PODELI

Nataša Bundalo Mikić je novosadska književnica. Do sada je objavila zbirke pesama „Ginevrin šapat“, „Kratki espreso sa gospodinom“, roman „Lakovana bele cipele“, a jedan od povoda za ovaj razgovor je i treća zbirka poezije „Treći krug snova“. Nataša takođe radi i kao sekretar Društva novosadskih književnika, a član je i Scene svih kreativnih.  U nastavku možete pročitati Natašino viđenje Novog Sada, književnosti i festivala.

Takođe, u petak, 18. oktobra, u beogradskoj biblioteci „Milutin Bojić“ Nataša Bundalo Mikić učestovovaće sa koleginicama Milicom Milenković, Aleksandrom Batinić i Suzanom Rudić na tribini „Čajanka u 7 kod Bojića“.

U septembru je u okviru 48. Brankovog kola izašla tvoja četvrta knjiga „Treći krug snova“. Sada, kada su se već slegli utisci, kako je protekla manifestacija, a ujedno i tvoja promocija u Gradskoj biblioteci?

Nataša: Manifestacija „Brankovo kolo“ ima tradiciju i značajna je za Sremske Karlovce i Novi Sad jer čuva uspomenu i sećanje na Branka Radičevića čije je stvaralaštvo ostavilo važan pečat u srpskoj književnosti tako da njena trajnost i svevremenost, a prvenstveno ugled ne gubi na važnosti. Što je još upečatljivije, mnoga savremena eminentna književna imena su rasla uz tu manifestaciju i ovenčani su prestižnim nagradama koje su neizostavno ukras manifestacije. Čast je biti treći put prisutan na „Brankovom kolu“, ali ovog puta u ulozi autora nove knjige. Direktor i urednik, gospodin Nenad Grujičić, godinama neguje prave vrednosti i bez imalo sujete daje vetar u leđa mladim pesnicima, a starijim kolegama odaje počast i potvrđuje njihov stvaralački kvalitet.

Zbirka „Treći krug snova“ dobila je nagradu „Stražilovo“. Šta to za tebe predstavlja?

Nataša: Moja četvrta knjiga, a treća knjige poezije „Treći krug snova“ (kao što sam u prethodnom pitanju saopštila, da sam treći put u Brankovom kolu, što svakako ima simboliku broja 3) ponela je nagradu „Stražilovo“ i zadovoljstvo je biti među 4 ovogodišnje laureatkinje iste nagrade, pogotovo što su to sve divne mlade devojke, prijateljice i pesnikinje, svaka na svoj način posebna kao i njena poezija i ne bih ni volela da je drugačije. Kao najstarija među njima i sa nekim vrlo brzo stečenim književnim iskustvom mogu reći da je ta nagrada za mene kruna mog dosadašnjeg književnog angažmana, da je na takav način najviše i posmatram, ali da tu nikako nije završetak mog delovanja na svim poljima ove, po mom mišljenju, najlepše avanture zvane književnost i da predstavlja zadatak ka daljem dokazivanju i radu, na sebi, a pogotovo u pismenom i usmenom izražavanju. Nijedna nagrada nije merilo uspeha, već trenutni bljesak poput munje, kao kada diplomiramo na fakultetu pa tek sledi rasplet, odnosno traženje posla i praktična primena znanja.

Možeš li nam reći nešto više o promociji knjige koju planiraš za novembar?

Nataša: Što se promocije knjige „Treći krug snova“ tiče, iskreno smatram da promocija u sklopu „Brankovog kola“ nije protekla najsjajnije jer je tako zamišljen program da veče dele dva autora „Brankovog kola“, jedan ostvaren autor, medijski i organizatorski više istaknut od samog autora koji je poneo nagradu, ali zato planiram da ostvarim svoju davnu želju, u novembru na dan svog rođendana, da napravim pravu promociju knjige „Treći krug snova“ uz neku lepu muzičku pratnju koja svakako najbolje upotpunjava pesničko veče, a da sav prihod od prodatih knjiga poklonim u dobrotvorne svrhe, nekom kome je taj novac najpotrebniji. Razmišljam, ne slučajno o Sigurnoj kući za žene i decu. Takav osećaj i potrebu imam odavno da bih jednostavno pomogla, što me u životu najviše usrećuje.

