PODELI

Na nekada omiljeni praznik stare Jugoslavije 29. novembar, Zabranjeno pušenje u beogradskom Mikseru održaće solistički koncert na kom će obeležiti 30 godina od izdavanja prvog albuma „Das ist Walter“.

O nekim davnim vremenima, Jugoslaviji, sećanjima i koncertu koji nas očekuje, porazgovarali smo sa frontmenom Sejom Sexonom.

 

Prva asocijacija kada neko kaže Zabranjeno pušenje većini je stara Jugoslavija. Čini mi se da od svih bendova iz regiona koji su veliku popularnost stekli baš u vreme Jugoslavije, Zabranjeno pušenje je nekako najviše jugoslovenski bend. Vaša pesma „Dan republike“ je neizbežna tog 29. novembra na svim radio stanicama, ali i „Jugo 45“ koju sa setom pevaju svi oni koji znaju šta je taj auto značio u tom periodu. Živi li u vama i dalje „duh Jugoslavije“?

Sejo: Sigurno da postoji duh Jugoslavije. On nije čak vezan ni za 20. stoljeće, to je ideja koja postoji puno duže. Ne treba zaboraviti da je Jugoslovenska akademija nauka osnovana skoro pedesetak godina prije jugoslovenske države, ako se sjetimo našeg dobrog Štrosmajera, a da ne govorim i kasnije o dalmatinskim političarima koji su stajali iza te ideje… Nažalost, ,,potklipilo” nam se sa tom našom elitom, sa vlašću od kraljeva do komunista, koja je propustila da realizira jedno lijepu ideju, ali to ne spriječava ljude da u njihovim dušama i emocijama ta ona postoji i postojaće, što se vidi i po uspjehu pjesme ,,Yugo 45″ kao jednog proizvoda koji je zajedničkih ruku djelo, sinonim te zemlje. Kažem, nažalost nismo imali sreće u realizaciji. Što bi rekla Dubioza ,,igrali smo dobro, ali zajeb’o nas sudija”.

Nakon bratstva i jedinstva koje se raspalo i u jednom momentu izgledalo kao velika prevara, zavladao je nacionalizam. Da li misliš da se ploča ponovo okrenula i da nacionalizam sada dobija oblik jedne velike prevare?

Sejo: Ideja bratstva i jedinstva nikada ne može biti prevara. Ljudi su nažalost u jednom sasvim drugačijem razmišljanju oko toga, a u odnosu na ono što je bilo politika. Danas se najbolje preko narodnjaka može vidjeti koliko je ovaj prostor povezan (smeh). Ljudi vole pjesmu na svom jeziku, film na svom jeziku. Naši jezici su isti, bez obzira što ih je politika uspjela predstaviti kao različite, pa čak sad imaju i različita imena. Ne zovu se ,,naš jezik”, već crnogorski, bosanski, hrvatski, srpski… Nažalost, nespremnost i nespretnost ljudi koji su vodili ove zemlje, od Karađorđevića do komunista, nisu nas dovele na tu zelenu granu. Mislim da jedna velika prevara ipak dolazi odozgo. Manipuliše se ljudima već čitavo stoljeće – oko malih imperijalizama, malih prevaziđenih i na svjetskom nivou smiješnih ideja – pretendiranje na tuđe teritorije, ideja da drugi narodi budu pod tvojom šapom…. Pogotovo su pitanja Bosne i Kosova mala i kratkoročna u odnosu na veliku ideju bratstva i jugoslovenstva. Bila je to velika i lijepa stvar, integracija velikog regiona koja je postojala i prije Evropske unije. Sve je u nesposobnosti i nekompetentnosti ljudi koji su vodili svoje narode, a sada se prebacuje krivica na sve i svakoga – ,,sam pao, sam se ubio”.

Zabranjeno pusenje_fotograf_Sasa Midzor Sucic 2                                                                                  Saša Midžor Sučić

 

Zabranjeno pušenje je bend koji je uvek dirao gde treba (ne treba) 🙂 Pevali ste o narodu, onom narodu koji se svakodnevno bori da preživi, o siromašnima, o problemima običnog čoveka, direktno gurali prst u oči svima koji su zaslužni za sve to. O čemu će Zabranjeno pušenje pevati u budućnosti?

