U petak 12.9.2014. u 20h u teatru Le Studio na repertoaru je politička komedija “Nemam da platim i neću da platim”.
“Nemam da platim i neću da platim” je predstava nastala iz potrebe pozorišnih umetnika da isprovociraju kritičko mišljenje kod publike o realnosti koja nas okružuje. Predstava govori o Srbiji. Danas. Govori o poziciji svakog od nas i političkoj sredini u kojoj živimo.
Ova komedija navodi publiku da se smeje sebi i svojoj bedi, svom osećaju nemoći, arogantnosti političara, pohlepi najbogatijih. Smejmo se! Jer zašto bismo plakali? Šta nam drugo preostaje? Da li postoji momenat kad zaista smemo da odustanemo od borbe i pomirimo se sa tim da nema nade?
Cena karte: 600 rsd. Karte na popustu: 500 rsd za unapred rezervisane karte (do dan pred izvođenje) i 300 rsd (studenti, nezaposleni i penzioneri). Broj mesta u pozorištu je 50 zbog čega preporučujemo da karte rezervišete unapred!
Režija: Jean-Baptiste Demarigny
Glume: Ana Jovanović, Mirko Jokić, Stevan Stančevič, Ivana Ilić, Ivan Simić, Dragan Milošević
Scenografija, video: Sanja Maljković
Adaptacija teksta: Ivana Stepanović, Sanja Maljković i Jean-Baptiste Demarigny
Muzika: Nenad Marić (Kralj Čačka)
Grafički dizajn: Sanja Karić
“Nemam da platim i neću da platim” je komedija. Način da se smejemo sebi i svojoj bedi, svom osećaju nemoći, arogantnosti političara, pohlepi najbogatijih. Način da se smejemo, jer zašto bismo plakali…
Tekst komada je napisao italijanski pisac – Dario Fo, sedamdesetih godina. Dva događaja su navela mladu trupu Kroz prozor fabrika da ga postave u savremeni srpski kontekst. Pre svega, konstatacija nakon mog putovanja u inostranstvo da je cena hrane u prodavnicama mnogo veća nego bilo gde u Evropi, dok je kupovna moć u Srbiji među najmanjima. Drugo: odluka Vlade od prošle jeseni da poveća PDV (koji plaćaju svi, čak i najsiromašniji), umesto da uvede porez na bogatstvo.
Ove dve pojave imaju isti cilj: odluku da se sačuvaju interesi najbogatijih i da se pojača pritisak na već osiromašeno stanovništvo. Jedna Vlada smenjuje drugu, ali se nastavlja ista logika.
Šta je nama činiti? Malo toga. Naš umor, naša iscrpljenost, naše nepoverenje i mnogo gorčine. Mnogi od nas bili su na ulici 5. oktobra, ili bi bili da su imali dovoljno godina. Šta se od tada dogodilo? Šta je ostalo od naše nade u promene? Utisak da se političko delovanje svodi na ubacivanje glasačkog listića u kutiju da bi se služilo interesima klanova.
Reakcija svih nas je onda povlačenje u sebe, kao puž u svoju kućicu. Bavimo se samo sitnosopstveničkim interesima, moleći Boga da nađemo posao sledeće godine, da napustimo porodični dom pre nego što napunimo 45 godina, da naša deca mogu da studiraju u inostranstvu, da Nole pobedi Nadala.