Otvoren je konkurs Scene svih kreativnih za 10. Međunarodni festival poezije i kratke priče dece i mladih „Trifun Dimić“. Koliko su, iz tvoje perspektive, mladi zainteresovani i motivisani da pišu poeziju i prozu?

Nataša: Malo je poznato da Scena svih kreativnih postoji oko 12 godina i da je osnovana po ideji i inicijativi bosansko-hercegovačkog pesnika, Stojana Simića Krpice, koji nije više među nama, a koji je kao idejni tvorac pokrenuo književne festivale radi afirmacije, motivacije i promovisanja stvaralaštva dece i mladih iz Srbije i čitavog regiona. Uz te festivale stasavale su generacije sjajnih mladih pisaca koji su danas u svojim gradovima prepoznatljivi, popularni i ostvareni i koji imaju već po nekoliko autorskih knjiga i pojavljuju se na različitim pesničkim manifestacijama. Uz Krpicu su žirirali mnogi književnici dok su drugi kao nagrade mladima, uz diplome, poklanjali svoje knjige. Prethodne tri godine iza Scene stojimo kolega, profesor filozofije i ja, jer je Krpičina želja bila da festivali nastave da postoje sa istim ciljem i motivom. Festivala je za sada godišnje 12 i predstavljaju imena koja oslikavaju multikulturalnost Vojvodine, pa tako imamo preminule pesnike, koji su stvarali na rumunskom, mađarskom, slovačkom, rusinskom, hrvatskom, srpskom, makedonskom jeziku i u spomen na njih dodeljujemo nagrade osnovcima, srednjoškolcima i mladima do 30 godina za najbolju pesmu i najbolju priču. Neopisiva je ta radost kada oni dođu na samu dodelu po svoju diplomu i nagradu i neprocenjivo je videti njihove osmehe i kako su ponosni, a kako su zadovoljni i njihovi učitelji, nastavnici, mentori, a tek roditelji – to je prelep osećaj. Znamo da nešto radimo od srca i da je to plemenito i dobro.

Smatraš li da društvene mreže doprinose promociji poezije kod mladih ili je ipak suprotno?

Nataša: Društvene mreže su svakako doprinele brzoj afirmaciji i promociji poezije, tačnije književnosti uopšte i ljudi koji se bave njom. Ima tu mnogo i problema i loših strana čega smo svi svedoci, da se kradu pesme, da nisu zaštićene na pravi način, ali konkretno Fejsbuk, kao najkorišćenija društvena mreža, doprineo je da pesma stigne brže do čitaoca i da naiđe na bržu reakciju i odobravanje.

Nedavno je oformljeno Društvo novosadskih književnika čiji si sekretar. Kakav je koncept i koji su ciljevi Društva?

Nataša: Društvo novosadskih književnika je mlado udruženje, novoosnovano (obeležili smo godinu postojanja), ali da kažem staro po tome što udruženje čine najeminentnija književna imena koja delaju u Novom Sadu, koji su priznati, poznati i ostvareni, imaju mnogo godina provedenih na svim poljima književnosti, dakle imamo njih sa jedne strane i nove, vrlo učene mlade ljude, pesnike, književne kritičare u prilog tome da ne postoji generacijski jaz i da se svi zalažu za jednu istu ideju, a to je utemeljenija i kvalitetnija afirmacija književnosti u Novom Sadu, onako kako dolikuje da bi grad potvrdio titulu prestižne Evropske prestonice kulture. Društvo novosadskih književnika je pokrenulo književni festival Perpetuum Mobile NS koji traje tokom cele godine i koji će ugostiti važna književna imena kako iz Srbije tako i iz sveta, jedan od projekata društva je takođe i elektronski časopis Međutim, DNK koji je već dostupan na adresi www.medjutim.dnk.org.rs i gde mogu da se pročitaju kvalitetne književne kritike, kolumne, intervjui i eseji. U planu su još neki projekti koje korak po korak ostvarujemo i koje će javnost moći takođe u skorije vreme da proprati.

