blue_and_lonesome

Koji krug kotrljaju Stounsi?

Džon Pareles, novinar Njujork Tajmsa, u aktuelnom broju piše o “Povratku Stounsa čikaškom bluzu”, posvećujući njihovom novom albumu “Blue & Lonesome” više od pola stranice u okviru teme umetnosti. Prilično prostora u “popriličnom” listu za jedan još “popriličniji” bend i projekat.Naime, album je povratak onome od čega se kamenčić zakotrljao davnih šezdesetih. Momci su za sedamdesetdva sata (toliko je i godina Kitu Ričardsu!) snimili dvanaest pesama koliko sadrži ovaj album, prvi posle onog iz 2005, kada smo mislili da su nas skoro i napustili i digli ruke od snimanja. Pitanje koje Branko Rosić u svojoj prošlonedeljnoj kolumni implicitno postavlja, svakako je dosta zanimljivo, a moglo bi se doživeti kao smeliji ili možda pesimističniji pogled od onog iz Njujork Tajmsa, a glasi nekako ovako: da li su se to Stounsi zapravo štrecnuli od božje ruke “u ovoj kalendarskoj godini koja je ubrzala privođenje na nebesa” svih onih velikana od kojih su učili, pa su rešili da zatvore krug odande odakle su počeli? Lično bih se pre zapitala kako se od ovog kamenja može očekivati da krug zatvori, kada verujem da ga je iskotrljao već nebrojeno puta. Kako god bilo, reklo bi se da je svet obradovan ovim deljenjem još malo njihove umetnosti i da se nada da će biti nastavaka.

No, ukoliko krenemo da razmatramo detalje koji su za ovaj album značajni, nostalgija uvek nekako ispliva na površinu. Na šta to konkretno mislim? Album je sniman u studiju “British Groove”, nedaleko od mesta gde su mladi Stounsi započeli karijeru. Snimano je pomalo arhaično, pomoću deke (“Decca”), drveta koje je zapravo izum prve izdavačke kuće Stounsa, a koje se uglavnom koristi za snimanje klasične muzike i omogućava da se uhvati sve ono što čuje sam dirigent. Svi članovi benda su stajali u krugu i radili ne potpomažući se digitalnom tehnologijom, ne dajući drugi pokušaj bilo čemu, već prašeći onako kako ih je duša povela u prvom momentu, što reče Kit Ričards u jednom intervjuu o starim bluzerima “moglo se čuti kako momci izazivaju jedni druge, pitajući se kuda sve to vodi”. Sam Vots, bubnjar benda, navodi da je ovo ono što najbolje rade i ono zbog čega su se prvi put okupili, dok Mik govori o odavanju počasti svim onim ljudima koje su voleli od detinjstva.

Ovaj album, koji je zapravo zbirka obrada koje su pedesetih snimili velikani bluza, nastao je kako Ričards kaže, slučajno, “kao po zapovesti nekog višeg bića”. Iz intervjua saznajemo da je otpočeto sa željom da se snimi novi materijal, ali postojala je blaga nesigurnost u pogledu studija i njegovog zvuka, a onda je rešeno da se pričeka malo i da se odsvira obrada “Blue and Lonesome” što je i urađeno, na šta se Džeger okrenuo i rekao: “To je bilo prokleto dobro, čoveče! Hajde da odsviramo Commit a Crime”, a ostalo će već postati istorija.

Album je predstavljen i videom (za pesmu Ride ‘Em On Down) u kojem glumi Kristen Stjuart, koja se vozi po nekom postapokaliptičnom Los Anđelesu u blue automobilu, liže blue lizalicu i boji isplažen jezik u blue i predstavlja sve “blue & lonesome” dok pleše kao da je niko ne gleda. Don Voz je zaista producirao jedno delo kao po zapovesti nekih viših bića, pre bi se reklo nekih genija iz nekadašnje engleske srednje klase koji su se pretvorili u rok instituciju.

Milica Erdevički

Foto: https://www.facebook.com/therollingstones/

Comments are closed.