda teži zvuk koji je prijao, tada, Peri ili možda Kristijanu, ili neki mekši zvuk koji je prijao Vladi. U svakom slučaju, cela ta mešavina naših ukusa je rezultirala tim našim prvim albumom Strastan, go i bos, koji je žanrovski šaren, a šaren je zato što smo mi u tom prvobitnom bendu bili šareni i svako je, mogu slobodno da kažem, nesputano dao svoj doprinos i mislim da smo na kraju, u stvari, baš rekli to što smo hteli.

Ko čini aktuelnu postavu benda?

Borko: Aktuelnu postavu benda čini, pored Save i mene, Vlada, od samog početka, i Neša (Nenad Kojić), koji je sa nama od 2007, s njim smo i snimili taj prvi album. Cole (Dušan Kolarski) sa nama svira praktično od 2012. I to je glavna postava Azila 5. Od pre godinu dana sa nama svira i Ivan Janeckov, on je naš dopisni član, možda sad i stalni. On je, eto, Azil 6, i asistira na svirkama kao električna gitara broj 2.

Odakle ideja za ime Azil 5?

Sava: Pa, bilo je nekih raznih predloga, da se zovemo ovako ili onako. U stvari, prvobitni bend je trebalo da se zove Orvel 1984, po najčuvenijoj Orvelovoj knjizi, pa onda smo bili u fazonu, postoji već Oktobar 1964, iako nije ista godina. I tako sam ja jednom, ne znam da l’ sam spremao neki ispit, šta sam radio, pa sam čitao etimološko značenje reči ,,azil”, odnosno utočište, pa mi je bilo interesantno da je mi koristimo u jednom modernom, političkom kontekstu, a da zapravo ona ima šire značenje – utočište, na nekim jezicima, etimološki, čak i izvor s kog se može napiti vode pa smo pričali azil, azil, petorica, Azil 5, to je bilo utočište za nas petoricu, a zatim i za sve druge koji to vole.

Danas, u moru žanrova, kada je muzika u pitanju, u koji se svrstava Azil i da li se uopšte trudite da se svrstate u bilo koji?

Sava: Moje lično mišljenje je da mi nikada nismo pogrešili što smo, zapravo, pokušavali da određenu emociju i određene pesme sviramo kao da je ona jedina, kao da nema drugih pesama. Mislim da smo izbegli tu fioku da budemo određeni žanr. Znači, ne sviramo ni pank, ni metal, ne sviramo, u suštini, ni pop, ni džez, sviramo od svega po malo. Tokom godina, nas su slušali ljudi koji slušaju tvrđu metal muziku, preko ljudi koji slušaju džez i world music, do raznog sveta. Pritom smo u jednom periodu puno svirali preko, pa je onda to bio još suludiji kontekst svega toga. Ono što je meni drago jeste da nismo potpali pod tu varijantu ,,Ej, ja sviram to, dođi zbog toga što ja sviram to”, što je mač s dve oštrice, jer je uvek bilo lakše kad sviraš nešto jer onda će se ljudi iz tog nekog fazona prepoznati, to je taj pubertetski diskurs u stvari. To je dobra strana toga, u tom kontekstu da se ljudi lakše ,,zalepe”, a loša strana je da ljudima ponekad nije jasno, desi im se da čuju jednu stvar i da im se ona svidi i da onda čuju nešto što je potpuno dijametralno suprotno. A suštinski, ne zato što ja to pišem, nego zato što zaista postoji ta jedna nota u tekstovima koja povezuje muziku. Oni su praktično od prvog do trećeg albuma sa nekom sličnom emocijom i to je to. I možda čak i ritam sekcija, odnosno, ne možda nego sigurno, Neša i Borka koji sviraju na taj jedan specifičan način, tako da i tu ima nekih dodirnih tačaka. Meni je drago zbog toga zato što sam ja jedno vreme primećivao da se neki određeni broj ljudi ,,zalepio” za nas kad smo tek počeli da sviramo i bilo je jako puno publike koja je slušala neki tvrđi zvuk i koji su nas doživljavali kao neki novi, alternativni metal sastav i to je meni bilo ok jer ja sam slušao tvrđu, metal muziku. Meni je drago kad danas pogledam jer, u suštini, nekako bih se osećao suviše usko da sam svirao nešto usko i znam da sam radio nešto iskreno i onda me boli uvo šta je to u stvari. Ako se nekom sviđa, može da bude šta god. To je neko moje mišljenje i suštinska priča o tome.

