PODELI
Foto: Braca Nadeždić

Crveni vetar je bend koji je u poslednje vreme izazvao mnogo pažnje kod publike i medija. Početkom aprila izdali su svoj album prvenac “Ljubav i depra” što je i bio naš povod za razgovor sa Đu, devojkom koja je glavna i odgovorna u bendu. 🙂 Šta je Đu rekla o “dečacima”, albumu, pesmama, nastupima i raznim drugim temama, pročitajte u nastavku.

Đu, kako izgleda saradnja sa „dečacima“? Imaju li otpor prema ženskom autoritetu?

Atmosfera je kao i u svakom drugom bendu. Niko mi ne nosi kofer sa gitarom, zezaju me kad pogrešim u sviranju ili ako mi pukne glas, naročito su duhoviti kada treba da namestim zvuk svoje gitare. Rekla bih da je to zdrava atmosfera u bendu, gde nije važno ko je muško, a ko žensko, ko se zna sto godina, a njih trojica se znaju bukvalno još iz doba kada nisam bila ni rođena, ali to je važno samo u pozitivnom smislu – bend je kompaktan, na nivou jedne male pankerske porodice.

Kako je tekao kreativni proces s obzirom na to da ste uspeli da napravite pesme koje će voleti svi „od pankera do metalaca, od veterana do klinaca“ kako si izjavila povodom albuma?

Taj citat je zapravo autoironija na činjenicu da su njih trojica pank rok veterani, a da sam ja relativno novo lice na sceni, tako da će valjda, prirodno, pesme koje smo stvorili slušati i njihovi vršnjaci, među kojima danas najviše ima pankera, ali i nove generacije, kojima, čini mi se, fali upečatljivih gitarskih bendova. Kreativni proces bio je prost, Vidojković i ja bismo doneli pesme, a basista i bubnjar bi ih najpre ispljuvali, pa bismo onda na njima počeli da radimo i na kraju su ispale ovakve kakve su na albumu. Neke nisu ni prošle strogu selekciju ritam sekcije.

Ko je bio zadužen za pisanje tekstova?

Uglavnom je to bio Vidojkovićev deo posla, ali na svim tekstovima sam radila i ja, imajući u vidu da treba to da pevam, a vi niste svesni šta je taj sve u stanju da napiše. Sve pesme Crvenog vetra, pa čak i one koje nose duboke lične poruke, zamišljene su svaka kao priča za sebe. Priča sa kojom će se poistovetiti naša publika.

Koja pesma se izdvaja kao vaš favorit?

Pesme ne možeš da posmatraš lično, jer to su pesme koje će slušati i drugi ljudi i kad izdvajaš favorite, moraš da pretpostaviš koja pesma će biti komercijalna. Još teže je postalo kad su ljudi van benda počeli da slušaju album, jer je svakome druga pesma omiljena. Neko reče da od dvanaest pesama na albumu bar deset mogu da budu video singlovi i nije mnogo pogrešio. Pošto je ovo doba spotova, mi smo prvo izbacili album, a onda ćemo spot po spot. Biće ih barem pet, pošto nam je žao da neke pesme prođu mimo publike, koja je naviknuta na primanje muzike preko video materijala. Toliko smo dugo radili na albumu da je to jedini način na koji mogu da odgovorim na vaše pitanje, iako zapravo nisam navela nijednu pesmu.

Dobitna kombinacija se već probila i zauzela svoje mesto na sedmom izdanju Femixete što nas vodi ka sledećem: Kako tumačiš trenutnu poziciju žena na domaćoj rokenrol sceni?

Srećom, imamo divne projekte kao što je Femixeta, koja ceni žensko stvaralaštvo i stavlja ga u prvi plan. Što se domaće rok scene tiče i ženske pozicije na njoj, ne mogu da pričam u ime svojih koleginica, ali s obzirom da i sama potičem iz nekadašnjeg ženskog benda Jailbait, uvek možeš da računaš na određeni broj ljudi u publici koji su tu samo da bi gledali žensko na bini, pa je muzika u drugom planu. I onda kreću startovi od kojih te boli glava. Problem u ovom primitivnom društvu je taj što se žena na sceni, na neki način, oseća neprekidno silovanom. Društvene mreže su raj za paćenike koji će da balave nad svakom iole lepom ženom, što dosta ume da ti upropasti doživljaj. Jezivo je kakvi muškarci hodaju oko nas, kada ne pišu komentare na društvenim mrežama. U mom slučaju, kada je izašao naš prvi singl „Koliko košta“, stiglo mi je dvesta zahteva za prijateljstvo na fejsu. I šta sad da radiš? Da gledaš u pasulj koji od njih neće odmah da te startuje sa „ćao, lepa si“, ili nekom sličnom genijalnom romantičnom mudrolijom. Kad mi se to desi, smuči mi se na trenutak i bavljenje muzikom, ali ih onda blokiram, pa nekako to prevaziđem. Njih ne zanima ni šta sviram, ni šta pevam, već sam samo jedna od pet miliona cura kojima šalju iste poruke u inboks, pa gde im prođe. Zato je dobro imati tri muškarca u bendu. I suzavac u džepu.

Foto: Braca Nadeždić

Kada vas publika može čuti i uživo i da li imate već neke dogovore ili pozive za letnje festivale?

