Miris vanilije iz komšiluka

Mi ćemo se sad pretvarati da kao idemo sa scene, a vi vičite: Hoćemo još! i onda ćemo mi da se vratimo i kao da vam se zahvalimo, reče frontmen Svemirka pred sam kraj koncerta u Crnoj kući ove subote, pa se onda “kao” vratiše na bis i otpevaše još jednu pesmu, jer što bi i sam rekao – više nemaju.

Koncert je, kao svi koncerti hrvatskih izvođača ovog vikenda, počeo sa sat vremena zakašnjenja. Definitivno za dobro publike savetujem neke mere ranijeg kretanja ili slobodnijih granica za izvođače ili bilo čega što bi obezbedilo manje poteškoća u putu. No, nije se gotovo ni primetilo, jer atmosfera CK nasuprot imenu vazda nekako bude šarena, da li zbog ambijenta bašte ili raznolikosti u ljudstvu koje bude u poseti, ne bih mogla da odlučim.

No, ako pitate ko je Svemirko, zvanična informacija glasiće da je to Marko Vuković iz Zagreba (plus njegova ekipa), nezvanično to može biti propraćeno i dodatkom: dragi momci iz susedstva koji okolo razgovaraju sa publikom kao sa dobrim drugarima. Ono što se o njima može zasigurno reći jeste da su odlučili da pripadaju synth pop žanru i da od ovog leta predstavljaju svoj novi album pod nazivom “Vanilija”. Upravo je to bio povod njihovog gostovanja u Crnoj kući. Postprodukciju ili masteriranje odradio je Vinyl Williams, čovek koji pretvara klasičan u “kaseta-zvuk”, kako mi je kao vrsnom nepoznavaocu objašnjeno naknadno. Lični utisak bi se mogao možda podvesti pod misao koja mi je u nekom trenutku proletela: Rundek bi miran mogao da se povuče i prepusti mladim ljudima scenu bez brige da će biti izneveren. Zvuk nekako dosta podseća na rundekovski (i to onaj fini iz doba Haustora), pa čak i njegov glas i tekstovi imaju to nešto istovremeno melanholično i energično u sebi.

Ono što je najvažnije i najinteresantnije u celoj večeri bilo jeste zapravo taj utisak da je publika (i to poprilična!) upoznata sa imenom benda i njihovim dosadašnjim radom. Izlazak na scenu započinje nekakvim vapajem Svemirka (iz svemira jelte), pa tek onda muzika dolazi na red. Unapred dobro raspoložena masa i Marko koji tek onda izlazi na scenu kao živa Mikelanđelova skulptura, možda nas čak dovodi do preispitivanja činjenice da li je David možda bio moler ili se otelotvorio u pevača iz XXI veka, na preispitivanje nečega što nikad nećemo saznati. Masa ne obraća pažnju ni na šta sem na svoj užitak, ujednačeno pulsira, skače, peva… Peva, kad to kažem naglašavam da je to značilo i izlazak publike na scenu i prepuštanje mikrofona. A još jedna od činjenica jeste svakako i to da koliko god da je svima okupljenima bilo dobro, mora se primetiti da je i njihovo uživanje bilo bar jednako tome, ta jasna prepuštenost i želja, ljubav prema poslu koji se obavlja. Ako sve to nije dovoljno da nekog navede da se zaljubi u ove momke, onda preslušavanje albuma “Vanilija” svakako hoće. Pa Novi Sad s radošću do sledećeg druženja šalje veliki bok momcima.

Milica Erdevički

Comments are closed.