Borko: Nismo vijali žanr, mi smo vijali pesmu. Nismo hteli da upadnemo u neki ćorsokak žanrova, kao što je rekao i Sava. I zajedno smo pokušavali, Neša, koji je u toj ritam sekciji, kasnije i ti gitaristi koji su svirali, da te Savine tekstove otelotvorimo u tom nekom zvuku benda, koji će, zapravo, najviše podražavati to o čemu je on pisao. I baš zbog toga ti žanrovi nisu konstantni tokom albuma nego su se menjali, a plus zbog toga što su se menjali i članovi. Tu negde kad smo snimali drugi album, Pera odlazi iz benda, dolazi Trki (Mladen Trkulja), i u tom nekom trenutku naš stil postaje još luđi, jer je on potpuno drugačiji gitarista. U tom momentu Azil je krenuo da svira van zemlje, prvo po regionu, a zatim i šire od toga, po Evropi i onda, zapravo, to je donelo tu neku svežinu. Svaki novi član koji je ušao uneo je, na neki način, neku svežinu i promenu.

Sava: Samo da dodam da tekstovi nisu bitniji od ovog drugog. Štos je što mi nismo hteli da nam tekstovi budu trla baba lan, to je suština, i zato što sam ja u muziku ušao iz nekog sveta književnosti, to mi je bila neka ljubav.  Muzika je to sve pratila. Ti tekstovi nisu poezija, nisu toliko dobri da budu poezija, ali u sklopu s muzikom su to neke slike i onda je to, u stvari, nešto što je svima nama bilo interesantno. Kako u kojoj pesmi, ne uvek.

Šta prvo nastaje, tekst ili muzika?

Sava: Bilo je pesama kad smo svi nešto zajedno svirali, bilo je pesama koje smo tako Borko i ja nešto prosviravali, bilo je nešto što ja donesem kao neke minijature, bilo je čak nekih da Neša krene da svira na bubnju, neki patern koji se vrti pa da se mi nadovežemo na to, svašta je bilo.

Ono što je sigurno jeste da je Azil svakako jedan autentičan bend. Koliko danas bendovi teže toj autentičnosti, konkretno Azil?

Borko: Prvo, hvala na komplimentu, to je zbog ovog ovde što svira ritam. J Pa mislim da smo mi svi, od samog početka, težili nekoj autentičnosti, samim tim što smo krenuli sa svojom autorskom muzikom pa to samo po sebi nekako navodi na taj neki put autentičnosti. Svesno nismo hteli da kopiramo nijedan bend, nijedan strani bend iako to, uglavnom, ljudi ovde rade, nekad vrlo verno. Mi smo skapirali da to i nije baš zanimljivo za nas. Sam sklop ličnosti koji je bio u prvobitnom bendu, i svaka sledeća postava je  bila takva, da smo svi mi hteli da se na neki način umetnički ostvarimo, da napravimo nešto što će biti manje-više autentično, da ostavimo trag. Što bi filozofi rekli ,,Borba protiv smrti”, tako nešto slično. Mislim da je to neko razmišljanje od kojeg mi nikada nismo odustali, jednostavno smo ga uvek branili kao takvog. Baš zbog toga naše pesme i albume određeni broj ljudi sluša, a opet određeni broj ljudi ne sluša. Na kraju, evo, posle 10-11 godina, Azil 5 nije postao masovni ukus. I zbog toga mi je jako drago.

Kakav je vaš pogled na novosadsku alternativnu muzičku scenu?

Sava: Nema ovde scene. Mislim, ima bendova, ali nema scene. Scena je uređena, estetska celina koja ima svoja pravila, svoju logistiku, svoj put i svoj prostor. A ovde to ne postoji. Naravno, postoji mnogo zanimljivih bendova, volim neke novosadske bendove, što iz neke pank provenijencije, što sam slušao kao klinja: Pekinška patka, Ateisti itd.

