PODELI
Foto: Bojan Stevanović

U beogradskom Domu omladine 2. novembra sastav Irish Stew of Sindidun velikim koncertom proslaviće 15 godina postojanja. Tim povodom, sa frontmenom Bojanom Petrovićem, porazgovoarali smo o bendu ali i nekim vrlo ozbiljnim temama.    

Glavni povod za ovaj intervju svakako je veliki jubilej koji proslavljate, a to je 15 godina postojanja, iako ste uveliko u 16. godini 🙂 Kad pogledaš unazad, šta je to što vas je obeležilo kao bend za ovih 15 godina?

Prošla godina je bila u znaku promocije aktuelnog albuma “City of Grigs”, pa je eto taj rođendanski jubilej opravdano pomeren za ovu godinu. I zato novi početak 🙂 Što se tiče prethodnih 15 godina, verujem da su ih pre svega obeležile pesme i albumi koje smo stvarali. To je ono što ostaje i to je jedina prava stvar. Sve ostalo dođe i prođe.

Pominjao si da je došlo vreme za novi početak, kada je bend u pitanju. Da li to podrazumeva i neke promene u radu, postavi ili nešto treće?

Mislim da smo povučeni iskustvom iz prethodnih godina, a pogotovo nakon završetka i promocije prethodnog albuma, dosta toga posložili u svojim glavama. Naučili smo mnoge lekcije, naučili smo scenu, naučili smo Srbiju. Javila se i neka jako dobra energija među članovima benda i mislim da ćemo u budućnosti biti dosta konkretniji po svim pitanjima, ne samo stvaralački i izvođački.

Evidenta je naklonost domaće publike ka irskoj muzici. Po tvom mišljenju, šta je to što našoj publici toliko prija i zbog čega vole taj zvuk?

Nisam siguran da bih se sto posto složio sa tim. Kada pričamo o publici, nekada definitivno jeste bilo tako jer je muzički žanr ujedno bio i glavna odrednica onoga što ti ideološki predstavljaš. Sad su žanrovi pomešani i uglavnom nemaju više tu ideološku vrednost, što je zapravo mač sa dve oštrice.

Tako da ako izuzmemo ideologiju koja je meni lično bila jako važna kada sam ulazio u celu priču, mislim da je sada ključ uspeha u bilo kom žanru iskrena emocija koju prenosiš publici. A irska muzika zbog svoje melodičnosti i pitkosti u tome jako pomaže. Ljudi vole kada je nešto pre svega “lepo” i “organsko”.

Foto: Marko Risitić

U poslednjih godinu dana, imali smo prilike da ispratimo promociju vašeg poslednjeg albuma “City Of Grigs” na nekoliko nastupa, najčešće u Beogradu. Da li ćemo vas u skorije vreme videti i u Novom Sadu, a da to nije koncert u sklopu nekog festivala?

Ja se iskreno nadam, volimo Novi Sad. Čim menadžerski lobiji ostave barem malo prostora nezavisnim bendovima poput nas da bukiraju klubove koje su mahom oni uzurpirali, eto nas. Što se publike tiče, to nije sporno i žao mi je što nekad publika iz Novog Sada mora u Beograd, umesto da mi dođemo.

Moglo bi se reći da je prirodno da neko ko izvodi irsku muziku peva na engleskom jeziku. Nakon četiri objavljena albuma, postoji li mogućnost da se na petom albumu nađe i neka na srpskom jeziku?

Postoji. Ta ideja nam je bila negde u glavama oduvek. Svesni smo da bi dobrom delu publike možda više odgovaralo da pevamo na maternjem jeziku, ali ipak moramo ostati dosledni osnovnoj ideji. Sve što smo do sada pokušavali na spskom jeziku, jednostavno nam se nije uklapalo. Čim budemo osetili da neka od novih pesama koje budemo stvarali može da zazvuči dobro na srpskom, eto ga!

Foto: Marko Ristić

Ko je najčešće autor pesama, da li je to pojedinac ili se međusobno dopunjujete i nadograđujete na neku temu?

Uglavnom je to moja malenkost 🙂 Do sada je bilo nepisano pravilo da ja donesem skoro gotovu pesmu i tekst, a onda svi zajedno doterujemo aranžman i detalje. A drugari iz benda umeju da budu i “veliki strašni sud”, dešavalo se da donesem neku ieju, a oni samo kažu, “E, nećemo to, glupo je”. I tako neke od pesama otpadnu u samom startu. A od kako je Ana došla u bend, s obzirom da je ona i kompozitor, puno nekih dobrih saveta i ideja dolazi iz njene glave, pre svega mislim na nove pesme na kojima trenutno radimo.

A šta voliš da slušaš privatno, koliko se tvoj izbor razlikuje od zvuka koji bend neguje?

