PODELI

Novi Sad, Shamrock bar, 7.12.2018.

Sa Iskazom sam se susrela prošle godine na Palanačkom Dunav festu i to će mi biti highlight 2017. godine.
Uvek ćemo za bendove i koncerte koje smo upravo posetili pričati kako su bili moćni, kako je interakcija sa publikom odlična, kako sve pršti od energije…. Ali, kada je reč o nastupima Iskaza, postavlja se pitanje: kako izreći bilo šta, a da se to ne pretvori u banalnost?

To su nastupi koji se gledaju širom otvorenih očiju, otvorene duše jer pored energetske bombe koju stvara Kiza svojom pojavom, kao i bend uvežban do perfekcije, celokupan doživljaj je jedno veliko bogatstvo. Jedna nova lekcija, a pri tom ne mislim samo na tekstove pesama već i na ono što ide između njih. I to ne može da se prepriča.

Čuti ono što Kiza kaže u naletu euforije, emocija, dok skače sa bine na sto, sa stola na sto pa na plafon, iskreno je i pravo iz srca. Skočio bi u takvim trenucima i do neba, samo da nema glupog krova, raspršio bi se po celom prostoru i svima dao sebe, deo svojih osećanja i deo svog bića, samo da može. I može, cepa granice prostora i vremena jer kod njega nema foliranja, nema lažne skromnosti, nema poze, samo čistota jedne dobre duše (da, pišem o duši, a tema je bend koji predstavlja spoj žanrova kao što su hip hop, rok, dubstep, rege, i šta sve ne, a ne recimo sinoć pomenuta Nina Badrić ili Vlado Georgiev).

To mora da se doživi, Iskaz i Kiza moraju da se čuju jednom i posle zauvek slušaju. Publici nije potrebno da zna sve tekstove od reči do reči (mada prvim redovima, a naročito devojkama, koji to uspevaju skidam kapu) da bi mogla da se prepusti. Dovoljno je da ima želju i volju, sve ostalo dolazi svojim tokom i baš na mesto. Baš tako je bilo i sinoć kada su otpočeli nastup pesmom koju su snimili sa Goblinima, a koju smo prvi put čuli.

Kako? Pomere te i zagreju “Furijom” ili “Bombom”, vineš se uz “Grizi, gazi”, a onda te otreskaju o patos sa “Moglo je bolje za nas” i “Poslednji dan” , kao i onim rečima između, i kad misliš da ćeš se na tom patosu istopiti, oni brže bolje okrenu priču na jednog ludog pauka koji se tripuje da je zmija pa mooooraš da se razdrmaš ponovo.

Jednom prilikom sam snimala izvođenje moje omiljene pesme i sutradan mi je bilo više nego žao jer sam momenat u stvarnom vremenu zapravo propustila. Memorija telefona ne čuva doživljaj, samo sliku, puku projekciju, um čuva doživljaj i zato, ponovo kažem, Iskaz se sluša širom otvorenih očiju. Zaista daju sve od sebe, a ko to prepozna…probajte, ako već niste.
Znamo kako je sreća izgledala juče, a sutra…Gazimo novi krug.

Pogledajte snimak OVDE.

Mina Erić