muharem_bazdulj_foto_irfan_redzovic_1

Muharem Bazdulj: Postoji li drugo iskustvo osim lično?

Iz Travnika odlazi na studije u Sarajevo, a zatim dolazi da živi u Beogradu. Muharem Bazdulj kao novinar piše za Politiku, Vreme, Nedeljnik, dok su njegove kolumne za Oslobođenje ranije objavljivane na Peščanik. Za svoj književni rad dobio je i nagradu za novinarsku hrabrost i posebne domene u analitičkom i istraživačkom novinarstu, a sem te nagrade u nekom trenutku je poneo i epitet “najhrabrijeg južnoslovenskog intelektualca”. Za svojih nepunih četrdeset godina napisao je brojne romane i zbirke priča i eseja koje su prevedene na brojne strane jezike. Takođe nam donosi prevode Džonija Keša, Marka Tompsona, Ostera i druge. Ljubitelj je Crnjanskog, svog negdašnjeg sugrađanina Andrića s kojim sem Travnika deli i Kalemegdan danas. Za vas smo pričali s njim o njegovom literarnom radu i nekim razmišljanjima.

Često Vam postavljaju pitanje oko pisanja na ekavici, šta mislite zbog čega to tako bode oči?

To je zapravo dobro pitanje na koje nisam siguran da imam pravi odgovor. Kad Irvin Velš napiše nešto na “standardnom” engleskom umjesto na za njega karakterističnoj “škotskoj varijanti”, to može biti zanimljivo iz novinarske perspektive, ali nije nužno nešto čemu se pridaje pretjerana pažnja. Kod nas je, mislim, u vremenu nakon raspada Jugoslavije priča o jeziku, njegovoj nominaciji i generalno cijela ta sociolingvistička priča počela da nosi sa sobom stanovitu dnevnopolitičku težinu, a sve što može da se (zlo)upotrijebi dnevnopolitički ovdje je medijski atraktivno. Za mene je, međutim, to čisto umjetničko pitanje i zato odgovaram: pravi pisac vlada svim narječjima svog jezika i koristi se onim koje mu u datoj prilici odgovara.

U kojoj sprezi/gradaciji stoje Vaša zanimanja: novinar, pisac, prevodilac? Koji je redosled, odnosno ima li ga uopšte?

Pisac je tu primarna vokacija, ona koja zapravo u sebi sadrži i prevodioca i novinara. Ove druge dvije se uglavnom nameću u momentima kad se njihovom “misijom” direktno bavim. Prevodilac sam kad nešto prevodim, novinar kad pišem novinski tekst. A kad si pisac, tako mi se barem čini, pisac si – uvijek.

Postoje li neka specifična stanja duha koja vas nateraju da radije prevodite nego pišete i obrnuto?

Prevođenje je posao koji, barem sam ja sebe tako ubijedio, možeš da radiš i bez inspiracije. U tom smislu, ako me neka unutrašnja sila ne nagoni da pišem nešto svoje, radiću na nekom prevodu. S druge strane, barem u mom iskustvu, ja za svoje autorske knjige obično nemam neki dedlajn, dok to za prevod po definiciji imaš. Tako da stvar možda i nije samo plod mog romantičarskog mentaliteta, nego i nekih socioekonomskih uslova.

Šta radije prevodite, prozu ili poeziju?

Poezija je veći izazov i u tom smislu više volim da prevodim poeziju, zato što se ja tu trudim da zapravo radim prepjev tj. da ispoštujem ritam i rimu, a to je težak i kreativan posao. S druge strane, to je posao koji po pravilu radiš za svoju dušu, jer ti gotovo niko neće naručiti ili platiti prevod poezije. Prevođenje proze, koliko god kod nas bilo lošije plaćeno nego u zapadnoj Evropi, recimo, ipak je posao kod kojeg bivaš koliko-toliko obeštećen za svoj rad.

Koga biste najradije prevodili i čije prevode najradije čitate?

Ima tih pjesnika koje već neko vrijeme prevodim za svoju dušu: Larkin, Odn, Ričard Vilbur itd. Kad je o prozi reč, čitajući, recimo, eseje Olivije Leng o piscima i alkoholu, učinilo mi se da bi mi bio ćeif da to prevedem. A jako cijenim i volim prevode Zorana Paunovića, Ivane Đurić-Paunović, Arijane Božović, Vladimira D. Jankovića, Svetlane Stojanović…

Kiš je rekao da “prevođenje oslobađa sopstvenog lirizma koji uvek predstavlja opasnost po prozu”. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

To je jako lijepa definicija i meni često padne na pamet da je tačna i ispravna. Ja imam sličan osjećaj. To ti, u najmanju ruku, dođe kao trening za sportistu: ne možeš stalno da igraš utakmice ili nastupaš na takmičenjima, ali moraš stalno da treniraš.