Sejo: Ako se ovako nastavi, svi ćemo pevati o Simensu, Eriksonu i ponekom političaru koji je trenutno aktuelan (smeh). Danas se više ljudi okupi da gleda političare nego koncerte! Nažalost na Balkanu uvijek ima tema – Balkan, Irska, Afrika, Bliski istok, to su vječne teme, najuzburkaniji prostori sa kojih dolazi najuzbudljivija umjetnost. Teško da bih se bavio ovim poslom da živim u Švicarskoj ili Švedskoj. Stvarno ne znam o čemu bi čovjek tamo pjevao, osim kad se malo jače ugudrira, pa mu je teško (smeh). Ovaj prostor s jedne strane jeste težak za živjeti i dosta je traumatičan, ali je istovremeno pun tema i inspiracije. Dobiješ na ćupriji, izgubiš na mostu.

Po čemu se današnje Zabranjeno pušenje razlikuje od onog s početka karijere, ako izuzmemo promene u ljudstvu?

Sejo: To je isto kao da me pitate po čemu se Crvena zvezda nastala od ekipe beograđana i entuzijasta razlikuje od današnje u kojoj ima i crnaca i Kineza (smeh). Pušenje je nastalo od ekipe iz ulice, koja je živjela u krugu od 200 metara. Kako vrijeme prolazi, neminovno dolaze i promjene, pogotovo kada bend ovoliko traje. Interesi, ambicije i želje se mjenjaju kroz život. Razlika je u tome što danas članovi manje kradu, prave manje incidenata (smeh)… Danas, kada svi imamo i klince, možda je lakše raditi u ovom Zabranjenom pušenju – sve je profesionalnije i ozbiljnije. Možda je manje ludo, ali to dolazi s vremenom, s godinama.

Vaša biografija i karijera prepuna je kako pozitivnih tako i negativnih iskustava. Bend ste koji je prošao sito i rešeto, i sada, posle svih godina, možeš li izdvojiti po jednu najpozitivniju i najnegativniju stvar koja vas je kao bend zadesila?

Sejo: Najpozitivnija stvar je, u svakom slučaju, ta što je neko nama, onakvima kakvi smo onda bili, a koji smo došli u Zagreb Bosna ekspresom u 6 ujutru sa snimkom na osam kanala, uopšte izdao ploču! Najnegativnija stvar koja je zadesila bend jeste afera ,,Crk’o maršal” koja je bila dosta stresna, pogotovo za Neleta i njegovu obitelj. Tada smo prvi put osjetili ono što su Nadrealisti rekli: ,,na muhu se ne puca iz pištolja, postoji raketa zemlja-muha-zemlja”… Nas je stvarno pogodila raketa, mi smo bili ta mala muha u tom trenutku. Bili smo dosta uplašeni – da li ćemo moći da nastavimo da sviramo, da li ćemo uopšte biti na slobodi… To je stresan period koji je dosta ostavio traga na nama i dosta je uticao na našu karijeru.

Zabranjeno pusenje_fotograf_Vedran Tolic 1

Vaš koncert u Novom Sadu 2012. u klubu Quarter ostao je zapamćen kao jedan od retkih za vreme kog se nije mogla više ni igla ubaciti u klub. Pored vas to su uspeli još samo tri velika benda, Goblini, Atheist Rap i Partibrejkers. Kakva sećanja tebe vežu za taj koncert?

Sejo: Iako meni žena kaže da mi treba ginko da pronađem vijagru, sjećanje me ipak dobro služi (smeh). Šalim se… Rokenrol u Novom Sadu je apsolvirana stvar, publika je sjajna! Puno ljudi je pjevalo taj koncert i sa te strane nisam morao puno da se trudim. Izgledao sam sebi kao Mišo Kovač kad kaže “Šibenik piva” i onda publika sve sama otpjeva. Ja se našoj publici divim što su uspjeli da nauče sve tekstove, jer i ja ih ponekad pobrkam. Svaka čast ljudima koji su dva i pol sata koncerta Zabranjenog pušenja uspjeli da nauče napamet – skidam kapu. Organizacija, ljudi entuzijasti oko tog kluba su narodni heroji. Impresionirali su me svojim entuzijazmom i profesionalnošću. Radovao bih se da što prije opet dođem.

U decembru prošle godine velikim koncertom u Skenderiji proslavili ste 30 godina postojanja. Veliko i prijatno iznenađenje, bilo je gostovanje starih članova koji su jedan period svog života, udahnuli u život Zabranjenog pušenja. Sigurna sam da je taj momenat zajedništva na bini bio veoma emotivan, ali koliko se vi viđate i srećete u privatnom životu? Ima li se vremena za staru raju?

