PODELI

„Dve hiljade jedanaesta godina. Jun mesec, rekla bih 21. Prijemni na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gluma, širi krug,“ ovim rečima započinje svoju priču o Novom Sadu glumica Katarina Bradonjić.

U nastavku ćete pročitati kako je iz perspektive jedne  mlade glumice izgledalo upoznavanje  sa Novim Sadom što će vas verovatno rado podsetiti i na vaše dolaske u ovaj grad studenata, umetnika i drugih mladih ljudi punih entuzijazma i nade da će baš ovde ostvariti svoje snove.

Rođena sam u Beogradu, odrasla u Zemunu, a u tom trenutku studiram Visoku medicinsku školu strukovnih studija u Beogradu, smer strukovni medicinski radiolog, jer glumu iz tri izlaska na prijemni nisam upisala. I poprilično mi lepo ide.

Međutim, ljubav je ljubav. U poslednjem trenutku odlučujem da ću izaći na prijemni za glumu i to odlučno: sad i nikad više.

Dolazim u Novi Sad, ne vidim ništa osim Akademije. Trema. Ogromna trema. Trnci me prolaze, zatvorena sama u sebi i svojim zadacima. Miris lipe. Lepljivi miris lipe koji me podseća na detinjstvo. Osećam mir koji mi je i te kako u tom trenutku bio potreban, izlazim na prijemni, čekam rezultate. Neka ulica, kažu Zmaj Jovina, mene podseća na Ulicu Kneza Mihaila samo tri puta kraća. Poluluda pijem stotu kafu. Pada mrak, u magnovenju odlazim na Akademiju da pogledam rezultate. Moje ime na spisku. Gledam ponovo, pa ponovo, pa onda zamolim jednog momka da pogleda još jednom… da, definitvno sam prošla u uži krug. Sutra u devet časova počinje prvi dan užeg kruga.

Prvi susret sa Novim Sadom opisuje kao prilično intenzivan, kao i narednih nedelju dana užeg izbora.

Sećam se Pašićeve ulice, i jedne ogromne predivne građevine na kraju te ulice u nekom ogromnom razlistalom drveću, Jovina gimnazija, tu na samom uglu. Taj ugao mi je bio neki orjentir.

Tih sedam dana nisam videla nešto puno od Novog Sada, ceo moj Novi Sad je Akademija Umetnosti i pasaž u Zmaj Jovinoj 6, gde sam bila smeštena. Kasnije, saznajem kako se od oktobra selim za Novi Sad jer sam postala student I godine glume. Veliko je to za mene. Ne mogu da kažem da sam lako ostavila Beograd u tom trenutku, ali postojalo je nešto više i veće od samog Beograda, zbog čega sam pohitala u Novi Sad.

Godinu dana kasnije i moji roditelji se doseljavaju za Novi Sad. Sterijina ulica. Da ulica može da se zagrli, nju ne bih nikad pustila.

Najlepši period mog školovanja.

Ona nepoznata Pašićeva i moj orjentir postaju svakodnevica. Mala Nikolajevska porta iza Akademije, postaje najlepše mesto kada padne sneg, sva bela, mirna, samo viri stara oronula kapija Akademije. Zmaj Jovina, Dunavski park, Katolička porta postaju moje dvorište.

Za Novi Sad me zaista vežu najdivnija sećanja. Prijatelji koje sam upoznala i koji vremenom postaju deo porodice, rituali poput odlaska prvog dana proleća u Portu na hladan nemućeni nes sa puno leda.

Proleće koje počinje toliko živo. Tu su i Festival uličnih svirača, Cinema City, Sterijino pozorje, EXIT. Grad u tom periodu neverovatno oživi i zaista postaje magičan.

Nisam imala nikakva očekivanja od Novog Sada, nisam čak ni razmišljala o tome tada. Ali sada kada sumiram svojih poslednjih devet godina koje sam provela u njemu, s povremenim odlascima i dolascima, mogu samo da kažem da sam mu se opet vratila.

Smatram da mi je dom svuda pomalo gde žive ljudi koje smatram delom sebe i vrlo važnim delom mog života. Veliki deo mene pripada i živi u Novom Sadu. Predivnih devet godina, veoma važnog životnog iskustva koje me je izgradilo u ličnost kakva sam sad i ja tim delom pripadam njemu. Mnoge priče u kojima sam bila nemi posmatrač ili aktivan učesnik, koje su počinjale i završavale se sa životnim fazama odrastanja, priče koje smo sami živeli, ljudi kroz čije priče smo prolazili, i na kraju ljudi čije ćemo priče jednog dana tek prepričavati odigrale su se u ovom gradu i da se nisam vratila u njega, verovatno bih propustila možda jednu od najlepših.

To je ono što mi je donelo bivstvovanje u Novom Sadu, čime se bavi i sama moja profesija zbog koje sam došla u njega… jedan, sa svime što ga čini… ŽIVOT.

TO BE CONTINUED…

Fotografije ustupila Katarina Bradonjić.

*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu”  koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“