U kojoj meri prenosite lična iskustva u literaturu?

A u velikoj, kao i svako, čini mi se. I kad si Tolkin ili Isak Asimov, kad se baviš fantastičnim svjetovima ili budućnošću, uvijek unosiš svoja iskustva. Pitanje je postoji li drugo iskustvo osim ličnog? Jer i ono što Kestler naziva civilizacijskim iskustvom uvijek je propušteno kroz lični filter.

Ako uzmemo hipotetički da su neke priče bile istinite, promenite li im tok ponekad, odnosno da li biste voleli da su neki raspleti bili baš takvi kakvim ste ih napisali?

Znate kako je: u mom poimanju književnosti, čak i kada biste neki doživljaj ili neku anegdotu zapisali faktografski stoprocentno tačno onako kako su se i u stvarnosti desili, već samim činom zapisivanja oni su pretvoreni u književnost. Pisanje je uvijek selekcija materijala. Kažu da je Mikelanđelo u komadu stijene unaprijed vidio Mojsija ili Davida; tako i pisac iz magme stvarnosti, odbacivanjem viškova stvara priču. A što se tiče drugog dijela vašeg pitanja, sjećanje je fleksibilna stvar, čak i ako nismo pisci. Nekad i napišete nešto da biste se ubijedili da je zaista tako bilo.

Jedna od Vaših priča nastala je, čini mi se, tokom slušanja Springstina tj. gledanja youtube videa za tu pesmu. Kako uopšte nalazite građu za svoje priče, kako dolazite na ideju: “E, o ovome bi bilo baš dobro pisati”?

To je dobro pitanje, zato što je, recimo, upravo ta priča započela anegdotom iz stvarnosti, ali ne nečim iz mog života, nego pričom koja mi je usmeno ispričana. Onda se na to nakalemio moj doživljaj te konkretne pjesme, a napisana priča je amalgam te dvije stvari i još koječega.

muharem_bazdulj_foto_irfan_redzovic_2

Koliko je bilo teško “postati” lord Bajron i kako je uopšte pala odluka da pišete o njemu?

Meni je Bajron drag pjesnik, pa u tom smislu nije bilo  toliko teško pokušati se uživjeti u ličnost nekoga o kome dosta toga znate i čija vam je biografija zanimljiva. Ja sam s jedne strane studirao anglistiku i bavio sam se Bajronom tokom studija, a s druge strane uvijek sam volio tu “istorijsku metafikciju” kao žanr od Margaret Jursenar do Dž.M. Kucija i želja mi je bila da se u tom žanru okušam. Važan mi je tu bio Bajronov “balkanski link” jer mi se tako bilo prirodnije povezati s temom.

Šta je lakše pisati, priče poput onih iz Jeresa nominalizma ili romane poput Lutke od marcipana? Znam da pitanje nije fer zbog vremenske distance, ali verujem da se možete prisetiti.

Teško pitanje. U nekim aspektima je lakše jedno, u nekim ono drugo. Knjige poput “Lutke od marcipana” traže više istraživanja i veći akcenat na formu. S druge strane, u ovim pričama u kojima se svjesno igrate sa autobiografskim elementima uvijek postoji opasnost da ih ljudi dožive kao puki niz anegdota, pa tu moraš da nađeš neki ugao oneobičavanja, što bi rekli ruski formalisti.

Ko su Vam omiljeni likovi, glavni i sporedni iz Vaših dosadašnjih priča/romana? Da li više saosećate sa glavnim ili nekim sporednim likom o kojem pišete ili sa oba istovremeno?

Glumci vole reći da nema glavnih i sporednih uloga. Čini mi se da se i pisci tako odnose prema likovima, barem je kod mene takav slučaj. Evo, recimo, u “Lutki od marcipana” meni je strašno drag i značajan Fasbinder kao (sporedni) lik mada se pojavljuje na samo nekoliko stranica. Volim naratorku iz priče “Kroz šljivike i livade” i naratora iz romana “April na Vlašiću”. Govorim sada, naravno, iz glave, bez puno dumanja, iznenadilo me pitanje, ali možda je tako i dobro, možda se na ovakvo pitanje najtačnije i može odgovoriti kad je ovako “na prepad” (smeh).

Sem Andrića i Krleže, ko je to najbliži Vašem srcu u svetu književnosti i zbog čega?

A joj, i to je nešto što se često mijenja. Opet, na prvu i samo jako: Malaparte, Pol Oster, Kiš, Italo Kalvino, Emil Sioran, Filip Larkin, Brodski, Gombrovič, Handke, Emanuel Karer…

Milica Erdevički

Foto: Irfan Redžović

Comments are closed.