PODELI

Marko Šelić Marčelo 3. decembra promovisao je u Novom Sadu prvi deo knjige “Higijena nesećanja”, koja čini drugi deo trilogije “Malterego”. Promocija je održana u kafeu “Puberaj” u organizaciji Udruženja za razvoj kulture Free Space iz Novog Sada.

Tokom promocije prisutni su mogli čuti dosta o dešavanjima u prvoj knjizi, ali i drugoj koja će biti izdata do kraja godine, po rečima autora. Dok će treći deo trilogije biti predstavljen naredne godine i biće namenjen samo onima koji su pročitali prva dva dela.

Shodno tome da je Marčelo vrlo svestrana ličnost i neko ko otvoreno govori svoje stavove o situaciji u našoj zemlji, bilo je zanimljivo popričati sa njim kako o glavnom liku iz trilogije “Malterego”, tako i o drugim segmentima koji prožimaju svakodnevicu.

Prva knjiga “Rubikova stolica” izašla je 2012. Koliko je glavni junak sazreo za ovih pet godina?

Marčelo:  Muči se. Mislim da Lea druga knjiga “Malterega”, “Higijena nesećanja”, zatiče u jednom stanju vakuuma. Pet godina posle događaja opričanih u prvoj knjizi, vakuum je zaista prava reč. On živi u nekakvoj tampon zoni samoga sebe koja spolja ima neke simptome sreće, simptome mira životnog, ali mi vrlo brzo doznamo da je on iznutra poprilično, ako nije prava reč gori, onda sasvim sigurno, i dalje pati pokušavajući da unedri sopstvene postupke s kraja prve knjige i to je tačka od koje počinjemo da se bavimo njime u “Higijeni nesećanja”. No, kako priča odmiče mi vidimo da ima naravno i stvari koje je naučio i pokušava da promeni  ovo i ono kod sebe. Kao i svi mi, ponekad u tome tragično ne uspe i vrati se na neko pređašnje rešenje. Baš sad, u finalu, u poslednjoj glavi ove druge, prve polovine “Higijene nesećanja” polemiše o tome, kaže: “Čovek je strofa s obgrljenom rimom”. Ima svoje nekakvo originalno  stanje, onda ima to kad  pokuša da se popravi i onda ima sledeću kriznu situaciju gde prokleto uradi iz onog prvog sebe, ne iz ove verzije 2. 0 koja je nastala u međuvremenu. Tako da, sve mu se to dešava, kao i svima nama, a izazovi pred koje ga radnja “Higijene nesećanja”  stavlja su zaista ogromni u odnosu na ono što mu se dešavalo u “Rubikovoj stolici”, u prvoj knjizi.

Niče je rekao da onaj ko hoće da ostane čist, mora da nauči da pliva i u prljavoj vodi. Kako opstati, kako plivati i ostati neuprljan s obzirom da je kontakt s priljavštinom neizbežan?

