Bob Živković: “Život je Fejs”

Dobrosav Bob Živković će vam reći da je on rođen sa olovkom i da ni za šta drugo u životu i nije bio sposoban, a to će ovaj duhoviti tip napisati čak i u svojoj biografiji. Sreća naša pa se on u svom životu toliko naporno “igrao” tog crtanja. Da bih vas podsetila na čemu sve generacije imaju da budu zahvalne, počela bih sa nabrajanjem gde smo to sve odrastali uz njegove ilustracije (i uz šta sve njegovo današnja deca odrastaju). Za početak tu je nikad prevaziđeni Politikin Zabavnik, a za one starije Tik-Tak i Zeka. Da ne pričamo o ostalim časopisima poput Nacionalne geografije, NIN-a, pa sve do Hupera, Maxima i Plejboja. Ilustrator je naučne fantastike i fantazije, kao i preko pedeset romana i zbirki kratkih priča. Uz sve to uključen je u mnoge akcije za obolele od malignih bolesti, osobe sa hendikepom, borbu protiv narkomanije, promociju mentalnog zdravlja, zaštite dece na internetu, pa i reklamne kampanje UNICEF-a…

Verovatno bi se ovako moglo ići u beskraj. A vi već sigurno znate ko je ovaj čovek i bez silnih podsetnika. Kao anegdotu priča da mu je jednom neko rekao da je u razgovoru s njim imao tremu “kao da priča sa Betmenom”, a ne mogu reći da sam se i ja mnogo drugačije osećala. Za naš portal, malo kroz šalu i osmeh, malo kroz ozbiljnu priču (verovali ili ne), Bob razgovara o sebi, budućim generacijama, prijateljstvima i još ponečem zanimljivom…

Rekli ste u jednom intervjuu da biste se možda bavili nečim drugim da Vam nisu rekli da ne znate da crtate. Pa, jeste li ikada mislili o tome ko bi bio Bob da je imao peticu umesto trojke iz likovnog?

Nebrojene su oblasti u kojima sam najgori, mogao sam da budem loš u bilo čemu. Nisam crtao za te trojke, a ne crtam ni za petice. Nemam izbora, rođen sam sa olovkom. Ceo život crtam, sviđalo se to mojim nastavnicima ili ne.

Ilustracija je samo drugačija forma priče i pričanja, zašto je to nama kao vrsti uopšte toliko važno i neophodno?

Bez priče ne bi bilo ni nas, ni života. Ne bi bilo ljubavi bez “izvini”, ne bi bilo čuda bez bajki. Pričamo rečima, crtežom, pesmom, pokretom… Razgovor nas spašava od samoće.

Nekada ste pričali o tome da je ranije bila takva situacija da kada neko nacrta nešto loše, kažu mu da to izgleda kao strip. Zašto su strip i ilustracije ranije bili tako skrajnuti i obezvređeni i šta je to što ih je danas dovelo do toga da najzad budu priznati?

Nije strip ni danas priznat. Ako gledamo Dnevnike (ne gledajte ih tu bar sigurno nema ničeg pametnog), naslovne strane i udarni termini su za grand-zvezde- parova-na- farmi. Svaki put kad me pohvale ja zadrhtim. Nismo mi iz iste priče. Strip je na drugoj strani kosmosa, srećom.

11035580_911460282243566_1892268928651205347_n

Govorili ste o svojoj ljubavi prema filmu i uživanju sa kojim odlazite u bioskop. Koja je to umetnost koja je kao i crtanje važna za Vas?

Isto je to, i strip, i crtež, i film, muzika, igrice i knjige, knjige, knjige… Slušam ljude šta imaju da mi kažu, ljude pametnije, duhovitije i maštovitije od mene.

Petričića, Koraksa, Somborca ste nekada okarakterisali kao važne osobe u društvu i kao one kojima često jedinima verujete kada ujutru otvorite novine. Šta je to što njihov izraz čini tako važnim i validnim?

Vekovima niko nije uključio vesti da bi saznao šta se stvarno događa. Možete njih slušati kako lažu i šibicare ili pokušavaju da vas hipnotišu da kupite giga-secko-navlaku-za navlaku-na-krevetu. Istine o svetu danas možemo da čujemo od Somborca, Koraksa i Petričića: trojica samozgom, srcem  i petljom u medijima.

Šta treba da ima nešto da bi Vas ponelo, dojmilo, zapanjilo…? Pošto se čini da Vi, poput deteta, pronalazite radost i čudo u ama baš svemu oko sebe, a onda to prenosite i na papir.

U svakoj rupi, u svakom mraku postoji iskra svetlosti. Što je tama veća to su hrabrija i snažnija ta zrnca dobrote. Da je svetlo blještavo teže bi ih video. Srećom pada sneg, pa svaka zverka ostavi svoj trag.

