PODELI

Da irski nacionalni praznik, Dan Svetog Patrika, 17. marta, u Srbiji iz godine u godinu dobija sve više poštovalaca dokaz je njegovo ovogodišnje obeležavanje koje traje čitavih deset dana i u okviru koga se sinoć čak i Most na Adi obojio u zeleno.

Ipak, ono što je već dve decenije konstanta za ovaj dan je neizostavni koncert Orthodox Celts. Radost i leptirići u stomaku nepromenjeni su iako se već, simbolično, 17. put na ovaj dan upućujemo na njihov koncert, ovog puta u Dom omladine.

Publika se već pola sata ranije okuplja ispred ulaza. Ponovo posle pet godina ispred Doma omladine na martovskoj košavi vijore prugasti dresovi i šalovi kluba Celtic, zeleni kaputi, kape. Potajno se nadamo da će košava doprineti i da ovaj put u sali Amerikana bude manje vrućine.

Koncert počinje gotovo tačno na vreme, ali izostaje svaka teatralnost. Aca Seltik i ekipa nonšalantno izlaze na binu i posle minuta finalnog naštimavanja slavlje može da počne pesmom „The Irish Rover“. Sledi himna dana Svetog Patrika, „St. Patrick Was a Gentleman“. Prate je već standardni hitovi ispresecani iznenađenjima u vidu izuzetno retko izvođene „Bean na Shi“, zatim „The Sparrow Song“, i „Fields of Athenry“, koja se do sad uglavnom mogla čuti u repertoaru za bis. Potpuno spontano iznenađenje, na opšte oduševljenje prisutnih, bilo je Seltikovo akapela izvođenje pesme „Irish Rover“.

orthodox_celts

U drugoj polovini koncerta čule su se i nove pesme „Save Me“ kao i premijerno izvođenje pre desetak dana objavljene „One/Milk & Honey“. Atmosfera je bila u usijanju kad su usledile pesme koje najavljuju kraj glavnog dela koncerta „Far Away“, „Drinking Song“ i neizostavna „The Celts Strike Again“ gde publika stavlja na probu sve svoje glasovne mogućnosti vičući iz petnih žila. Kelti su standardno izašli na dva bisa ali sa ne tako standardnim repertoarom, pa smo uživali uz „Whiskey in the Jar“ kao i „The Parting Glass“ za sam kraj.

???????????????????????????????

Proslavljen je još jedan Dan Svetog Patrika, još jedan u nizu a ipak svaki put sa nečim novim i drugačijim. A za kraj, šta bi bolje moglo da zaokruži priču od rečenice iz predgovora Ace Seltika u knjizi Kameni put do Dablina, „Ne mora se biti Irac da bi bio Irac. Dovoljno je malo keltske krvi u sebi.“

Hvala Kelti, vidimo se negde ponovo, nadamo se uskoro!

Tekst: Ana Miletić

Foto: Dubravka Škraba