Marčelo: Tako je. Pa, sad zvuči kao nešto što iziskuje spektakularnu mudrost i recept, a u stvari, na kraju kad se podvuče crta, to je bukvalno ona situacija kad mog drugara, reditelja Stevu Filipovića pitaju, budući da se bavio nasiljem, kao i ja, u “Šišanju” recimo, ima li nasilje alternativu, a Steva kaže: “Pa, ima. Kako bih vam rekao, naravno da ima. “ Bez želje da uprošćavam preko mere, mislim da je to pitanje kupanja u prljavoj vodi u stvari svodljivo na istu stvar. Ono što Niče pokušava da kaže jeste da je sav izazov u tome. Jer ok, kupaš se u čistom pa ćeš biti čist, tu nema izazova. Ovde je potrebno da nekakva tvoja čistoća nadvlada činjenicu da je oko tebe prljavo. Konkretno rečeno, nismo mi u prevelikoj dilemi šta je pošteno,  šta je čast, šta je kompromis, a šta nije. Nego je stvar hoćemo li da biramo jedan put ili drugi jer je ovaj mnogo teži. Podrazumeva mnogo odricanja, mnogo udaranja glavom o zid, mnogo prepreka i prosto ima ljudi koji kažu, ja to neću, hoću lagodnije i  gotova stvar. Ali zaista sam uveren da, bar što se mog života tiče, karijere, ja ne mogu sad dok pričam s tobom da se setim jednog slučaja koji mi je bio zamagljen a propo toga šta je tu levo, šta je desno na toj raskrsnici, ne mislim u političkom smislu, već u smislu bilo kakvog skretanja. Moraš tu da skreneš u jednu ulicu ili drugu, nema tu naročitih nejasnoća. Evo primer, pozovu te u rijaliti; koju sad ti kulturološku dilemu imaš nad time? Ti možeš samo da ne uradiš to, svestan da je to ružno, besmisleno, glupo, besprizorno i da onda ne uzmeš novac koji ti nude, ili da kažeš ma jok, uzeću novac, šta me briga. Znaš ono čuveno, ništa ja ne mogu da promenim. Možda pojedinac ne može da promeni, ali to nije isto što i sučesništvo u onom što je loše. Ti ako ne možeš da promeniš, ti bar sedi miran. Ovo je direktno saučestvovanje u onome što je sunovrat. Eto recimo, na tom primeru, kako ostati čist, tako što to ne uradiš, tako što se stisneš I kažeš, okej, sad ću ja da držim književno veče za ne znam, 100 EUR umesto da sedim s tim ljudima za 20 000 EUR. Šta da radimo, tvoji su izbori takvi, živiš u takvoj zemlji da to što ti radiš biva tarifirano toliko, to će činiti da moraš da živiš neuporedivo skromnije nego ti tamo ljudi, ali to si ti. Sve drugo je neki tvoj pokušaj da izmutiraš samog sebe da bi bio nešto, prema tome, nje to ništa nejasno nego je tu samo pitanje na šta je čovek zaista spreman i koliko drži do sopstvenih stavova i do sebe.

A opcija: ući ću u rijaliti kako bih učinio da bar jedna mlada osoba koja to gleda promeni svoj put?

Marčelo: Kako da ne, poznati su primeri, kad Čanak uđe u Velikog brata i kaže: ja sam ušao da opstruiram. Omiljeni su mi ti što ulaze u košnicu direktno da nešto opstruiraju. I evo, opstruiralo se i više uopšte nisu zavladali medijima posle te opstrukcije. Meni se dešavalo na književnim večerima da neko kaže upravo to: pa što kad to ljudi gledaju, treba tamo da uđeš, a onda ja kažem da treba držati promociju parfema u kanalizaciji, tu je okupljena publika koja pojmi šta je parfem. Ja to ne govorim iz nekakvog snobizma ili elitizma, nego zaista, ko god kaže da je to snobizam, stvarno ga treba posaditi na stolicu I pitati: prijatelju, druže, kume, hajde da pričamo relano o tome, nemoj fraze, nemoj demagogije. Pa zamisli ti sada bilo kakvo pristojno biće, pa to ne bi moglo da dođe do reči tamo, ne bi stigao da kaže ništa od toga o čemu mi sad navodno pričamo jer ljudi koji to govore u stvari impliciraju da si ti neka vrsta kukavice, ti u stvari ne smeš da uletiš  tamo gde je, pod znacima navoda, neprijatelj, ili bez navodnika u kulturolškom smislu, ali to zaista ne funksioniše tako. Taj bi čovek, jedan od nas, samo mogao da poludi tamo jer svi mi znamo da to postoji, ali jedno je što  znaš da postoji, a drugo je da se direktno izložiš nečemu što je za tebe radijacija. Samo mislim da bi ti izašao tresući se i ne verujući da to zaista tako to biva,a  niko se od učesnika, a niti od gledalaca ne bi zamislio ni ovolicno. Tako ja mislim, a ko misli drukčije, neka uđe. Ja sam se setio slučajno bar jednog primera, nekoga ko je izričito to rekao i evo šta su rezultati, toliko.

