Na dan prodavnica ploča, 22. aprila u prodaji se našao novi CD novosadskog kantautora Nemanje Nešića “Sve što slutnja šapne”. Album je muzička vizija stihova hrvatskog i jugoslovenskog pesnika Dobriše Cesarića. Kao jedan od retkih u našoj zemlji koji neguje šansonu, Nemanja ovim albumom ne dozvoljava da potpuno iščezne duh starih vremena i pravih vrednosti, za kojim danas žalimo i mi koji u to vreme nismo bili ni rođeni. Porazgovarali smo sa Nemanjom o albumu ali i festivalu “Poezika” koji će se ovog vikenda održati u Kulturnom centru Novi Sad.
Za desetak dana biće godina od kada smo razgovarali na razne teme vezane za tebe i tvoj rad. Pričali smo o tvojim počecima, profesionalnim iskustvima, “Malom princu” i u jednom od odgovora pomenuo si pesnika Dobrišu Cesarića. Evo godinu dana kasnije, objavio si album “Sve što slutnja šapne” koji je zapravo tvoja muzička vizija Cesarićevih stihova. Šta je bio okidač? Zbog čega si se odlučio obojiti njegove stihove notama?
Prošlog leta sam imao jedan period, kako bi umetnici rekli, melanholije. Skupilo se mnogo toga negativnog, a u tim momentima najbolji način da se rasteretim je komponovanje, koje mi u tim trenutcima uvek pomogne da se izdignem iz loše situacije. Kažu da umetnik retko stvara kad je srećan, pa mogu da potvrdim tu činjenicu, jer sam retko pisao kada sam raspoložen. Cesarić se spontano nadovezao na moju muziku. Od ranije znao sam za pojedine njegove pesme, pre svih „Balada iz predgrađa“, jer ju je u red evergrin pesama postavio Hrvoje Hegedušić, jedan od osnivača šansone u bivšoj Jugoslaviji. Listajući ostale pesme, muzika se sama uvezala sa rečima, bez mnogo napora, nastalo je dvanaest pesama na njegove stihove, kao u dahu. Pošto imam mali kućni studio, sve te pesme uradio sam u svom stanu, i postavio ih na youtube kanal. Tako su dospele i do ušiju mojih prijatelja, a i prvi put „izašle“ iz anonimnosti. Cesarić je poeta, divan i sadržajan pesnik. Sa malo reči kaže mnogo. Ima savršenu metriku u stihu, rimu… Gotovo, kao da ih je pisao znajući da će to neko jednom pevati. U jednostavnosti je genijalnost, kao i u muzici. Dovoljo je i malo nota, a da se mnogo toga kaže. Dopala mi se jedna Cesarićeva rečenica da često ostavi mesto za reč koju nema u tom trenutku, a naknadno je ubaci kada je siguran da je to ono što želi, upoređujući to sa slikarom Sezanom, koji je tako mesta na slici ostavljao za boje, koje je naknadno dodavao i tako upotpunjavao svoje delo. Sličnost sam našao i u Cesarićevom načinu života. Tajanstven, povučen, melanholičan… Otuda i ta i baš takva muzika, koja je najiskrenija, potpuno primerena prelepim stihovima.
Album je objavila hrvatska izdavačka kuća Croatia Records. Kako je došlo do te saradnje?
Nakon demo snimaka, slušajući pesme sa svojim roditeljima, pričali smo o tome da li ima smisla to negde ponuditi. Naravno, pošto je reč o hrvatskom pesniku, a da je poznato da se u Srbiji i domaći pisci slabo promovišu, nisam video neku realnu mogućnost da će to neko kod nas želeti da posluša ili ozbiljnije podrži. Setio sam se Natalije Cajić, poznanice, nekada urednice na TV Novosadska, koja godinama radi za Croatia Records, obratio joj se na Facebook-u sa željom da posluša pesme, i iskreno mi kaže ima li izgleda da se to negde predstavi, u Hrvatskoj pre svega. Nisam ni pomišljao na izdanje, a kamoli ne na Croatia Records, najveću izdavačku kuću na ovim prostorima. Vrlo brzo, Natalija mi se javila da je to prosledila upravo u Zagreb, gde je to preslušala umetnička direktorka Nikolina Mazalin, a nakon čega mi je brzo stigao Natalijin odgovor. Croatia Records želi da objavi album sa mojom muzikom na Cesarićeve stihove. Naravno, usledio je rad u profesionalnom studiju, kod mog prijatelja Peđe Pejića, Do-re-mi, a sa već dugogodišnjim toncem i producentom Marijusom Tomićem. Da ne zaboravim jedan bitan detalj. Svetozar Nešić je sve te pesme aranžirao, primenio ih stihovima u klasičarskom tretmanu, sa violinom, violončelom, harmonikom, klavirom i gitarom. Dakle, jedan kamerni ansambl, pa je zvuk pesama na albumu drugačiji od mojih demo verzija koje su više naginjale ka bendovskom zvuku. Pored Svete za klavirom, mene kao vokala, a svirao sam gitaru i harmoniku na CD-u, svirale su mlade dame, Marta Dragaš violinu, i Milica Svirac violončelo.
