PODELI

… Ćudljivo sam ćudljiv čova

ćudljiv kao leš

ćudljivo sam ćudljiv čova

da ne veruješ.

Ćudljiv sam u glavu

ćudljiv sam do pete

neb’ ti pleso u sramtebalu

takvo sam ti dete…

Sredinom marta 1964. svet je zatečen cunamijem ”bitlmanije“, neviđenom popularnošću pop-rock benda the Beatles, liverpulskih “čupavaca“ koji su promenili sve(t). Još veće iznenađenje predstavljalo je objavljivanje debitantske knjige jednog od famoznih “buba“, zbirke kratkih priča, uvrnutih bajki i pesmica – Johna Lennona( Džon Lenon) – “U ličnom spravomspisu“. Bio je to književni debi idejnog vođe, pevača, gitariste, najbritkije i najkontroverznije ličnosti Bitlsa, predvodnika jedne buntovne generacije i “heroja radničke klase“. Samo godinu dana kasnije pojavljuje se još jedna knjiga – 24.juna 1965. objavljena je “A spaniard in the works“.

… Sedim dvosamljen podno drveta

Skroman,debo i malen

Mala mi dama cvrketa

Ne mogah da je ždraknem.

Gledam gore i u nebo

Da nađem tog divnog stvora

Čudno,čudno bog te jebo

Čujem a nemam izbora …

Napisana u stilu “Džojsovog brbljanja“(kako je sam Lenon tvrdio), bila je to sasvim neobična potvrda sasvim običnog ludila. Većina literarnih “eksperata“ i izdavača tvrdilo je kako će Lenonova majstorija brzo propasti: kako može pevač iz bit grupe napisati nešto od bilo kakve vrednosti? Knjiga se, uprkos mračnim prognozama, popela na vrh najviše prodavanih, a kritičar uglednog nedeljnika “Times“ je povodom izdavanja knjige rekao: ”Vredno pažnje za svakoga ko je zabrinut za osiromašenje engleskog jezika ili britanske mašte“. Usledila je potom i značajna “Foyle’s“ literarna nagrada, a par godina kasnije, tačnije 18. juna 1968. godine održana je u uglednom londonskom Nacionalnom teatru premijera pozorišne predstave rađene po motivima iz knjige “In his own write“.

…Upoznao sam ga na žurki u selu Volton, objašnjava Paul McCartney (Pol Mekartni, basista Bitlsa, Lenonov prijatelj i partner u tvoračkom, legendarnom kreativnom tandemu Bitlsa). Kao đak bio sam buckast. Kada se tom prilikom oslonio na mene, ukapirao sam da je mortus pijan. Imali smo po dvanaest godina i bez obzira na njegove zulufe postali smo drugari. Tetka Mimi, koja se o njemu brinula još od malena, obično je govorila da je pametniji nego što se pravi, i tako to. Za školske novine je napisao pesmu o pustinjaku koji je rekao: “Pošto je moj život disanje, ne smem da ne smem da prestanem da dišem“. Ove reči su me odmah naterale da se upitam: ”Ima li tu nečeg dubljeg?“. Nosio je naočare, pa je to bilo sasvim moguće, ali i bez njih ga nije bilo lako prokljuviti.”Koji ’tobus“, obraćao bi se gomili zahvalnih smejača. Otišao je u “Kveri benk“ školu za dečake a kasnije je nastavio umetničku školu u Liverpulu, koju napušta. Počinje da svira sa grupom zvanom Bitlsi i evo ga sada i sa knjigom. Opet se setih onog; “Ima li tu nečeg dubljeg?“…

Upravo tako, kako je to lepo predosetio i opisao Mekartni, u pitanju je bila uvrnuto-odšrafljena zbirka maštarija, pesama, bajki, kratkih priča i jezičkih zavrzlama jednog izuzetno kreativnog i originalnog čoveka, koji se nikada pre ili kasnije nije priklanjao kolotečini ni činio ustupke vladajućim ukusima i modama. Lenon se prvom svojom knjigom predstavlja kao pisac i ilustrator, tvorac izuzetno kreativnih, nadahnutih i duhovitih jezičko-maštovnjačkih ogleda. Bio je to trijumf ”veštine pričinga“, kako je sam autor krstio autentičnu verziju crnohumornog ludila i jezičkog eksperimentisanja.

