PODELI

Na To be punk festivalu  novosadska publika imaće priliku da čuje dugo očekivani Six Pack. Tim povodom, ali i na mnoge druge teme, razgovarali smo sa frontmenom benda, Mikijem Radojevićem, čovekom koji uvek pronađe prave reči. Mikiju hvala na vremenu koje je izdvojio za nas, želimo mu uspešno leto i krcate predstojeće svirke.

Six Pack će 2. 6. nastupati u novosadakoj Fabrici u okviru festivala To be punk. Sam naziv festivala navodi na razmišljanje. Koliko je u današnjem društvu teško funkcionisati s lajt motivom to be punk, ako vidimo da je pažnja većeg dela javnosti zaokupljena potpuno suprotnim sadržajima?

Miki: Obzirom da je “to be punk” kao životni stav daleko kompleksnija stvar od pukog imidža i ako se svakog jutra nesvesno budiš sa nepisanim punk načelima u sebi, nažalost – to uopšte nije lakši put. Naprotiv, toliko je trnovitiji, da se ovog trenutka spontano pitam koliko će ljudi koji budu videli ovaj razgovor meni uopšte i poverovati na reč.

“To be punk” nije kad imaš bend koji gaji punk rock zvuk, nije ni garderoba, nije ni automatsko neslaganje sa svim što se tebi ne sviđa, nije čak ni onaj ničim izazvani šminkerski bunt koji praktikuješ da bi, eto, bio kul bundžija.

Po mom mišljenju, (true) punk je osoba koja je pravdoljubiva, koja ljubavi pridaje veliki značaj, koja neće dozvoliti da zarad bilo kakvog benefita skrnavi umetnost ili podlegne nečemu što je vrlo očigledno nametnuto da bi se uništavala kultura, koja je nosilac visokih moralnih principa, kojoj će jednako biti krivo ako se ratuje na drugom kontinentu kao da se ratuje u njenom dvorištu, koja će zadnji komad hleba podeliti sa nekim ko nema ni toliko, ali da se razumemo, neće okretati drugi obraz kad joj, primera radi, retardirana ili korumpirana vlast opali šamar.

Ako sad pogledamo oko sebe, videćemo ogromnu koristoljubivu, poltronsku, beskrupoloznu, nekulturnu, besčasnu većinu oko sebe koja buja od vrha piramide na dole, poput grudve snega puštene nizbrdo, bodrena da se pretvori u gromadu.

Hm…”buja od vrha na dole”…mislim da sam upravo nadmašio Cecine suze koje “padaju na gore”! (*smeh)

I tu je svako našao neki svoj interes, ostavljajući obraz kod kuće; zna on da su “Farma” i “Parovi” dno dna, ali gledaju i komšije, pa daj da se ne bude crna ovca. Zna i da je novi hit u folkoteci u najmanju ruku prostački, ali to sluša cica koju može da impresionira plaćenom turom pića, bez da je u srednjoj školi čitao lektiru. Zna on i da zbog sistema narod bukvalno gladuje, ali ćuti da ne izgubi i ono malo plate što ima zahvaljujući partijskoj knjižici.

Dakle, ne da je teško, nego duhovno jako tegobno. Koliko god ja bio snalažljiv i nemao razloga da se žalim, ne mogu da skamenim srce pred pucanjem jer sam video kako se današnja deca zabavljaju tako što psu odseku šape ili uši, vidim plastičnu pevaljku kako parkira auto od 100 hiljada evra blizu kontejnera iz koga vire noge penzionera, ili se suočavam sa činjenicom da moj narod puši priču da je u stvari Lazar kriv za Kosovo.
Slično je i sa poslom kojim se bavim. Pokušavam da budem umetnik u vremenu kada samo još Mona Lizi nismo ugradili silikone.

Naravno, imate veliki broj ljubitelja i poštovalaca. Koliko si svestan činjenice da su mnogi tokom proteklih godina uz vašu muziku odrastali i da samim tim zauzimate ozbiljno mesto kao uzori kako u formiranju muzičkog ukusa, tako i u formiranju mišljenja i stavova?