Pored objavljenih 13 pesama na albumu od kojih je jedna “Balada iz predgrađa”, starijim generacijama, kako si i pomenuo, poznata po izvođenju Hrvoja Hegedušića, na Radiju Novi Sad čuli smo i pesmu “Proljetna kiša”. Ima li više takvih pesama koje se iz nekog razloga nisu našle na ovom albumu?
Ja sam nakon smimanja albuma nastavio da pišem muziku i na druge pesme Dobriše Cesarića koje volim, a tu se nanizalo još dvanaest numera koje sam takođe kod kuće snimio, i one čekaju priliku da se možda nekad objave. Ko zna, kako bi rekao Zli Hadžo posle mog koncerta u Osijeku, možda spremam i Vol.2 albuma sa pesmama Dobriše Cesarića. “Proljetna kiša” je tada odsvirana na bis, a i u emisiji na radiju, koju si slušala. Volim kada gostujem negde, da uživo odsviram i ponešto od tih novih pesama… Napominjem da se na albumu koji se zove “Sve što slutnja šapne”, po stihu iz čuvene pesme “Povratak”, koja i otvara album, nalaze i “Mala kavana”, “Shelley”, “Kod vagona”, i druge…
Premijera spota koji si snimio za pesmu “Shelley” bila je takođe na hrvatskoj muzičkoj televiziji CMC. Čini mi se da Hrvati imaju mnogo više sluha za šansonu koja je osnova muzike koju ti praviš. Spot do sada nisam videla ni na jednoj našoj televiziji. Pretpostavljam da si pokušao da ga plasiraš i domaćim tv stanicama pa me zanima koji odgovor dobiješ?
Čini mi se da šansona kao muzički pravac ima utemeljeniju priču u Hrvatskoj, nego kod nas. To je možda i razumljivo, jer šansonjeri poput Arsena Dedića i drugih, potiču sa tih prostora. Kod nas, osim Đorđa Balaševića, koji je ipak specifičnog stila, ne isključivo šansonjerskog, nemamo autore sličnog tipa. Zapravo, problem, a rekao bih i prednost, šansone je u tome što ona nikad nije vezana za trendove u muzici, već kao recimo klasika, ima svoj nezavisni život. Slušljiva je, ali nije “jeftina”, stihovi su u šansoni jako bitni, koliko i muzika. Očito da je i odluka Croatia Recordsa da to objavi, znak da se tamo taj stil neguje, a primetio sam prateći CMC TV da i kod njih nedostaje šansone autora novijih generacija. Ako su to u meni prepoznali, utoliko sam ponosniji na ovo izdanje koje već samo po sebi smatram velikim uspehom. Spot za pesmu “Shelley” smo uradili početkom maja, u Gimnaziji “Laza Kostić”, u Novom Sadu. Dugujem veliku zahvalnost direktoru Vukašinu koji nam je besplatno dao prostor pozorišne sale. U tom spotu poslednji put je zaigrala naša retriverka Mica, i simbolično, taj spot je i posveta njoj, koja je igrala u ukupno pet muzičkih ekranizacija koje sam radio i sa bendom “Mali princ”. Takođe, moram da pomenem i naš boravak u Zagrebu, gde smo snimali emisiju Café, i uživo Sveta i ja svirali u centru grada, pred Zagrepčanima, prolazncima. Jedno prelepo iskustvo i moram da naglasim izuzetno domaćinstvo svih u Croatia Recordsu. Od Ive Vianello, uz Nataliju Cajić, urednice ovog izdanja, dizajnera sjajnog omota Siniše Cvahtea, Nikoline Mazalin, umetničke direktorke, pa sve do generalnog direktora Želimira Babogredca. Svi oni zaslužni su što sam ovo uradio, i hvala na tretmanu koji dobijam u medijima u Hrvatskoj. Zahvaljujući pojedinim novinarima RTV Vojvodine, TV Novosadske, a posebno onih sa Radija Novi Sad, pesme su započele i svoj medijski život i u Srbiji. Nadam se da će se i beogradski mediji u nekom trenutku uključiti. Dobriša Cesarić je vanvremenski pesnik, i nije bitno ko je odakle, već kakve nam poruke šalje. Ja se nadam da ću u Novom Sadu i Beogradu imati koncertnu promociju albuma, jer se na nastupu u Osijeku videlo da ta muzika ima publiku. Svirali smo samo dve kuće od one u kojoj je Cesarić proveo detinjstvo, u Štrosmajerovoj 58, a Vikarijat nam je omogućio predivno veče gde smo mogli premijerno da odsviramo sve pesme sa albuma, i to u punom sastavu (uživo su pored Svete i mene svirali Aleksandra Lazin – violončelo, Vladimir Ćuković – violina i Jovan Letić – harmonika). Za sada, prvi pokušaj da u Novom Sadu napravimo koncert nije nam uspeo, ali bićemo uporni. Da ne zaboravim i da je moj album izašao na Dan prodavnica ploča, 22.04. i da sam tom prilikom u Jugotonovoj prodavnici u Beogradu imao medijsko predstavljanje i svirao nekoliko pesama uživo. Inače, album “Sve što slutnja šapne – Nemanja Nešić pjeva pjesme Dobriše Cesarića”, može da se nabavi u svim Jugotonovim/Croatia Records prodavnicama u regionu, ali i narudžbinama na internetu.
