PODELI

Još jedan supersoare u nizu koji održava novosadska knjižara Bulevar Books sinoć je bio sa mladim Vladimirom Tabaševićem. Ovogodišnja nagrada “NIN” mu je glatko iskliznula iz ruku kad je Ivana Dimić nagrađena za svoj Arzamas. Ono što ih je oboje ispromovisalo nakon objave pobednika jeste njegov čuveni status na društvenim mrežama, koji je sudeći prema njegovom sadašnjem mišljenju prošao malo prenaduvano.Naravno da je o tome bilo reči prethodne večeri. Nepromenjenog mišljenja, Tabašević tretira nagradu kao nešto što se dodeljuje zahvaljujući umrežavanju, a ne kvalitetu, a Dimićkin roman kao nedostojan tolike pompe. Ono što je još u vezi sa ovim prošlo kao prilično zapaženo, jeste to da on ovo mišljenje iznosi ne kao nepogrešivi um, veliki pisac ili neka treća uvažena ljudska institucija, već govori da to kaže kao običan, pogrešiv čovek, te da nema mesta bilo kakvom maltretmanu i lošim interpretacijama.

Ono o čemu Tabašević još svedoči, a u vezi je sa običnim čovekom jeste i praktično glavna tema njegovog Prezupča. On govori o svom suštinskom problemu koji ga navodi da se bavi čime se bavi, duboko unutar sebe u teškom je neskladu sa kapitalizmom i položajem osoba od moći u odnosu na običnog čoveka. Govoreći o “životu koji je nedostojan čoveka”, govori o svakom pojedincu koji nužno mora da bude zainteresovan za svet oko sebe i dešavanja u koja je smešten, o pravu svakoga da deluje na politička i druga zbivanja kao što i ona deluju na njega.

Na mnoga pitanja Vladimir ne nudi odgovore, to su neka od pitanja o tome kako piše, zašto i koji su putevi na koje će se usmeravati nakon dosadašnjeg rada. Na ta pitanja kaže da piše bez koncepta, vođen trenutnim stanjem i osećajem, da razrešava uglavnom svoje unutrašnje probleme koji su kako kaže obični i kao kod svih drugih ljudi, nudeći time sebi različite perspektive, te da jednostavno nastavlja dalje dodajući kroz šalu da će to biti uz božju pomoć odnosno da zaista nema odgovor od čega će to zavisiti.

Razgovor je tekao uglavnom fokusiran oko poslednjeg romana “Pa kao”, iako je u početku bilo reči i o njegovom prvencu “Tiho teče Misisipi”. Podstaknut pitanjima publike i sam govori o tome kako je zapravo jedan “feministički” pisac i da se zapravo bori protiv te opresije muškaraca jednako kao i protiv klasne opresije. Te da mu je apsolutno neprihvatljivo i nejasno da još uvek ima takva iskustva koja svedoče o tome da je ženama potreban neko da tresne rukom o astal i da ih malo udari da se zna ko je muško. Dok sa odricanjem odgovara na pitanja o tome koliko je fatalistički nastrojen, jer se ipak stiče utisak da je svim ljudima u njegovoj knjizi unapred određena sudbina i životni put.

Tabašević nam priča i o terminu prepuštenosti kulture vraćajući se na svoje polje o problemu kapitalizma. Govoreći o tome on poredi današnje klasne slojeve sa nekadašnjim, te govori o tome koliko se ranije zapravo pridavalo značaja umetnosti, književnosti i kulturi u tim krugovima, dok današnji moćnici i bogati slojevi na to gledaju sa prezrenjem i na ljude koji se time bave kao da je zapravo želja i potreba za tim neki njihov nedostatak. U tom smislu govori da je kultura prepuštena onim malobrojnicima koji još imaju volje za njom.
Priču zaokružuje Tišma svojim komentarom o velikoj vrednosti romana “Pa kao”, te ohrabrenjem mladom književniku da nagrade i nisu od tolikog značaja kao druge vrednosti koje dobar roman sam po sebi nosi.

Milica Erdevički