Slajd bolje klizi s godinama
Sala St. James u Domu Omladine bi trebalo da ima funkciju domaćeg jazz kluba. Budimo u svakom slučaju optimistični i posmatrajmo ovaj koncert Delta Moon-a kao korak u pravom pravcu. U svakom slučaju, prilika da čujete ljude koji znaju da sviraju slajd gitaru se ne pruža baš svakog dana, pa je valjalo iskoristiti istu.
Kao predgrupa nastupio je bend Cotton Pickers, i dalje mlad Mladenovački trio koji odveć zauzeo svoju poziciju na domaćoj bluz sceni. Utabane staze su ispraćene bez problema.
Delta Moon je bend osnovan krajem 90ih i u startu to predstavlja zanimljivost ako se uzme u obzir da je to prvi bluz bend Tom Graya, koji gazi 8 deceniju života. Nije reč o tome da je on neka vrsta late bloomera; poznavaoci new wavea ga se možda i sećaju kao klaviriste benda The Brains. Eto, varijanta steel gitare za u krilo je nežniji prelaz u odnosu na klasičnu gitaru… barem kad je o položaju ruka reč. Sve će vam reći opis kojim se sami predstavljaju: „Mi to zovemo glas, groove i dve steel gitare“. Muddy Waters je uticao na još jedan bend, pa ovi muzičari iz Atlante piju sa nedaleke delte Mississippia. Iskustvo je, kako sam već rekao tu, mlađana ritam sekcija kontroliše puls, a dvojac na slajd gitarama neobično uigran sa promišljenim idejama. Čvrstim uverenjem i iskustvom sa kojim to rade, dodatno su me podsetili na braću Jelić iz YU Grupe.
Kada je reč o slajdu, muzičari se češće opredeljuju za njega u kontekstu ukrasa, „fazonu“ koji treba da obezbedi konekciju sa punomasnim ukusom juga. Tom Gray i Mark Johnson ovom stilu daju prirodnost koja se retko nalazi na modernoj bluz sceni. Tom Waits je duboko ukorenjen u bluzu, a opet ovaj bend uspeva da mu obuče novo (iliti staro) bluz odelo… Stroga podela na ritam i solo gitaru ovde ne važi, u pitanju je ravnopravno partnerstvo. Kako bi se publika i zaista uverila u autentičnost poteza prstiju koji su prešli dosta kilometara, duo je sišao u prve redove da bi zvučna slika postala taktilnija.
Verujem da je postojao neki problem u ozvučenju, te su se izgovarane reči pesama nešto teže razumele. To se nije toliko primećivalo kada zapeva Franher Joseph (basista) kao prateći vokal. Dubina i prodornost njegovog glasa imaju sklonost da ga prenesu u prvi plan. To, naravno, ni u kom slučaju ne ruši koncepciju odsviranih numera… ali mene podstiče na razmišljanje u pravcu američke folk muzike i tome kako bi izgledale obrade numera iz, recimo, „O Brother, Where Art Thou?“ Soundtracka (dobro de, za „Hard Time Killing Floor Blues“ već znamo)? Pa, zvučale bi lepo.
Nije reč samo o jedinstvenoj prilici da čujete dominantne slajd gitare. Kako su „momci“ na turneji u Srbiji još koji dan, iskoristite šansu da ih čujete u Senti 2.aprila u Mojo klubu i Novom Sadu 3.aprila u Firchie Think Tank Studiu.
Tekst: Pavle Medan
Foto: Filip Filipović