–           Kako pišete knjige?

–           Švrljam ponešto na papiriće i to skupljam po džepovima. Kada se dovoljno nakupi, eto knjige.

–           Zašto ste nemilosrdni prema ljudima u vašim knjigama?

–           To je dobar način da ih dokrajčim. Pretpostavljam da je to manifestacija nekih mojih prikrivenih okrutnosti. Do sada su knjige bile pretrpane Alisama, Snežanama i Vini Puama. To mi je dojadilo. Ježeći se od toga ustanovio sam novu verziju događanja. To je moja “uobičajena kritika“ kao što su neki kritičari primetili.

–           Džone, šta nastojite da kažete u vašim knjigama? Zašto ih ljudi ne razumeju baš najbolje?

–           Važno da ih ja kapiram! Ako bih pisao u normalnom spelovanju, ne bi imalo smisla da ih uopšte pišem. Ne govorim ništa. Tu nema nekih većih poruka.

Vratolomne igre reči, ironija, cinizam, pronicljivi humor, lucidne dosetke, kalambur- naizgled “naivni“ vatromet unutar kojeg sve pršti od vrckavosti, energije, uvrtanja i izvrtanja, duhovitosti i neverovatne količine ekspanzivne kreativne maštovitosti, čine debitantsku Lenonovu stilsku kolekciju fantastičnom i intrigantnom. Da, samo naizgled “naivnom“, pokazaće narednih šesnaest godina… Bilo je to eksperimentalno-stilsko jezičko poigravanje kreativnog autora, čoveka koji će u svom kratkom, četrdesetogodišnjem životu (ubijen u atentatu na ulicama Njujorka, decembra 1980.), postati autor preko 300 pesama (od kojih su mnoge čisti klasici rock and rolla), glasnogovornik i duhovni vođa čitave jedne generacije, tvorac pacifističke himne “Give peace a chance“ i “heroj radničke klase“, politički angažovan na “slobodarskom“ američkom tlu na strani radikalne, revolucinarne levice.

… Jednom bio neki čovek po imenu Delimično Dejv. U životu je imao misiju. “Ja sam Delimično Dejv“ promumlao bi svakog jutra čime bi dobio pola bitke. Za doručkom bi opet rekao:”Ja sam Delimično Dejv“, što je uvek izluđivalo Beti. “Užabokrečio si se“ rekao bi mu neki glas na putu za posao za koji bi se ispostavilo da je obojeni kondukter. “Lako je tebi“ mislio je Dejv imajući razumevanja za obojeni problem“…

…Jednog debelog jutra probudi se Erik Čujni sa abnormalno debelim izraštajem na glavi. “Bogca mu“ reče Erik Čujni, vrlo veoma izneneđen. Bilo kako bilo on je to stoički podnosio, a i što bi se brinuo? Kad ono gle – ču nekakav piskav glasić kako ga zove po imenu  “Erik…Erik Čujni“ ili tako nešto, ne bih baš mogao stoposto da kažem. Te noći isti glas prozbori. “Erik izrastao sam ti baš posred glave, pomozi Erik“…

Bitls sa perom u ruci. Neobično i, za vreme kada se knjiga pojavila teško zamislivo. Istorija književnosti to verovatno neće zabeležiti ali svi rokeri sveta znaju – Lenonova knjiga “U ličnom spravomspisu“ je prva knjiga koju je napisao neko ko se stvarno bavio rock and rollom!

priredio: ćudljivo ćudljiv čova, Mici Zibi