Uglavnom, ima super bendova koji su kreativni, ali nema scene onako kako je, recimo, poznajemo, sa početka 80-ih, pa i ranije. Nije ovo neki vapaj za prošlim vremenima, nego prosto je tako. Pre su se ljudi prepoznavali, a sad su ljudi sebični, ne mogu da izađu iz svog nekog virtuelnog sveta, uopšte sveta, a za scenu je potrebno da se ljudi podržavaju, to je isto jedna sociološka strana ovog jednog tehničkog dela.

Borko: Sceni je potrebna određena logistika, onda i koncertna logistika, a toga ovde, u principu, nema, i nema već duže vreme. Ne postoji tržište i muzika se ne konzumira na taj način da se kupuje, ne postoji taj biznis deo muzike. Ljudi generalno misle da se muzičari muzikom bave iz hobija i većina se i bavi. Međutim, muzika da bi opstala kao takva, da bi muzičari pravili albume i spotove, potrebna je određena produkcija koja košta mnogo, mora da postoji neko muzičko tržište, mora to da određena populacija konzumira tako što će otići u prodavnicu i kupiti ploču, tako što će otići na koncert i kupiti kartu, bez toga ne može bend da postoji. Može da postoji možda jedan album, da bend postoji par godina, i šta onda. U staroj Jugoslaviji, 80-ih godina npr, postojao je taj neki muzički biznis.

Sava: Primer za to je ona čuvena ploča Paket aranžman koja je nastala na silu, zapravo, i koju su činila tri benda, koji nisu ni bili u neki dobrim odnosima, niti su bili stilski ujednačeni, niti su bili slične estetike, ali su spakovani u Paket aranžman, što danas služi kao referentna tačka za priču o ex Yu roku, jugoslovenskom roku, novom talasu, a suštinski, kada bi neko danas pokušao to da napravi, sumnjam da bi uspeo. Mislim da bi bilo te sujete, kao ,,neću ja da sviram sa ovim”. To bi bilo praktično nemoguće, napraviti autorsku ploču na kojoj bi se našlo 5 autorskih bendova iz Novog Sada zato što je taj nivo ,,Ja”, porastao do te mere da svako misli da ima svoju istinu.

Koliko publika danas, uopšte, zna da prepozna kvalitet i ceni umetnost?

Borko: Ovde ne. Mislim da ne postoji ta slušalačka kultura. Retka je pojava da neki ljudi posećuju svirke, a da nikad npr. nisu čuli za taj bend. Nije to novosadska publika, nego generalno publika, a to je već povezano s našom istorijom. Nije to sad kao ,,ekonomija se srušila u poslednjih nekoliko godina”,  ne, to je povezano sa istorijom. Nas su svakih 50 godina rušili do temelja i to je, po meni, jedan od glavnih razloga zašto mi nemamo kontinuitet ni u čemu, a ne u slušanju muzike. Dok je bila renesansa napolju, mi smo ovde bili pod Turcima. Tako da, kao što je Sava rekao, u kulturno-sociološkom, istorijskom posmatranju mi smo tu dosta oštećeni od strane osvajača tuđina. Možda smešno zvuči, ali stvarno jeste tako. Jedna od prvih bombi koja je pala na Beograd ‘41, pala je na biblioteku.

Sava: Paradoksalan je taj period između 50-ih godina pa do 80-ih kad smo mi, zapravo, bili u korak sa svetom, imali smo ozbiljne muzičare, klasične muzičare, školu filozofije Praksis, velike književnike. Kiš je, još u svoje vreme, bio neki evropski uzor, da ne govorim o Paviću, Andriću… Tako da taj mali period u kojem smo mi bili u korak sa svetom i ta mala harmonija koja je postojala, pomogli su da taj period danas bude kao neki mit. Posle su došli ratovi itd. Ima ljudi koji slušaju dobru muziku, ali ni njihov ukus nije, da kažem, snažan, načitan ukus nego je to ukus koji je ukus zabave, koja može biti urbana. Kao što zabava može biti seljačka, nema razlike.