U jednom intervjuu ste rekli da je svet igrica toliko divan baš zato što se tačno zna ko je junak, a ko karakondžula. Kako ih prepoznajete i borite se protiv njih u stvarnom svetu?

Ne prepoznajem ih. Zato i bežim u igrice i knjige. Dok sam živeo nema ko me nije zeznuo u Vestima i u poslovima, ljubavima i druženjima. Mi nemamo taj senzor da vidimo zver kad nam se približava. Uz malo sreće bar možemo da shvatimo da smo ugazili u go*no i da se izvučemo.

20156172_1539300912792830_137752761365261977_n

Pošto ste rekli da je praktično nemoguće da nemate stav o nekoj temi o kojoj se diskutuje, pa u skladu sa tim i crtate. Interesuje me, postoji li neka tema o kojoj baš imate stav, a do sada ga nikad niste iskazali?

To bi značilo da se o tome nije pričalo mojih 55 godina (što je teško), da ja nisam imao ništa “pametno” na tu temu već da dodam (što je nezamislivo) ili da sam uspeo da držim usta zatvorena i da ne progovorim (što je naučna fantastika). Svi imamo o svemu stav, neki ljudi prećute – ja lajem.

Vaš stil je izuzetno prepoznatljiv, šta je sve uticalo na njegovo formiranje i izgled koji danas ima? Menja li se on u nekom smislu još uvek?

Moj stil se menja kako se menja moj svet. Pre 30 godina sam se kleo da ću da umrem sa 33 kao Jim Morison, da nikad neću da se ošisam, pre 20 godina sam imao ljubičaste farmerke. Samo ludak može da nosi majice koje sam ja nosio kao klinac, neću valjda da crtam isto? Crtam ono što danas mislim i ono što danas volim. Ja lagano sve zaboravljam, ne bi se ni setio kako sam juče crtao.

Rekli ste da ste zaplakali i u notes zabeležili “smisao života=ispunjen” kada ste saznali da ćete crtati za Tolkina. Da li se nakon tog događaja razvio neki novi smisao koji opet može rasplakati od radosti?

Nekad smo se hrabrili da će “deca koja danas čitaju naše knjige, jednog dana izrasti u dobre ljude”. Zaplakao sam kad sam saznao da su  ljudi – veći i bolji od mene, počinjali da crtaju gledajući moje crteže. Život je ispunjen kad shvatiš da si se ceo život igrao, a da je od te igre bilo neke koristi. (Inače plačem suviše često, svaki put kad vidim nešto ili nekoga mnogo većeg od mene – od sreće.)

Ilustrovali ste veliki broj knjiga za decu i govorili ste o velikoj odgovornosti koju takav posao nosi sa sobom. Mislite li da nam je potrebno da današnja deca izrastu u drugačije ljude od ovih kakvi smo mi danas i da li je to moguće?

U gore ljude od nas ne mogu u svakom slučaju. Rasturili smo sve što smo zatekli, zaratili sa svima, sve razvukli i slomili. Generacija mi je bila grozna. Klinci kreću od nule. Oni više nemaju šta da ruše, mogu samo da grade – svetove i mostove.

13697186_1171640792892179_6994202509424350868_n

Kažete da imate sreću da radite sa ljudima boljim i većim od sebe, pa mislite li da su ta prijateljstva bila slučajnosti i verujete li uopšte u nešto takvo? Šta je ta prijateljstva održalo?

Život služi da prepoznamo, pronađemo i probamo da skupimo svoje pleme. Život je Fejs, prihvatamo nove prijatelje, lajkujemo se i razmenjujemo (ok i blokiramo po kojeg skota). Nema slučajnosti, to nam je jedini zadatak u životu. Da otkrijemo ko smo i nađemo bar sebi slične ako ne bolje i veće ljude od sebe. (Teže ljude ne mogu, tu sam CAR)

Čula sam da je Vaš rođendan nazvan praznikom ilustracije, svi (i ilustratori, i neuki) Vam se javljaju i nešto Vam crtaju. Kako se Vi osećate tog dana, koliko Vas to raduje?

To je jedan od trenutaka za plakanje. Osećam se k’o tetka Leposava sa “Nemojte, niste trebali… Joooj, bas mi je to falilo…”. U panici da nisam zasluzio svu tu lepotu, sav taj trud, svu ljubav. A bilo bi veće od života da jesam…

Hoćete li ikad otići u penziju?

Samo lagano. Sačekajmo da me lagano prođe pubertet, pa da se polako uozbiljim, nađem Pravi Posao, naučim da vozim, prekinem da se kreveljim, oženim, razmnožim….pa ćemo da sednemo da porazgovaramo o penziji. (smeh)

15621839_10209581774393723_3778569723650389465_n

Razgovor vodila: Milica Erdevički

Comments are closed.