Miki: Veoma sam svestan i to shvatam kao veliku odgovornost. Ne postoji koncert na kome nisam iskoristio priliku da kroz kratke komentare publici pokušam da skrenem pažnju kako na lepe, tako i na ružne stvari na koje možemo da utičemo, pozitivno ili negativno, zavisno od toga da li shvatamo težinu reči dostojanstvo.

Prvo na šta pomislim kada je reč o Six Pack-u, jesu kvalitetni tekstovi. “Fabrička greška” je na primer,  kultna pesma. Šta je to što te trenutno motiviše da pišeš i postoji li i sada višak inspiracije?

Miki: Hvala. Sve i da pitanje nije lično, odgovor bi bio da inspiracije ima za izvoz. Istina, kako kao kantautor sazrevam, tako teže pronalazim prave reči, jer puno toga je već ispričano, a i gomila kolega “rokera” je rešila da unovči svoj intelekt, pa u hiperprodukciji šunda sad imamo mnogo zloupotrebljenih kvalitetnih misli, stavljenih u službu vašarskih pesama, koje, da ironija bude veća – ta publika i ta ciljna grupa neće ni razumeti. Kao kad pustiš vepra u botaničku baštu.
Ipak, ono što je u mom sudbinskom točku iskompenzovano je to da mi je život uvek ličio na rollercoaster, ali mi je samim tim i dao brdo materijala za pisanje. Što reče sjajni bend Therapy?: “happy people have no stories”.

 

Kakvu ulogu u tvom pisanju igra čitalačko iskustvo? Šta voliš da čitaš?

Miki: Ne znam. Rimu u principu možeš da rešiš kao ukrštenicu ako si talentovan. Ali opet, za ozbiljnu pesmu kakvu će napisati Nikola Vranjković ili Marčelo, moraš da zaista poseduješ bogat vokabular, a u posed istog se dolazi jedino žešćim čitanjem mnogo većih od sebe.

Iako sam štošta pročitao, moj čitalački staž nekome verovatno ne bi bio impresivan, najverovatnije opet zbog da…”to be punk”. Da dam lak primer, nikad se nisam ložio na Koelja jer je “must read”, nikad nisam poput Heseovog Sidarte sebe tražio u kamenu.

Od klinačkih sci-fi faza, preko kopanja Kišove “Grobnice za Borisa Davidoviča” , na kraju sam se pronašao u ušuškanom štivu Nicka Hornbya ili Chucka Palahniuka. Selindžerovog “Lovca u žitu” sam pročitao bar 6 – 7 puta i to mi je najdraža knjiga u životu.

Napisao si pesme u kojima se pominju Frodo Bagins, Tirion Lanister, Srebrni letač… Možemo li  u nekoj od narednih pesama očekivati još nekog književnog ili strip junaka?

Miki: Izostavila si Dylan Doga (*smeh).

Sve navedene junake zapravo nisam imao nameru da opevam, već su poslužili kao čista identifikacija. Onaj koga sledećeg želim da utkam u pesmu je, moj zauvek broj jedan superheroj, neprikosnoveno omiljeni lik iz stripa (pa i iz filma), neko u koga verujem kao deca u Deda Mraza, koga volim kao da mi je rođeni brat i koji je, iako izmišljen – moj veliki uzor. Da, mračni vitez Gotama – Batman.

Sad ostavljam utisak zanesenog klinca, ali tu pesmu ćemo sačekati, jer usled mog ogromnog obožavanja tog lika, za mene je to vrlo klizav teren iz razloga što želim da ta pesma ne bude samo dobra već velika.

S obzirom na to da je knjiga “Olovke izlomljenog srca” naišla na dobar prijem, imaš li u planu neki sličan projekat u kom će učestvovati tvoja publika?

Miki: Ne, ali obzirom na rasprodat prvi tiraž, imam jako precizan i smeo multimedijalni plan u vezi “Olovki izlomljenog srca” u čiju realizaciju krećem kada ispunim sve trenutne obaveze koje imam prema oba svoja benda.

 

Na To be punk-u će sa vama pored bendova iz regiona binu deliti i domaći PSI iz Beograda, kraljevački The Truth, Reflection iz Gornjeg Milanovca i Mind Prison iz Kragujevca. Koliko si imao priliku da ispratiš njihov rad i da li si sa nekima od njih već sarađivao?