Da se vratimo na Azil 5. Čime se vi još bavite, pored Azila?

Borko:  Ne, mi se Azilom bavimo pored još nečeg. Biće da je to. J Ja sam po obrazovanju fizičar, radim u svojoj struci, bavim se medicinskom fizikom i to je ono čime se bavim, to je moj poziv.

Cole: Ja predajem gitaru u muzičkoj školici, privatnoj. Predajem popularnu gitaru klincima i zvanično sam član dva autorska benda, od kojih je jedan Azil. Bavim se muzikom, u tom nekom prenesenom smislu. Neko vreme sam imao iskustva sa tezgarenjem i to mi se smučilo. I drago mi je što, zapravo,  ne moram na taj način da zaradim preko muzike. Radim nešto što ima smisla. Nije ,,čekić u kamenu” nego nešto što negde vodi, nije ono dan mrmota, lupanje sata, nego neki proces koji traje, koji se odvija, koji ima neke svoje etape, svoje faze.

Sava: Ja sam po obrazovanju profesor filozofije. Radio sam dugo kao novinar, baš, baš dugo, u raznim medijima bio novinar i urednik. Sad radim u  jednoj stranoj kompaniji, bavim se komunikacijom, marketingom i sl. i tako,volim da pišem. I volim, eto, to u Azilu da sviram. J

Neša: Ja sam po formalnom obrazovanju diplomirani dizajner zvuka, a predajem, takođe, isto kao Cole, mada u drugoj školi, predajem bubnjeve, radim u Kulturnom skloništu i imam puno đaka. To mi je glavno opredeljenje za sada i mislim da će tako i da ostane do daljnjeg.

Sava: Vlada je advokat. Ja sad govorim u njegovo ime,  završio je pravo i radi kao advokat.

Borko: I kad zapadnemo u neku nevolju sve nas spasava.

Sava: On se time bavi i njegova velika pasija je snimanje, nešto što bi se zvalo studijski posao, audio-produkcija, miks, snimanje. On nam je radio dosta toga vezano za Azil, ima neki kućni studio koji je prilično funkcionalan i on to fino radi, pedantan je, pažljiv. Radi kao advokat i on ne svira nigde više, svira sa Azilom. Jedno vreme je svirao, odnosno nije svirao nego je više pravio muziku, sa Anom Perišić. Neša je imao jedan bend koji je bio baš onako veliki jazz fusion bend, Mayoke group se zvao.  A aktuelan je Mr Balloon.

Neša: Da, to je jedan jazz duo, eksperimentalni. Tako da, u slobodno vreme, želju za muzikom, pored Azila, usmeravam i na tom polju.

Borko: Ajde, kad svi, onda i ja. Imam i ja svoj duo, zove se Orea, to je gitarski duo koji se bavi nekom poluakustičnom muzikom, ima malo world music-a i bluza i eto sad snimamo prvi album, a to je neka muzika koja je onako, vrlo skromna i intuitivna, nije za svakoga. Ako Azil nije za svakoga, onda pogotovo ovo nije za svakog. A inače, da se vratim na Vladu, spomenuo bih da Vlada sad producira naš novi snimak, to su tri pesme koje ćemo kroz neko vreme objaviti. U pitanju su pesme sa novog albuma rađene u akustičnim aranžmanima, onako poprilično bogato. I nadamo se da će se to uskoro pojaviti, verovatno na internetu.

 

Kako to izgleda kad se Azilanti sastanu u studio da rade na nekom novom materijalu?

Borko: Studio dolazi na kraju. A mi se nađemo, pričamo, zezamo se, sviramo. Kao što je Sava rekao, naše pesme su nastajale na sve načine, od toga da svako od nas pojedinačno donese neku ideju do toga da neko donese polugotovu stvar,  da direktno na probi kroz neko džemovanje nastane neka pesma, pa se ona onda nedeljama, mesecima obrađuje, rade se aranžmani, pa tek onda se ulazi u studio da se to snimi. Sad, mi imamo neki svoj način snimanja, da se prvo snimi ritam sekcija, napravimo pilote, a onda svi ostali pojedinačno i onda,u zavisnosti od toga da li neka pesma zahteva neki dodatni egzotični aranžman ili instrument, možda zovemo nekog, eto imali smo Milana Jančurića na saksofonu. Zovemo ljude koji bi, na neki način, mogli da upotpune taj naš snimak. Da spomenem Filipa Vlatkovića, on je bio naš producent na drugom i trećem studijskom albumu, eto to je to.