Svesno ili nesvesno, ti si veliki uzor mladim ljudima, mnogo njih te prati. Da li osećaš neku dozu odgovornosti prema njima? Da li misliš da će neki tvoji postupci uticati na neku drugu mladu osobu da jednog dana učini nešto slično onome što ti radiš?

Marčelo: Ja tu pravim jednu vrstu granice. Odgovornost mora da postoji, ne možeš se praviti blesav i ne videti to. Za razliku od nekih današnjih scenarija kao, uđeš u neki takmičarski šou pa danas te ne zna niko, sutra te zna svaka tetkica u obdaništu, mislim da je to pre svega izuzetan šok za ličnost, jer to nije normalno stanje, nema nikakvog prelaznog perioda nego dum, dum. Ja nisam preskočio nijedan stepenik, i onda sam svemu, pa i odgovornosti, mogao da se učim postupno. Granica koju sam spomenuo je sledeća: biti odgovoran prema svojoj publici ne znači biti paralisan sopstvenom publikom, ne znači udvarati se sopstvenoj publici. Oni su tu zbog onog što ti jesi, a ne zbog onog što bi trebalo da budeš. Biti nekome uzor, bilo kakve vste je situacija do koje se dolazi tako što taj neko to bira, a ne tako što si mu ti to nametnuo. Samim tim, to su granice zapravo odgovornosti koju ti imaš. Dake, ja nisam, niti bilo ko, nismo ispali, nismo istresak iz nečije knjige zvane „Idealni čovek“. Ovako sad protreseš knjigu i izađe ta ličnost. To su ljudi od krvi i mesa s nekim manama, s nekim sopstvenim lomovima koji se takođe vide i čuju kroz to što rade, svega toga ima i sve je deo jednačine. Mislim da je potrebno da se trudiš koliko možeš, da budeš svestan da je tvoja reč godinama stekla neku težinu i za mene ta odgovornost znači da nikad ne tvrdiš ljudima nešto u šta ne veruješ. Ja time ne garantujem da to u šta verujem možda nije pogrešno, ja jedino garantujem da ja u to bezrezervno verujem, samo, šta će se ispostaviti, o bilo čemu da govorimo..tako pojmim odgovornost. Pojmim je kao vrstu poštenja prema sopstvenoj publici, poštenje koje se zove nikad ne lagati. Čak, dok mi sad  razgovaramo, to se ne vidi jer nije video, ja palim cigaretu, i onda naravno imaš priču, sad će neko da propuši zato što ti pušiš. Ja se uvek setim onog dokumentarca gde Majkl Mur priča sa Merlinom Mensonom o tome da se desilo neko samoubistvo devojčice ili dečaka koji sluša Mensonovu muziku. I onda kaže:“Najlakše je optužiti autore. Zašto ne predsednika ove države? Mi svakog dana bombardujemo zemlje čija imena ne znamo ni da izgovorimo. Zašto to nije krvoločno nego kao sad, neko se šminka neobično, izvodi neki šou, ali sad kao, naše dete je takvo zbog toga.“ A opet, nije ni to do kraja istina. Neko zaista vidi, međutim, ko sad to može da spreči? Ja se trudim da u javnosti budem pristojan čovek, ali mojim junacima se dešava svašta. Neki od njih su ludi. I sad to neko čita i onda se kao identifikuje sa osobom koja je luda u knjizi. Šta ćemo sad s tim? Hajmo onda da ukinemo umetnost i da se bavimo  pisanjem isključivo edukativne literature gde mi propovedamo kakav čovek neko treba da bude. A ne, ovo su priče o ljudima, a ljudi ima svakakvih. Preko granice možeš da gurneš samo nekoga ko je već labilan, pa ga to gurne i takne. Jednostavno, ovo što sam već kazao. Samo poštenje prema sebi i poštenje prema publici, a nešto u tome je i mana, nešto se može ispostaviti pogrešnim, važno je da ti stojiš iza toga.

Čije reči i dela tebe motivišu, ko je tebi uzor?

