PODELI

                       I

                             ”Probij zaključana vrata, skini okove sa vrata,
                              shvati to ko ispit vere i okreni propelere,
                             barem probaj, stvarno nemaš šta da izgubiš
                            na ivici, dok kliziš…” (Nikola Vranjković- Sretenje)

”Zar naslov nije Najlepše priče o Novom Sadu, a ne beleške jednog ludaka?”, je prvo pitanje koje sam dobio od nje u toku razgovora.

”Ludilo je sasvim prihvatljivo, ako imaš sa kim da ga podeliš”, zaključila je posle bez ikakvih mojih sugestija, ali da. U pravu je. Jedna osoba mi je rekla da je hrabrost jednako ludost, pa hajde onda da i ovde da hrabrost poistovetimo sa ludošću. Socijalno je prihvatljivije biti hrabar nego lud u 21. veku, leta gospodnjeg 2019. godine u prestonici mladih.

”Ima susreta, čak sa potpuno nepoznatim osobama, za koje se počinjemo interesovati već od prvog pogleda, nekako odjednom, neočekivano, pre nego što ijednu reč progovorimo”, rekao je Dostojevski- njen omiljeni pisac. Njen mačak Miškin (aha, kao knez iz ”Idiota”) je počeo da se buni kada je krenuo razgovor. Ona kaže da je osetio ”zle duhove”, ali uprkos tome razgovor se nastavlja. Na njenom ogledalu piše ”Ljepša si od Putina”, a trenirala je i karate kao klinka- ta informacija mi je možda šapnuta slučajno, a možda i kao upozorenje. Marija Tomić kaže da je predugo u Novom Sadu da bi se setila zašto je uopšte i došla u taj grad. Ipak, preturajući po folderima prošlosti dobijam odgovor na pitanje ”Zbog čega baš Novi Sad?”.

”Kada odrasteš među brdima, tamo gde te planina Tara čuva, a reka Drina prati tvoje korake čini se neobično napustiti svoje štitonoše i doći u ravnicu gde se sve čini beskrajno, beskonačno, a pogled pruža u nedogled. Grad u daljini koji sam videla iza štita oko Bajine Bašte ”dok tanka slika jave postaje sve tanja” bio je Novi Sad. Književnost i želja za studiranjem na Filozofskom fakultetu su bili poziv koji je promenio sve”, i naglašava da treba da budem oprezan sa pitanjima o književnosti jer, u suprotnom, ova priča neće imati kraj. Kažem joj da ne brine, da je razgovor gotov za pola sata, a znam da će trajati bar dva sata (prim. aut. ”Ja između dva sata, jedan kasni, drugi žuri”).

 

      II

                       ”Pa poželim na tren da nisam više tu,

                      da prosto prestanem da tražim zvezdu vodilju,

                     E, vidiš to je laž i zato ne postoji lek, kad misliš gotovo,

                    a ono počinje tek…” (Nikola Vranjković- Dve hiljade i kusur godina)

Da, ovde tek počinje jer Marija kreće da govori o pozivu koji je promenio sve, a to je studiranje književnosti na Filozofskom faksu koje sa sobom donosi novu sredinu,  nove poglede na svet i pored ljubavi prema književnosti donosi još jednu ljubav; ljubav prema novom gradu, a ljubav je, naučili smo, ili još nismo- najvažnija. ”Jedan poziv menja sve”, kaže Cane iz Brejkersa, a kaže i ona, čini se, oduševljena Novim Sadom.

”Sem obrazovanja, fakultet je sa sobom doneo mnoštvo novih lica koja su se možda kao i ja tražila po nesnalaženju ove čudne zgrade koja će mi zauvek ostati neobično draga. U tom nesnalaženju našli smo sebe i prigrlili prijateljstvo. Različiti, a slični, nastavili smo da hodamo istim ulicama. Prijatelju su najveći razlog zbog kog volim Novi Sad. Volim ga jer ima i prelepe zalaske sunca, zbog Keja koji diše slobodom i ljudskošću, zbog noćnog pogleda na tvrđavu koji je prelep i koji čini da se čovek oseti kao najsrećnije biće na svetu, a opet, i da poput Malog princa crta zamišljeni, najtužniji pejzaž. Ponekad mi se čini da je to grad koji iznova i iznova treba osvajati i hraniti se njegovom lepotom. Petrovaradinska tvrđava mi i dalje izgleda kao nešto neosvojivo utočište u koje hrliš kada želiš da pobegneš og radske buke i uživaš u panorami grada. Sat me nikada nije podsećao na vreme, iako bi možda trebalo kako bih se setila zašto sam došla. Gledajući u njega uvek sam osećala da sam u nekom međuvremenu, mimohodu, u zaštićenom prostoru gde se sve čini beskrajno lepo i gde bih mogla zauvek uživati u prizoru spuštanja sunca na Kej žrtava racije koje deluje kao raspuknuta prezrela kora pomorandže.  Volim Novi Sad zbog jeseni koja liči na onu crvenu omiljenu Miki Antiću zbog Dunavskog parka, zbog ulica koje ženstveno brane svoju lepotu. Zbog lutanja po tim istim ulicama zbog kojh se ponekad osećam kao da šetam ruku pod ruku sa Milošem Crnjanskim i sebe tražim posuta lišćem žutim i rasutim. Zbog mostova koji prizivaju Andrića i ne dozvoljavaju da zaboravim onu ćupriju na Drini koju sam morala da pređem da bih se spustila u ravnicu.”

