Prvi dani juna meseca i ove godine bili su rezervisani za pank i hard core zvuk. Dva dana u Fabrici nastupili su kako lokalni bendovi tako i veterani pank scene, dok se treći dan festival preselio u malu Fabriku gde je repertoar bio više usmeren na hard core, koji ima malu ali vernu publiku iz zemlje i iz regiona.
Festival je počeo u četvrtak prvog juna, tačno na vreme. Usled nepredviđenih okolnostio stigla sam oko deset sati i propustila prva dva benda Schoolbus i Dishumanity. U momentu kad sam stigla na bini su bili Exploiding Head Syndrome iz Norveške. Ova severna evropska zemlja je poznata tvrđem zvuku, pre svega metal bendova. EHS svira nešto blaži zvuk i mada publika nije bila statična, njihov menadžer me pitao: “Zašto je publika u Novom Sadu tako stidljiva?“ Nisam znala šta da kažem, tih pedesetak ljudi unutra igrali su pogo, dok su ostali kulirali napolju uz cigare i pivo, a bilo je i onih koji su izašli iz dozvoljenog prostora pa su molili obezbeđenje da ih pusti. Mislim da do kraja obezbeđenje nije popustilo.
Nakon njih prostor je počeo da se popunjava jer su se spremali da čuju zvezde večeri GBH. Pretposlednji bend te večeri bio je dobro poznati melodični pank bend Skupljeni Na Brzinu. SNB sam slušala na skoro svim festivalima ali po prvi put na ovom, što je nepromenjeno pravilo od prve godine održavanja To Be Punka. Ovaj bend sviraj ustaljeni reperotar pesama od „Halo 92“ pa do „Sve je to punk“ koji lepo pokreće masu.
U roku od nekoliko minuta dok su nameštali scenu za britanske legende Fabrika se napunila brzinom svetlosti. Pravi pankeri s čirokanama, martnkama, zihericama čekali su spremno GBH, koji sledeće godine slavi četiri decenije postojanja a i dalje svira u istoj postavi i nesmanjenim intenzitetom. Od prve pesme poletelo je pivo u vazduh i šutka u prvim redovima nije prestajala. Odsvirali su nekih dvadesetak pesama za četrdesetak minuta skoro bez prekida. Od prve do poslednje pesme letele su čaše, oznojana tela su letela na sve strane i skakanje sa bine u publiku nije izostalo. Na kraju ih je publika naravno pozvala na bis pa su odsvirali još tri pesme:“Timebomb, Maniac i Mementum“. Mene je ovaj koncert vratio u srednjoškolske dane, kada sam slušala ovaj bend iako su uopšte nisu bili popularni tada i bila sam presrećna kada sam čula da ostatak ljudi zna pesme „ Sick boy“ ,“R.A.T.““Give me fire“. Bukvalno svaki engleski bend koji sam slušala u životu bili su kao bića sa druge planete. Svi bendovi koji sam čula su sjajni ali naprosto “English do it better.”
Drugi dan festivala počeo je našim domaćim Tu Ima Zvuka. Ovi svima poznati momci koji su prisutni na pank sceni x godina i kao publika i kao novinari sada i kao izvođači, izdali su jedan EP koji uglavnom sviraju na nastupima. Nažalost njihov nastup nije ispratilo ni deset ljudi iako je publika već počela da pristiže. Uvek sam bila mišljenja da se na festival dolazi da se čuje i nešto novo i ako ste već platili ulaznicu iskoristite je maksimalno.
Drugi bend druge večeri festivala bio je SUS beogradski garažni pank rokeri koji su totalno bili atipični za pank bend. I po stajlingu koji se sastojao od mornarskih majica i sunčane naočare i po tome što su izdali album u formi LP, a i po tekstovima atipičnim za ovaj žanr. Prilično lep utisak su ostavili ali bubnjar kao pevač definitivno nije najsrećnije rešenje, mora da postoji neko na sceni ko će privući pažnju ljudima.
Zvončekova beležnica je bio bend za koji nisam znala pre. Oni su imali nastup poput Monti Pajtona sa duhovitim pričama, televizorom na kome je sneg non stop, čak je i pevač svirao triangl u jednom momentu. Nije mi poznat njihov repertoar ali sam prepoznala obrade Azre i Parafa. Mada su mi bili prilično duhoviti novosadska publika je ostala prilično ravnodušna na sve što se dešavalo.
Četvrti bend meni najprijatnije iznenađenje festivala bio je Despite Everything, grčki pank bend koji su jedni od najomiljenijih gostiju novosadskoj publici. Ovo je bio njihov peti put kod nas, pa su se već odomaćili. Pozivali su publiku prvo da uđe unutra pre početka nastupa, zatim su ih nekoliko puta pozvali da priđu bliže i na kraju da počnu da igraju uz muziku jer su „prokleti pankeri“. Ovaj bend je imao nastup u CK pre jedno godinu dana i veliki broj Novosađana je bio upoznat sa njihovim pesmama a i oni koji su ih čuli prvi put uključujući i moju malenkost već od drugog refrena su pevali horski. Vesela melodija, zarazni refreni i pozitivna energija izazvali su i oduševljenje kod publike .
Sledeći bend bio je Newtown Neurotics. Ovaj bend je bio drugi najpopularniji pored GBH a i videlo se da imaju poklonike među prisutnima na To Be Punku. Zvuk im je mnogo blaži ali su im tekstovi pretežno političke tematike .
Poslednji bend koji je svirao to veče bio je DMT bend koji se ponovo okupio i jako mi je žao što nisam uspela da ih čujem jer sam zbog privatnih razloga morala da odem.
Poslednji dan To Be Punka bio je u maloj Fabrici i nastupilo je 8 Hard Core bendova Niyazov, Lineout, Tea Break, Gram, INxSANE, Ponor, Expectations, Slander. U malom delu Fabrike često se održavaju ovakve svirke, sada su uvršteni i zvanično u festival.
Ove godine zvezda festivala bio je Nemac iz Švajcarske koji se toliko oduševio Novim Sadom da je istetovirao ime lokalnog paba na vratu. Drago mi je što To Be Punk opstaje već deset godina i što okuplja mlade bendove iz Srbije kao i iz regiona koji nemaju baš priliku često da sviraju. Posebno mi je drago što su dosledni u tome da svako ima priliku samo jednom da svira i što uspevaju da održe kvalitet hedlajnera i skoro istu cenu od početka festivala što je jako teško.
Dragica Mačkić
Foto: Milica Mlađenović