Pošto vas dugo nije bilo, odnosno dugo nismo imali priliku da vas negde čujemo, da li je u planu neki koncert ili svirka?

Sava:  Pa nema nas iz više razloga. Da budem iskren, pošto mi sviramo jako dugo, i svi se, suštinski, muzikom bavimo jako dugo, tako da ceo taj balans svih tih nekih stvari se na kraju završio u toj nekoj autorskoj priči i u jednom trenutku smo osetili zamor materijala s jedne strane, a s druge strane neko, neki osecaj…

Neša: Mislim da nije to, nego više što Novom Sadu, a čak i Beogradu, u nekom momentu, fali ta prava scena. Onda se dogodi to da se svako od nas trudi da bude deo ekipe, da se odriče ovih, onih stvari, da troši vreme i ostale  stvari i da se organizuje neki koncert. Mahom ljudi, masa, publika pita ,,Kad će biti, kad će biti nešto” i onda mi napravimo nešto i ne bude baš kako smo očekivali. Bude  50% manje ljudi što, kad je manji klub, nije tako lepo za videti i osetiti. Onda od tih 50% koji slušaju, ne slušaju u stvari, nego tako budu kao deo prostora, i onda mi tu dođemo kao neka kolateralna šteta. Bar se ja tako nekad osećam. Naravno, ima i prelepih koncerata, naveo bih Božidarac, Akademiju u Beogradu, Studio M u Novom Sadu. Uglavnom su to nekamesta koja vezujemo za Beograd. Mislim da je u Novom Sadu najteže svirati, uvek je i bilo, barem je meni uvek tako.

Sava: Mi smo svugde drugde bolje prolazili.

Cole: Što kaže Neša, faktički se zatvara prsten u Novom Sadu, zatvara se krug sto se tiče mesta za sviranje, steže se obruč oko bendova i sve je manje mesta za sviranje svake godine, nekako ispada tako.

Šta mislite šta je uzrok tome?

Cole: Pa uzrok tome je da, jednostavno, gleda se više neka računica,  zarada od prodatih pića, karata, što se tiče vlasnika kafića, klubova. A što se tiče samih bendova, filtrira se, zapravo, prava slika, filtrira se prava publika. Publika koja je dolazila, vremenom se osipa, u stvari, ostaje ona publika koja zaista želi da dođe i čuje. I onda tih ljudi koji zaista žele da dođu i da čuju nema 500 nego 50 i onda ti ljudi koji se repetitivno pojavljuju s jednog mesta na drugo mesto ne mogu da čine tu kritičnu masu koja će biti podrška sceni. Ne zavise bendovi direktno samo od publike, zavise i od mesta na kojim će da sviraju. Ako su u Novom Sadu npr. ukupno dva mesta, jedan bend ide kao fliper kuglica od jednog mesta do drugog  i u jednom momentu dođe do zasićenja, do besmisla. Jednostavno, koliko god to trivijalno i glupo zvučalo, treba više mesta i drugačija scenografija i drugačiji duh dešavanja. A bend, kada oseti novo mesto, novu publiku, igrom prilika, i on će postati nov i svež.

Sava: Mi smo svirali jako dugo, imali stvarno prelepe nastupe i trenutke. Npr. kad smo svirali u Berlinu na jednom mestu, sećam se tog petka gde su bili stranci koji su skakali do plafona zajedno s nama, popeli se na binu, bila je žena od 70 godina koja je slušala to i igrala egzaltirano. Nakon tog izlaska preko, pa onda turneje u Sloveniji, koja je bila super, tih koncerata kojih smo imali preko i nekih nastupa ovde koji su bili jako dobri, nakon nekog perioda smo shvatili da je taj krug koji se vrti uvek isti, i to praktično 2012-2013. godine pa do kraja prošle godine sve se više zatvarao i mi smo sve više svesno povukli ručnu,  ubacili u prvu i kao ajde da malo vidimo… ne znači da smo prestali da sviramo, a ne znači ni da ćemo krenuti da sviramo uskoro, vrlo verovatno hoćemo.