 

  III

                                ”Kao da se zbunula ili rugala

                                Nama Nova godina ništa nije donela

                               Po nebu smo tražili svetla Vostoka…” (Idoli- Rusija)

Aham. Ljudi koji studiraju u Novom Sadu se uglavnom na prvu loptu zaljube u njega, a on ih neretko odvede i hiljadama kilometara dalje, ali hej, oni mu se ipak vraćaju obogaćeni novim iskustvima. Marija je otišla u Rusiju. Onaj deo priče koji bi nama bio najzanimljiviji je sebično sačuvala samo za sebe, jer: ”Život ti da priliku i ti moraš biti ti, pa lupiš glupost.” Šta se tačno dogodilo, čini se, nećemo saznati, ali zašto ljubav prema Rusiji je podelila sa mnom, a ja delim sa vama.

”Zašto Rusija? Zato što je neoprostivo voleti drugu državu, kulturu, jezik podjednako kao svoju, a ne kročiti na ulice kojima je hodao Dostojevski, ne otići u još jedan obećani grad i zaljubiti se u njega. Moć kojom me je Sankt Peterburg zaveo nalik je onoj koje su imale drage pred kojima su veliki pesnici ostali zadivljeni u neuzvraćenoj ljubavi. Nezahvalno je zvati se Marija, voleti Majakovskog a ne otiću u Rusiju. Voleti prirodu, votku, biti zanesenjak, a ne setiti se Jesenjina. Imati mačku, a zaboraviti Bulgakova, odrastati kraj Drine, a zaboraviti na Turgenjeva i ”Proletnje vode.” Voleti zalazak Sunca sa pogledom na kućicu na steni na reci Drini, a ne setiti se ”Tihog Dona”, voleti vozove a ne setiti se ”Ane Karenjine”, tražiti svetlost na kraju tunela a zaboraviti na Brodskog. Utonuti u noć u Novom Sadu i setiti se da tamo negde ”Bakićeva ulica već je zaspala…”, završava sa stihovima i želi mi da posetim Rusiju. Ja se kao otimam, nisam fan Rusije, ali mi onda odgovara sa: ”Pa to jer sam humana. Nisam te poslala na kraj sveta, u Bajinu Baštu da skamenjen gledaš kućicu na Drini. Dobro da, lepo je i tamo, ali sam ipak imala lepše želje za tebe. Treba da vidiš Sankt Peterburg”.

 

   IV

                                          ”Srce kamen tajnu čuva
                                          Kamen prah dok ne postane
                                         Vode mutne vetar razuzdano duva
                      Zaliješ ga ono suvo ostane…” (Nikola Vranjković- Fotelja)

Palimo teleport, pakujemo sajber kofere i vraćamo se iz hladne, velike i prostrane Rusije u malo klaustrofobičnije krajeve, koji meni ipak više prijaju. Opet smo u Novom Sadu, prestonici mladih. Ono što nas zadržava u njemu su često poveznice između ljudi. Mesta na kojima izlazimo, dešavanja koja posećujemo, ulice koje nas podsećaju na nešto. Da, tako je u slučaju i sa Marijom. Marijom koja ima mačora Miškina, koja nam nije ispričala svoj blam u Rusiji i kojoj je ludilo prihvatljivo ako imaš sa kim da ga podeliš.

”Volim da posećujem Gerilu, Šemrok, Fabriku, Firčijev studio, Bulevar buks, London zbog dobrih svirki. Sajam zbog koncerata i Oktoberfesta. Volim dešavanja na otvorenom poput Blokstoka, Ritma Evrope. A mesta na kojima najradije pijem kafu ili pivo su Moto klub i Kofi tu gou. Volim pozorište, volim bioskop, ali najviše od svega volim anktikvarne knjižare i ulične prodavce knjiga jer kriju skriveno blago među koricama kojih ponekad možda ni sami nisu svesni. Napiši i da sam u Remix Press-u, ali ne pišem baš redovno”, evo napisao sam.

Sajber vožnja kroz ulice Novog Sada, Sankt Peterburga sa Marijom je završena. Za kraj, ostavljam pametnijeg od sebe nešto da kaže. Neka bude opet pisac sa početka, koji je omiljeni Marijin pisac.

”Čovek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrojao onako kako to one zaslužuju uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu”. (Dostojevski)

Nenad Baraković Bara

*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu”  koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“