Pored irske muzike, odrastao sam na kalifornijskom panku, recimo Bad Religion mi je uvek bio jedan od omiljenih bendova, pre svega zbog strašno kompleksnih tekstova i stavova koji su pomerali granice. Nešto kasnije sam se primio i na klasičan američki Kantri jer je ubedljiv. Volim kada je muzika konkretna, jasna, bez tog “moramo da se razlikujemo po svaku cenu” pristupa od kog često muzika zvuči kao pomeranje mozga, a mislim da ne treba od muzike praviti konceptualnu umetnost. A ja se odavno više ne određujem žanrovski, sada za mene postoji samo dobra pesma ili loša pesma, bila ona narodnjak, zabavnjak, rokenrol ili šta god. Ili imaš šta da kažeš ili nemaš. Ili je emocija uspešno prenešena ili nije.

Foto: Bojan Stevanović

Na našoj sceni mnogoljudni bendovi česta su pojava. Koliko je teško uskladiti ukuse, pa i obaveze pojedinaca da bi bend uspešno funkcionisao?

Ta irska muzika je upravo nešto što je zajedničko, što nas je uvek spajalo uprkos svim drugim razlikama. Mada i ljudi u bendu se mahom slažu sa onim što sam rekao u prethodnom odgovoru. Kada pravimo pesmu, bitno nam je da je ona jasna i iskrena, a ne žanrovski određena, odavno nisam čuo internu kritiku “to nije naš fazon”. Čak imam utisak da pomalo i bežimo od toga, pa ću pre čuti argument tipa “tu pesmu već imamo” 🙂

Što se obaveza tiče, pa sigurno nije lako, sa jedne strane jeste bilo lakše kada smo bili srednjoškolci ili studenti. Ceo dan imaš, ne znaš šta ćeš od sebe, pa filozofiraš. Sa druge strane, možda je taj vremenski pritisak “odraslih” i dobra stvar, tera te da budeš konkretan i konstruktivan, da budeš fokusiran na rezultate, a ne na besciljna lutanja, što je vrlo čest problem kod mađe populacije.

Na žalost, živimo u vremenu kada se sve češće vrline predstavljaju kao mane i kada su prave vrednosti potpuno skrajnute, što je više nego očigledno i u muzičkoj industriji. Koliko je teško istrajati i održati bend “živim” u takvim uslovima?

Ovo je odlično pitanje i jedna jako široka tema, ali pokušaću da budem što koncizniji. Složićemo se da na domaćoj rok sceni uglavnom vidimo mnogo nezadovoljnih ljudi koji smatraju da zaslužuju više. Međutim, tržište je surova stvar i tu nema filozofiranja, a ključno pitanje za svakog po na osob je, koji je tvoj cilj bavljenja muzikom u Srbiji.

Ukoliko posmatramo muziku kroz prizmu biznisa i ako je cilj nekakav uspeh kroz popularnost i zaradu, ne možeš da namećeš svoj ukus tržištu već da sviraš i stvaraš ono što “prolazi” na već postojećem tržištu, ono što se zove trend. I naravno, uz dosta truda i ulaganja, uspećeš. Ukoliko želiš da beskompromisno stvaraš ono što lično smatraš ispravnim i dobrim, podrazumeva se da takođe vredno radiš i pokušaš da tvoja muzika dođe do što većeg broja ljudi, ali nemaš pravo biti ljut na tržište ukoliko ono ne želi da sluša to što ti radiš. Kao ni na medije, jer većina će da prenosi ono što se najviše sluša, a ne ono što je po tvom mišljenju “ispravno I dobro”. Tako to jednostavno funkcioniše.

Mi se nikada nismo bavili muzikom iz želje za ne znam kakvom popularnošću i koliko god mi bilo žao što je ukus većine takav kakav je, vremenom je to prestalo da me pogađa i fokusirao sam se na samu muziku i stvaranje. Mislim da je sposobnost pravljenja sopstvene muzike privilegija i dovoljno velika stvar sama po sebi, a ako se to još i dopadne nekom delu publike i tržišta, puna kapa!

I za kraj, šta je to što bi savetovao mladim ljudima koji planiraju da se bave muzikom u Srbiji? Na šta da obrate pažnju i na šta da budu spremni?

Savetovao bih im da pročitaju moj odgovor na prethodno pitanje, pre svega. Ja uopšte nisam imao svest o tome na samom početku i znam kako “šamar istine” ume da zaboli mladog autora koji ima velika očekivanja. Ponavljam, najvažnije je da pre nego što uđeš u celu tu priču definišeš sebi zbog čega to tačno radiš.

Ukoliko ti je cilj popularnost ili zarada, a nisi spreman da praviš kompromise koje nameće muzička industrija, bolje odustani, možda je neka druga delatnost pre za tebe jer i te pare koje se zarade od muzike nisu neke.

Ali, ukoliko želiš da stvaraš jer kao umetnik osećaš ličnu potrebu da nešto kažeš i time već ispunjavaš svoj lični cilj bez da očekuješ nešto za uzvrat, onda samo napred, iz godine u godinu, takmiči se sa samim sobom i pamet u glavu!

Ulaznice za koncert možete nabaviti ovde.

Razgovor vodila: Andrea Magazin