Borko: Mislim da je potrebno da ljudi žele neki drugi sadržaj koji nije televizija i ono što se nalazi na televiziji, a to su ti neki rijalitiji, neke Farme. Ja ne posedujem televizor već neko vreme, ali posedujem internet pa znam o tome. Uglavnom je teško naterati ljude na koncerte jer, uglavnom, ta neka nova internet generacija, konzumira sve preko You Tube-a, i onda je to, po meni, neko lažno zasićenje jer mislim da je tu u pitanju razlika između 2D i 3D doživljaja. Ko ume da tu razliku uoči i ko je svestan te razlike, taj će I, verovatno, doći na koncert.

Cole: Sve se svelo na to pitanje  gde svirati, a da to nekako ima smisla. Sve se svelo na neke turneje spolja, na neke velike planove. A te turneje i ne bi imale tu neku težinu da ovde u okolini ima tih nekih pravih ponuda. Opet nam se, ma koliko to zvučalo proračunato i ljigavo, opet se svakom od ovih bendova isplati više da ih nema po petsto godina pa da ih se masa zaželi, pa da onda izađemo da sviramo i da onda to bude neki koncert. Tako da, forsiramo događaje u krugu delovanja 3 mesta, na svaka 2-3 meseca, i onda masa ,,aha aktivni ste, ali nas nekako boli uvo da dođemo”.

S obzirom na to da ste svirali van okvira Srbije, kako ste naveli, u Berlinu, po Sloveniji itd. Možete li da uporedite kakve su reakcije publike tamo u odnosu na ovde?

Sava: To je jako dobro bilo. Svirali smo, zapravo, jako puno, na različitim mestima, pred različitim svetom.  Berlin je jako čudan grad, mislim da tamo dođe kiborg koji svira Paganinija i on bi tamo imao svoje mesto. U suštini, velike sredine i veliki gradovi mnogo lakše, u svom već standardnom hodu, upijaju sve različitosti i jako lako prelaze preko tih nekih kulturoloških razlika i barijera. Mogu uslovno reći da su se, već posle nekih nastupa, ponavljali ljudi, što znači da se to njima svidelo i oni su onda dolazili i u neki drugi deo grada da nas čuju. U Sloveniji smo svirali, to su isto bile zanimljive svirke. Uopšte, ta atmosfera je bila tako lepa, ne samo muzika nego sve.

Borko: To je, zapravo, to jedno putovanje i druženje kad u kombi potrpate ceo bend i to je stvarno bolje od bilo kakve tinejdžerske ekskurzije. Ekskurzija na steroidima, samo bez psihoaktivnih supstanci, alkohol se ne računa. J Tako da, u svakom slučaju, sva ta naša putovanja su bila prelepa, mi smo se jako lepo družili, jako lepo svirali i, što je rekao Sava, na svim tim nekim mestima preko, podrazumevam tu neku Zapadnu Evropu, postoji ta slušalačka kultura. To znači da se svirke tog nekog našeg tipa svakodnevno dešavaju na 100 mesta u gradu, i onda zašto bismo mi bili neki presedan bilo kakve prirode, nego, jednostavno, mi smo tu upali u matricu svega i jednostavno zasvirali.  Pošto, očigledno, posedujemo određen kvalitet, to se ljudima svidelo. Njima je, recimo, bilo čudno što jedan takav bend svira po klubovima, što ne svira po nekim festivalima. To je taj neki kvalitet.

