PODELI

Goblini, Iskaz i Only The Impeccables nastupali su 2.3.2018. u klubu SKCNS Fabrika u Novom Sadu. Toliko utisaka je ovo veče ostavilo, a kockice se još uvek slažu, sevaju flešbekovi i Golub još peva u glavi.
Početak je za divno čudo bio na vreme. Ispoštovana satnica je za sve pohvale, ali  je malo pogodila onaj deo publike iz druge smene te su Iskaz zakačili tek za pokoji Kizin skok.  Četrdeset pet minuta za nastup benda kao što je Iskaz je malo. Koncert na kom binu dele Iskaz i Goblini, trebalo bi da ima satnicu Koncerta godine.  Nakon ekspresnog razgibavanja uz pesme od kojih su neke „Roze tuljani“ i „Furija“ Iskaz je završio svoj deo.

Usledili su Only The Impeccables, nov bend na sceni, ali predstavnik starog dobrog rokenrola i u tom duhu odsvirali svojih 45 minuta.

E ondaa…. onda je na scenu izašao Leo i u trenutku je bilo jasno zašto predgrupe nisu imale veću minutažu. Euforija koja je nastala u publici u trenutku njegovog pojavljivanja bila je neverovatna.  Fabrika se orila od skandiranja njegovog imena. Svi ti ljudi koji su činili prepunu Fabriku, jedva su čekali Gobline. Valjda je tako u životu, shvatiš koliko nešto ili nekoga voliš tek kada se nađe u nekakvoj opasnosti i kada za njega počneš da brineš. Leo i Alen su zajedno na sceni sa ostatkom benda, sviraju kao nikad pre i strepnja je konačno prošla. Na prve odsvirane tonove, mogli smo da odahnemo i kažemo: okej, tu su, sad možemo da se opustimo i uživamo. Čuj opustimo, sa „Lunom“ je krenula i lomljava.  Skakanje, šutka, vrištanje, pevanje, niko nije bio ravnodušan i niko nije stajao mirno. Tokom refrena „to od čega bežiš ti, to se ne leči, to se pobeđuje“ Golub je na svako „ti“ pokazivao na publiku, a kada je sve sa prodornim pogledom prst uperio na stranu na kojoj sam stajala, nešto me je pošteno preseklo jer je izgledalo kao da on zna sve naše strahove, podsvesne i svesne begove i kao da se upravo zbog toga obraća svakom pojedincu u masi.

 

„Uzalud tražim pogrešan citat“ iz naredne pesme bi bio pravi citat za prikazivanje impresija sa ovog koncerta jer ne postoje reči koje bi bile verodostojne. Ovako autentična atmosfera mora da se doživi. Verujte, nije kliše rečenica. Svaka pesma, od početka do kraja, bila je prožeta emocijama i bilo je obostrano. Što na bini, što prekoputa nje.

Nizale su se pesme „Na ivici“, „Petra“, „Ona“, „Jagode“…i sve su horski pevane, to ne bi trebalo ni naglašavati, nekako se podrazumevalo. Onda je usledilo Golubovo pitanje: “Ima li ovde škarta, ima li robe s greškom?“ Kao i konstatacija: “Izgleda da smo svi ovde škart, al’ ništa lepše od škarta, razlikuje se od ostatka.“ Nakon toga uz pesmu „Kupi me“ masa se stopila. Kao da smo svi tada osetili razumevanje i pripadnost. I pripadali smo, Goblinima, njima koji svoju publiku vole koliko god da je okrnjena i to ju je činilo boljom od ostatka sveta. Kao da su nas te večeri sve prigrlili u svoje okrilje muzike i pružili sigurnost.

Ređale su se zatim „Dan posle“, „Sam phone glas“, „Cipjonka“, „Daleki put“.  Potpuno šmekerski Golubov potez bio je pre pesme „Bolje soko u ruci nego guska u krevetu“ kada se zbog eksplicitnijeg sadržaja pesme izvinio jednoj profesorki iz prvih borbenih redova. Em, poznaje svoju publiku, em je poštuje- gospodin čovek. A i publika je uzvratila istom merom te je profesorka otpevala celu pesmu kao istinski obožavatelj. Kako to i rade prave veličine, Golub je publiku posavetovao da prate domaće novosadske bendove jer ih ima dosta kvalitetnih i dobrih i zahvalio se dvema predgrupama, Iskazu i Only the impeccables. Sledilo je iznenađenje, mada, sa takvim stavom prema mladim kolegama, očekivano. Uz Gobline je stao pevač novosadskog benda Neprijatelj prelazi zeku te su zajedničkim snagama otpevali Zekinu pesmu „Odlazim zauvek“ što je publika dobro prihvatila.

Takođe, jedan od emotivnijih delova večeri bio je uz svevremenu pesmu „Ima nas gomila“. Gomila u publici, gomila na bini. Goblinima su se pridružili momci iz Iskaza, Kiza i Danilo, Zoki iz Neprijatelj prelazi zeku, kao i Mile V. koji je prošle godine pokrenuo festival PDF u Bačkoj Palanci i gde su, naravno, svirali i Goblini. To je ljudi moji bila sreća, ko je bio prisutan, potvrdiće. Pesma „Ne trebam nikome“ je svakako jedna od najemotivnijih, možda najtužnijih, sve zavisi kako je ko doživi i protumači, ali ovaj put, trebali smo jedni drugima i to je bilo definitivno.
Čuli smo i „Splet okolnosti“, „Pečenja i rakije“. Bez „Anje“ veče naravno da ne može da prođe pa smo čuli i nju, a nakon pesme „Voz“ odoše jedan po jedan sa bine.

Gde ćete Goblini, a tolike pesme nismo čuli? Ali, vratili su se, po još koju šutku i proliveno pivo,  još koji aplauz, još koji usklik, uzdah ili suzu. Da, da.. Nije da imam neki veliki koncertni staž, ali emotivniji bis nisam videla. Ako ste mislili da pank ne može da rasplače, varate se. Videla sam čoveka. Od sreće naravno.  U drugom krugu smo čuli „U odbrani zla“,  novi singl „Jedan za sve“ koji je u skladu sa okolnostima jači nego što bi možda bio da je nastao u nekom drugom periodu njihove karijere, ali svakako, ne daju se tako lako naši musketari, mogu biti samo jači. Kućama su nas u sintne sate ispratila „Deca iz komšiluka“ i „Lorena“.
Novi Sad je imao jedno nezaboravno veče.

Više fotografija pogledajte ovde.

Mina Erić

Foto: Andrea Magazin