Miki: PSI su mi privatno stari poznanici, pa sam sam sa njihovim radom najviše i upoznat. Daleko od toga da pažnju posvećujem samo bendovima sa čijim se članovima poznajem, šta više i dalje imam nerava da preslušam i, ukoliko se to od mene traži, pomognem čak i klinačke bendove u pokušaju, ali da budem iskren, ono slobodnog vremena koje imam uglavnom trošim na ostajanje u toku sa onim  što se odigrava na svetskoj rok sceni, jer ne možeš da 2018te budeš frontmen benda i da i dalje slušaš samo Ramonse, ili sediš i glumiš domaćeg rok – kritičara.

Generalno, kako ti izgleda današnja pank-rok scena?

Miki: Ako pričamo o “domaćoj”, da preskočimo priču o već dokazanim bendovima.  Složićemo se da znamo napamet ko tu vredi, a ko ne. A uz reč “današnja”,  pohvalio bih Hrvate jer im je svaki drugi bend kompletan: tekst, muzika, scenski nastup, produkcija, korak sa vremenom, gitare koje nose oko vrata.

Jer malo mi je pun kofer te priče “mi smo pank, pa smo krš”. Ko će bre više da plaća 5 evra da sluša tebe raštimovanog? Inostrana moderna pank rock scena je cirkus. Da nije strani jezik, lepo da gledaš u televizor i da ih pobrkaš sa Leksinton bendom (jebenim).  Usput se možda desi da nekom iz benda i ispadne tampon. Naravno, ima tu i veoma časnih izuzetaka, uglavnom old-school bendova, ali pitala si “generalno”.

Kojim još nastupima ovog leta vaša publika može da se nada?

Miki: Malo Zagreb, malo Skopje, malo Beer Fest Beograd…cepamo junački.

Six Pack je novi album najavio početkom februara singlom “Ubica moga sna”. Kada možemo očekivati album?

Miki: Album je napisan. Sada vagamo šta je pametno činiti, jer albumi su, u slučaju da nemaš/ne želiš brutalnog izdavača, kao format počeli da izumiru.

Ne možemo da završimo razgovor, a da ne pomenemo bratski ChBS koji je aktivan poslednjih meseci i radi na novom albumu. Kako su protekle “visinske pripreme” na Zlataru?

Miki: To je samo jedna od akcija koje smo imali. U bendu je prećutno stvorena neka harmonija na kojoj pre svega ostalog insistiramo i, iako na novi album gledamo kao na svoj blokbaster, iako ga producira Voja Aralica i izdaje Long Play, koncentrisani smo na drugarstvo i ljubav, dogovor koji kuću gradi i atmosferu unutar naše male čete, jer ako je “stepenice ka nebu” (Stairway to heaven) pravio heroin, naš stolar se zove – spokoj.

Jun je rezervisan i za Arsenal fest. “Šumadijski Ramonsi” rame uz rame sa Marky-jem Ramonom. Da li te više obuzima osećaj ponosa ili odgovornosti?

Miki: Pre svega – ponosa. A ako uzmemo u obzir da govorimo o narihtanom ČBS-u, a da po satnici Arsenal Festa sviramo baš posle Markija, pitanje o osećanju odgovornosti možda možeš da proslediš njemu. (*smeh)
Šalim se, naravno. Ovo je treći put da se srećemo, a moguće je da ću lično biti zadužen za njegov ugodan boravak u Kragujevcu tako da se svemu puno radujem, makar tome što ću imati priliku da ga zamolim da mi potpiše Ramones ploče koje čuvam.

I za kraj, da li Six Pack nastupa na svadbama širom BiH? 😉

Miki: “Six Pack – BEND”, moliću lepo. (*smeh) Ne znam, ali se nadam da pored tako dobrog imena ne mogu da postignu da se odazovu na sve ponude. Mislio sam da ih malo iscimam, ali ono…I ja se zovem kao onaj fudbalski klub iz Milana, pa niko nije tužio mog dobrog kuma. A i dokle više samo vicevi o Muji i Hasi?(*smeh)

Mina Erić

Foto: Andreja Marković