Mnogo mi je drago što si objavio jedan ovakav album, jer je to nešto što mnogo nedostaje na našoj sceni i nadam se da ćeš dobiti što više prostora u medijima da ga predstaviš, jer zaslužuješ. Ali hajde da pomenemo još jednu, trenutno vrlo aktuelnu temu a to je festival “Poezika”. Prošle godine nastupio si kao pobednik čiju je pesmu “Čudne boli” na konkursu svojim glasovima izabrala publika. Ove godine publika će takođe imati prilike da te čuje ali kao jednog od izvođača, na otvaranju festivala. Šta nam spremate za to veče?
Kada sam govorio o tretmanu šansone u Srbiji, spontano se nadovezuje nova tema. Festival “Poezika” je upravo redak primer da se taj stil može izvesti, i predstaviti publici. To je jedini festival u regionu koji neguje kantautorstvo kao vid stvaralaštva, a samim tim promoviše i reči i note. Moja velika čast je bila da prošle godine budem na konkursu, i glasovima publike pobedim sa pesmom “Čudne boli”, te sam imao šansu da izvedem nekoliko svojih pesama u Kulturnom centru Novog Sada. Ove godine, desila se jedna spontana priča. Mnogo pre ovog mog albuma sa Croatia Recordsom, Miloš Zubac i ja smo pričali kako bi bilo lepo da napravimo jedan zajednički koncert, a da priključimo i trećeg autora, Milana Koraća iz benda Šinobusi, te da veče posvetimo pesnicima. Sva trojica smo kantautori, ali komponujemo i na stihove pesnika. Prvobitno, koncert smo hteli da uradimo kao najavu “Poezike”, međutim, spletom okolnosti, uvršteni smo u program festivala, pa ćemo 9. juna u petak, od 21.15h u velikoj sali KC-a, sa muzičarima: Svetozar Nešić (klavir), Đorđe Bubnjević (perkusije) i Nenad Patković (gitara), svirati muziku na stihove Miloša Crnjanskog, Dobriše Cesarića, Vladislava Petkovića Disa, Jove Zmaja, Jovana Dučića, Milovana Danojlića, Miroslava Antića, Pere Zubca, Miloša Galetina, Duška Trifunovića, Milana Mladenovića…
I za kraj, reci nam koji su ti planovi za dalje? Iako će album “Sve što slutnja šapne” sigurno biti aktuelan jedno duže vreme, verujem da se već nešto novo krčka u tvojoj glavi 🙂
Ova godina je u mnogo čemu meni veoma važna. Pored pomenutog, i najaktuelnijeg projekta, uspeću, konačno, da realizujem koncert posvećen Milošu Crnjanskom, i to baš na četrdeset godina od njegove smrti. Taj memorijalni koncert planiram na jesen, a o detaljima ćemo kad dođe vreme. Samo mogu da kažem da se projekat zove “Muzička čitanka” i da će okupiti sjajne muzičare, u kojem će se muzički obojiti šesnaest numera našeg, po mišljnjenu mnogih, najvećeg pisca. Takođe, pre nekoliko nedelja, u senci albuma “Sve što slutnja šapne”, u studiju Do-re-mi, uradio sam pesme na stihove Miloša Galetina, mog prijatelja, generaciju, i sjajnog pesnika nove generacije. Taj program smo premijerno izveli 2012. godine u Novom Sadu u Studiju M, a snimala ga je RTV Vojvodina. Nosilac celog zvuka je Tamburaški ansambl “Zorule”, uz pratnju već ranije pomenutih Vladimira Ćukovića za violinom i Jovana Letića za harmonikom, kao i Svetozara Nešića za klavirom i mene za gitarom, vokalnim interpretatorom svih pesama. O promociji, kao i o sadržaju tog izdanja takođe ćemo pričati nekom drugom prilikom, jer je sad aktuelan album na stihove Dobriše Cesarića i valja ga maksimalno dobro ispromovisati u regionu.
Razgovor vodila: Andrea Magazin
Naslovna fotografija: Bojana Durman