Sava: Mene su neki nemački bendovi koji su svirali kao predgrupa pitali da li smo mi završili muzičku akademiju. Zato što, u suštini, njihov nivo sviranja je na nivou dece koja imaju dostupne instrumente, ali nemaju ,,žicu”. Naravno ne svi, bilo je super muzikanata koje smo upoznali, ali nemaju neku ,,žicu”, oseti se da to nije nešto proživljeno, da je to deo neke zabave, nešto kao kul da se svira, dok je kod nas…

Neša:  Ne samo to, to je ,,žica”, žargonski rečeno, to je ta nacija koja prosto ima ,,žicu” za proizvodnju automobila, a mi  imamo neku drugu vrstu, tako da… nit’ smo mi sad tu za neku mehaniku, nit’ su oni za muziku. I onda je to njima bilo lepo da slušaju.  Kao sad kad dođe Kinez pa počne da priča i tebi je sad zanimljivo kako on izgovara te neke reči, lepo ti je, al’ ništa ne razumeš. E, tako isto i Nemci. Bilo im je lepo, a ništa nisu shvatili. 🙂

Sava: S jedne strane izgleda površno, s druge strane je to jedna nacija koja ima kontinuitet i pojedinci, zapravo, čine grupu koja ume da sluša muziku.

Neša: Tamo se ljudi lakše  adaptiraju na nove stvari, kad kažem adaptiraju na nove stvari, mislim i na samu postavku kluba. Mi smo imali priliku da sviramo u jednom klubu koji ima širok spektar dešavanja, od jam session-a i pozorišnih predstava, do najobičnije izložbe slika ili najobičnijih izlazaka sredom ili petkom, i tamo publika jednostavno poštuje kad ti postaviš tamo neke stolice, kad okreneš binu pa kad staviš neku rasvetu, ona poštuje taj koncert koji traje, recimo, od 9 do 10, toliko valjda možemo da se strpimo i ćutimo, da čujemo šta to oni imaju da kažu. Ako opet ti ljudi ustanu i kažu ajde da napravimo žurku, oni ustanu i đuskaju zajedno sa nama. Kod nas su ljudi tvrdi i nekako ne odstupaju od svojih navika, tako ja to vidim.

Borko: Postoji nešto što se zove malograđanstvo i nešto što se zove kosmopolitski duh. Meni je jako drago što smo mi zajedno, zapravo, neko vreme bili deo tog kosmopolitskog duha. Znači bili smo u tim nekim velikim zapadnoevropskim gradovima i svirali smo tamo, i ne samo da smo svirali, nego sa mnogo ljudi smo pričali, sa mnogo umetnika, slušalaca… jednostavno smo usisali neki deo tog njihovog nasleđa.

Cole: Sad bih se ja na časak vratio na sam početak priče, na ono kad smo pričali kako postoji pretpostavka da se u ovo vreme bendovi ne bi toliko voljno lako okupili da naprave neku zajedničku kompilaciju. Pre 3-4 godine, bio je aktivan studio Ces ovde u Novom Sadu, u Grčkoškolskoj, i likovi su dobro radili i došli su  na jednu ideju da naprave Free demo vikend i ta dva dana svi bendovi, i koji snimaju tu i koji ne snimaju, mogu biti od jutra da mraka  da snime jednu pesmu free. I oni kako snime tu pesmu, automatski se nađu na kompilaciji koji studio o svom trošku izdaje. Niko nije apsolutno pravio pitanje oko toga da li želi s nekim da se nađe na zajedničkom disku ili ne želi. Čak je bilo i ljudi koji su najavili da neće doći pa su se ipak pojavili. Mislim da se ne radi o nekoj međubendovskoj sujeti, uopšte ne mora da bude bitna za celu priču. Radi se o tome da mislim da se previše vremena troši na filozofiranje o tome kakva je scena danas, na pričanje od strane muzičara o stanju na muzičkoj sceni danas, a manje zapravo bavljenje samom muzikom.

I za sami kraj, imate li možda neku poruku za čitaoce?

Borko: Ima jedan film, meni jedan od omiljenih, zove se Almost famous. Radi se o jednom klincu novinaru koji ide sa jednim poznatim bendom na turneju po Americi i kaže taj jedan gitarista tom klincu ,,Just make us look cool”. Pa, eto, to može da bude neka poruka za kraj.

Našem razgovoru je tu negde, zvanično, bio kraj, mada su ovi momci imali još štošta da kažu. Ali to nekom drugom prilikom.

Danka Džida

Tijana Sredojević

Foto: Boris Kočiš