Malo smo kasno izašli sa albumom da bismo svirali na festivalima ovog leta, dosta toga je već zauzeto, negde ćemo možda i svirati, ali je srećna okolnost što imamo menadžera koji se bavi tim stvarima, uvereni smo da će biti koncerata, ali pre svega treba da izbacimo prvi spot i da odradimo koncertnu promociju albuma, što bi trebalo da se desi u maju. Najbitnije je da je ploča izašla, sad možemo da se opustimo, uverena sam da će sve da dođe samo od sebe, a naročito svirke.

Kako se gitarista M. V. nosi sa činjenicom da mu je ograničena sloboda govora u ime benda? 🙂

On je sam tražio da mu se ograniči sloboda govora. Jedno vreme je čak hteo da nastupa pod maskom, ali, em ima previše kila da bi to mogao fizički da podnese, em je bend počeo da se izdvaja i mimo činjenice da je on u njemu, što mu je pomoglo da se malo opusti. Jako skroman tip u odnosu na ono što bi možda neko pomislio, sve vreme je opterećen time da će njegov društveni angažman da skreće pažnju sa muzike, pa smo se dogovorili da mora da traži dozvolu da bi se u ime benda obratio medijima, a ako primetimo da počinje da talasa, oduzimaćemo mu reč. Šalu na stranu, lepo je od njega što se trudi da bude u drugom planu, ali možda malo preteruje. Crveni vetar već sad ima svoj život, bend se uobličava, ime postaje prepoznatljivo, a to što imamo nekakvu srpsku parodiju Sid Višsa na gitari… pa, ništa ne može da bude savršeno, naročito ne u panku.

Čini li vam se da Jovane preovladavaju u današnjem društvu i treba li tome pridavati veći značaj?

To je parodija. Ta pesma prirodno svima zapada za uvo, jer nema mnogo tinejdžerskih lezbo pankerskih balada na srpskom jeziku. Ona je naš mali omaž bendu NOFX, koji ima bezbroj parodičnih pesama koje su, muzički gledano, ozbiljni hitovi. Protagonistkinja naše pesme je zapravo butch lezbejka koja žali nad tim u šta se pretvorila njena nekadašnja drugarica/simpatija nakon što su završile osnovnu u kojoj su bile jako bliske. I Jovane i Jovani umeju da se pretvore u ološe, ova zemlja to ume čoveku da uradi, a neko će usput ostati slomljenog srca. I mi smo semalo sprdali na tu temu, kako bi svi koji među nama imaju neku Jovanu, kako muški tako i ženski, lakše svarili to u šta se njihova Jovana pretvorila.

Može li se Jesenja nazvati slikom svakodnevice većine omladinaca u Srbiji?

S obzirom da je tu pesmu komponovao i pisao Vidojković, možemo ga, dakle, proglasiti nezrelim. Pitala sam ga otkud sad ova pesma i ovaj tekst, da li ti treba pomoć psihijatra, a on je odgovorio: „Setio sam se nekih ljudi koje znam preko trideset godina, a koji su u životu potonuli toliko da više ne mogu da isplivaju. To je pesma posvećena njima.“ Dakle, ako sudimo po njegovim rečima, omladinci makar imaju još dosta godina prilike da od svojih života naprave nešto lepo, ma koliko to izgledalo teško u ovom svetu i u ovom vremenu.

Foto: Braca Nadeždić

Ljubav i depra se usko prepliću u svakoj pesmi na albumu. Mogu li se tumačiti kao večita borba erosa i tanatosa koja dovodi do destruktivne ljubavi?

Srećom, niste nas pitali otkud ime Crveni vetar, jer to je zaista glupa priča. Naziv albuma došao je tako što smo razmatrali šta su nam teme pesama i zaista u svakoj pesmi imamo ljubav, a imamo i depru. Eto naziva albuma. Ako ćemo malo da se udubimo, možemo reći da je ljubav glavni pokretač nečijeg života, a depresija je glavni kočničar. Prava ljubav je, iz mog iskustva, konstruktivna, a ako je destruktivna, onda to nije ljubav, već pakao. Ljubav služi da te svakodnevno vadi iz depre, ona služi da ti pomogne da preživiš u ovom, nažalost, odvratnom svetu. Može to biti ljubav među zaljubljenima, ali pomaže ako ljubav ne posmatramo tako usko – onda je ljubav prema muzici, knjigama, mimovima i smešnim klipovima na Jutjubu takođe odličan borac protiv depresije, koja je neizbežno stanje svakog ljudskog bića na planeti, ukoliko ima iole mozga. Dakle, depresija je neizlečiva bolest svakog inteligentnog stvora, a prava ljubav je privremeni lek.

Pobeđuje li ljubav prema rokenrolu i bavljenje njime depru koju stvara lepi truli svet?

U svojoj srednjoj školi, bila sam skoro jedina u našoj generaciji koja je slušala gitarsku muziku, a ne narodnjake. Toliko o tome. Bavljenje rokenrolom danas je bavljenje umetnošću koja izumire. Kao i u slučaju klasičnih kompozitora, njih je sve manje, a sve više je kaver bendova, odnosno simfonijskih orkestara koji izvode njihova dela. Tako je i danas, a većina pankera, osim Ramonsa i Krempsa su i dalje živi. Novi bendovi su uglavnom kaver bendovi, a autorski bendovi uglavnom ne valjaju i tako se polako gasi jedna cela umetnost. Bavljenje rokenrolom i pankom u Srbiji, bez obzira na potencijalni uspeh, neizbežno pojačava depru, ali su naše pesme barem u skladu sa time. Lepi truli svet je pobedio i toga moramo biti svesni. Nema nade za čovečanstvo i utoliko je lepše u takvim uslovima stvarati umetnička dela, pa tako i pank rok.

Mina Erić