In the end, It doesn’t even matter

Ljubiteljima rok muzike nije redak slučaj da njihovi omiljeni muzičari napuštaju ovaj svet prerano, a mi na kraju ostajemo uskraćeni za makar još jednu pesmu, album… Život pod sloganom „seks, droga i rock ‘n’ roll“ odneo je mnoge živote. Slučajnost ili ne formiran je čak i klub 27. Previše je slučaja gde su nas napuštali muzičari na vrhuncu svoje karijere. Ceo tekst mogao bi se svesti i samo na nabrajanje tih muzičara.

Predoziranje, bolesti nastale usled vođenja rock ‘n’ roll načina života, su samo neki od tih uzroka. Ali nažalost neretko se dešava i da naši heroji sami sebi presude, povlačeći kukavički i onaj najteži potez. Ostajemo skamenjeni pred činjenicom da i ti ljudi imaju psihičkih problema sa kojima ne mogu da se izbore na drugi način. Poslednjih meseci za ovaj poslednji potez smo imali prilike da čitamo u više navrata. Opet se radilo o mladim ljudima čiju muziku jako volimo i cenimo.

Čester Benington je poslednji u nizu čija nas je prerana smrt šokirala. Prvo nas je kao i uvek sačekala neverica, zatim pitanje „zašto?“, a kasnije i prihvatanje da je on samo čovek od krvi i mesa koji je imao svoje unutrašnje demone sa kojima nije uspeo da izađe na kraj.

U februaru ove godine u jednom od svojih poslednjih intervjua Čester je izjavio: „Prolazim kroz težak period života. Ponekad sam odlično, ali ponekad je za mene veoma teško. Ne bih trebao biti sam sa svojim mislima. Ovo mesto ovde, ova lobanja između mojih ušiju je loše mesto. Ne govorim lepe stvari sebi. Unutra je drugi Čester koji želi da me povuče dole“.

Čester je imao sve samo ne lako i radosno detinjstvo. Prolazio je kroz težak period gde ga je zlostavljao stariji muškarac. To  je na njega ostavilo veliki trag sa kojim nikada do kraja nije uspeo da se izbori. Traumu iz detinjstva je kasnije pokušao da izleči alkoholom, narkoticima, ali sve to je prouzrokovalo da problemi budu još veći.

Linkin Park je u više navrata otkazivao turneje zbog njegovog zdravstvenog stanja, preloma ruke… Spot za pesmu „Numb“  je sniman u Pragu i katedrali u Los Anđelesu. Ideja je bila da ceo materijal bude snimljen u Pragu, ali Čester zbog stomačnih problema nije mogao da leti avionom.

Kao publika koja je samo željna muzike, nemamo razumevanje prema njihovim problemima. Još kada smo se kao tinejdžeri upoznali sa muzikom Linkin Parka i kada smo formirali svoj muzički ukus, znali smo da će nas ta muzika pratiti kroz ceo život. Svaki dan je tu za nas. Kada smo srećni ili tužni muzika je tu da nam popravi raspoloženje. Osoba koja stvori muziku koja je u stanju da nam popravi dan za nas je svetinja. Kao strogi sudija ne prihvatamo da takva osoba ima svoje probleme. Svakog dana nastupaju pred više hiljada ljudi na koncertima i čine tim ljudima da to bude jedan od najlepših dana u životu. Da li te muzičare doživljavamo previše lično? Kao da su njihovi životi u našim rukama i da oni nama duguju muziku, a da svoje probleme moraju ostaviti po strani.

Zaboravljamo da iza tih predivnih balada koje nas voze kroz život, iza tih rifova koji nam podignu adrenalin stoji ogromno iskustvo, patnja, bol, porazi… Sa kojima oni ne mogu da se suoče.

Na kraju ostaje nam više pitanja nego odgovora… Da li je to tako moralo da bude? Da li smo u stihovima Linkin Parka mogli da predvidimo ovako nešto? Šta će se dalje dešavati sa bendom?

In the end, It doesn’t even matter

Miljan Stojemenović

Foto: Pavle Krstić

Comments are closed.