Kada pogledaš unazad, koliko si se kao autor promenila u odnosu na period kada si pisala prvu zbirku pesama „Ginevrin šapat“?

Nataša: Vrlo interesantno pitanje i možda najteže do sad. Promenila sam se mnogo, ako mogu tako da kažem. Raspisala sam se, korigujem se, više igram rečima, posmatram svet oko sebe više, otvorila sam se prema svetu i dala svetu. Poklonila sam sebe pesmi. Pesmu poklonila životu i čoveku, koji je, po mom mišljenju, najsavršenije biće sa svim svojim manama i vrlinama, koje samo treba da bude voljeno i zagrljeno da bi pevalo.

Novi Sad je jedna od glavnih tema kada je u pitanju tvoje stvaralaštvo. Kako tebi, kao nekome ko grad poznaje u dušu, grad izgleda sada? Opravdava li titulu kulture koju nosi?

Nataša: Novi Sad je svakako jedna od mojih najvećih ljubavi jer je moj rodni grad, dakle dom, zavičaj i volim ga iz priča, iz istorije, kakav je nekad bio, ali tražim lepotu u njemu i danas. Jedan je od ključnih reči, motiva u mojim knjigama, uz ljubav prema čoveku, porodici, putovanjima i uz motiv književnosti. Delovanje na polju kulture, književnosti i preplitanje umetnosti i ljudi koji su trenutno prisutni u Novom Sadu na svim mestima koje kulturu predstavljaju, doprinos je tome da Novi Sad bude Evropska prestonica u punom sjaju. Vreme će pokazati koliki je uspeh zaista postignut na tom planu.

Često skrećeš pažnju na položaj žene u porodici i društvu. Na tu temu je poznat citat Duška Radovića koji kaže: “Žene nisu ništa postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima. A sada su ravnopravne sa nikakvim.” Koliko si saglasna sa tim?

Nataša: Žene su naizgled postigle mnogo i borba njihova je neprestana i kao majki i kao ćerki, a ponajpre kao supruga. Osnažile su se, postale sigurnije i učenije. Nasilje je medijski isuviše propraćeno, isforsirano i prikazano svakodnevno. Nekada se o tome ćutalo i smatralo za problem koji se događa u pojedinim porodicama između četiri zida. O tome sam najviše pisala u svojoj drugoj knjizi „Lakovane bele cipele“. Osetljiva je tema, ali ne može da se posmatra jednostrano i iz jednog aspekta. Potrebno je osnažiti i pružiti veću podršku i skrenuti pažnju na prave vrednosti koje smo gurnuli u drugi plan, dakle možda istaći neke lepe gestove i postupke muškaraca koji svakako postoje i koji se trude čak da budu bolji očevi nego što su njihovi nekad bili, a s tim da više poštuju i pomažu ženama. Verujem da takvi muškarci postoje i mislim da je potrebno da se oba pola malo zamisle i pokušaju nešto da promene za dobrobit čovečanstva i generacija koje dolaze, ma koliko bili upropašteni sistemom i situacijom u državi.

Šta te trenutno inspiriše?

Nataša: U poslednje vreme retko pišem, više radim i posvećujem se čitanju. Međutim, postoje ideje za buduće knjige. U planu je još jedna porodična životna priča, eseji o knjigama dragih kolega i nova knjiga poezije. Radujem se nekim putovanjima koja će se dogoditi uskoro, pa će me ta putovanja verovatno najviše i inspirisati.

Mina Erić

Fotografije ustupila Nataša iz privatne arhive