Marčelo: Malo sam pregazio te godine za uzorstva.  U kasnijim godinama to se malo preformuliše. To su više ljudi kojima se diviš, od kojih učiš konstantno. U mom slučaju, meni se čini da je sve što mi se ikad dopalo ostavilo nekog traga na meni. Mi imamo, recimo književnost XX veka kao ispit. Kod nas u BG-u, prebrojao sam 49 pisaca na tom spisku. Šta znači propustiti 49. ljudi kroz sebe na taj način? Ja ne verujem da ti možeš biti ista osoba posle tog iskustva. A sad da zađemo u to, šta je sve to uticalo na mene, ja bukvalno mislim da je svaki taj autor nešto uradio, nešto sam bio drugačiji posle toga. Mogu da pričam o tome da mi je prohodniji Pekić nego Kiš, ali to ne znači da mi Kiš ne prija na neki drugačiji način, na nekom drugačijem nivou. Mogu da pričam o tome koliko su za mene učinili strip scenaristi. U prvom redu Alan Mur ili Ticijano Sklavi, to su dobre priče kao priče. Ja ne vodim više mnogo računa o medijumu kroz koji je priča plasirana. Hoće li to biti književnost ili strip ili teatar ili kinematografija ili serije… Mali ekran je potpuno preuzeo primat velikom platnu, ali sve su to različiti načini da se ispriča priča, a ja sam gutač priča. To je ono što me zanima. Spisak bi bio zaista beskrajno dug, ali eto, spomenuli smo nekoliko imena, pa nek na tome i ostane.

A sada možemo da se nadovežemo na još jednog pisca sa tog spiska, a to je M. Pavić. U „Hazarskom rečniku“ vidimo da su Hazari nestaju jer se odriču svog identiteta, svoje kulture i svog jezika. U kom smeru mi idemo?

Marčelo: Pa mi se odričemo, naravno, ali na jedan vrlo perfidan način. Mi se odričemo svega što jesmo vrlo glasno trubeći o tome. Više puta sam govorio u medijima, ko god se vređao, da prosto nemoguće je ne primetiti tu pojavu da recimo odbrana ćirilice nije nekakva besmislena i bespotrebna stvar, taman posla da ja to mislim, ali takođe moram da primetim neverovatnu nepismenost. Nedopustivu nepismenost kod ogromnog broja ljudi. Okej, pisaćemo ćirilicom, ali ćemo da napravimo pet grešaka u jednom pasusu, pravopisnih.  Mi sad branimo pismo, a ne branimo jezik u isto vreme. Nešto tu ne pije vodu, nešto tu nije okej. Tako da, mi smo stalno u nekim grlatim polemikama,  mi samo o tome i pričamo zapravo, a opet se zbiva to što se zbiva. Mi pričamo o nacionalnoj kulturi, šta se dešava s kulturom, čuvena priča, koliki su budžeti… Evo, Kokanova poslednja predstava, „Jami distrikt“ i Minje Bogavac, zajedno su je radili, ima tu sjajnu rečenicu gde se kaže:“To je prvo Narodno, pa tek onda pozorište“. To je sublimat toga oko čega se mi saplićemo. Ako je pozorištu pozorište pod dva, a narodno pod jedan, nešto s tim nije u redu. I sve tako, ’ajmo da kastriramo pozorište da bi bilo narodno. O tome se stalno priča, mi stalno nešto radimo na izgradnji nacionalnog identiteta, a nažalost, mislim da je sadašnje postignuće takvo da se busamo u grudi, ne znajući ništa, uglavnom.

Pričao si tokom promocije o svom kreativnom procesu, kako traje, kako piješ kafe, ideš oko stola.. zapneš, ne sviđa ti se deo teksta koji si napisao. Da li se dešava da to nešto što si napisao za roman pretočiš u pesmu jer ti se učini adekvatnim?

Marčelo: Dešavalo se ranije, više se ne dešava, što ne znači da se neće desiti, ali mislim da sam s godinama postao bolji u osluškivanju šta ideja hoće, u šta bi da se obuče. Tako da sad mahom čim se ideja uobliči, u nešto što sad sme da se zove idejom, u tom trenutku mi i biva jasno šta ta ideja hoće od mene. Najčešće znam.

Razgovor vodila Mina Erić

Foto: Remix Press arhiva