Sejo: Dosta ljudi se vratilo u Sarajevo. Od stare ekipe tu je Dado Džihan, naš bivši klavijaturista koji je napravio muziku za film Anželine Džoli ,,U zemlji krvi i meda”, Mustafa Čengić je sve češće tu. Živi u Italiji, ali je dobar deo produkcije prebacio u Sarajevo… Tako da smo se zimus na bini okupili. Bili su tu i Ćeremida Samir, Mujo Snažni, Ogi Minka, naš bivši basista i Nadrealista, Zenit Đozić, naš prvi bubnjar, kasnije i Nadrealista… Nažalost, Nele ima taj odnos prema nama i prema tom gradu kakav ima…. On se nije pojavio. Eto, iz nekog razloga je odustao od Sarajeva. Nije želeo zadnjih godina da se tamo pojavljuje, što je meni jako žao iako mi nije baš najjasnije. Ali, šta je – tu je. Koga nema, bez njega se mora.

U jubilarnoj tridesetoj, objavili ste jubilarni deseti album „Radovi na cesti“. Jeste zadovoljni kako je album prošao kod publike?

Sejo: Jesam, zadovoljan sam. Pjesma ,,Boško i admira” je ušla u repertoar za koncert, što je isto kao kad neki junior iz Barselone uđe u prvi tim. Album je dobar onoliko koliko novih ,,poletaraca” završi na našim koncertima. Dve su pjesme već ušle u repertoar, a još nismo snimili ni sve spotove koje smo planirali za taj album. Mene na tom albumu raduje kompozitorski doprinos ljudi iz benda, koji nije samo simboličan, već je realizovan u velikom procentu.

A kada će jedanaesti? 🙂

Sejo: Nemojte me sad to pitati, to je kao kad ženu koja se tek porodi pitate kad će ići na novu bebicu. (smeh)

U muzičkim krugovima poznata je konstatacija rock kritičara Pece Popovića da sarajevski bendovi ni na vrhuncu svoje popularnosti u svom rodnom gradu nisu mogli biti veći od Indexa. Kakva je situacija sada u Sarajevu? Da li se ta veličina jednih Indexa poštuje i danas među nekim novim klincima?

Sejo: U Sarajevu ima poslovica ,,Sve biva i prolazi, samo su Indexi vječni”. Moram reći da vrijeme radi za Indexe. Zaista mislim da će teško neki sarajevski bend posle toliko godina karijere biti toliko prisutan među ljudima i medijima, i da će se toliko vrteti kao Indexi. Oni su se zaista profilirali kao najveća institucija, njihove pjesme i danas žive među mladim ljudima. Njihove inovacije nisu samo onda bile ispred svog vremena, već su, čini mi se, dobrim dijelom to i danas. Indexi su pokazali da jedan pošten i umjetnički odnos prema muzici može biti značajan za put benda u budućnosti. Bijelo dugme je bilo puno veći bend od Indexa u jugoslovenskim prilikama, ali je ’80-tih godina Bregović došao na jedno rasrkšće na kojem je na jednom putokazu pisalo ,,najveći bend”, a na dugom ,,najbolji bend”. E tada su skrenuli u tu ulicu u kojoj je pisalo ,,najveći bend”. Indexi su skrenuli u ovu drugu ulicu.

Zabranjeno pusenje_fotograf_Vedran Tolic 3

U pesmi „Dan republike“ stari se seća ratnih vremena, a kojih vremena se ti sećaš dok pevaš tu pesmu?

Sejo: Nažalost, i ja se sjećam ratnih vremena. Ta pjesma sluti… Što kaže Bajaga, na Balkanu se svakih 50 godina desi neka velika turbulencija, veliki rat koji ljude promijeni iz korjena – preseli ih, raseli…

Koliko si inače emotivan? Savladaju li te emocije na nekom tebi bitnom koncertu ili uspeš da se iskontrolišeš? Ili je sve to posao i ne dotiče te previše?

Sejo: Naše pjesme zavise dosta od konteksta. Kada dođeš u neki Vukovar ili Beograd pun porušenih zgrada, one djeluju drugačije… U Sarajevu pogotovo – tamo dobiju backround izrešetanih zgrada na kojima se i dalje vide tragovi snajpera, gelera… U Mostaru smo baš svirali jednu stvar koja govori o izmanipulisanim i prevarenim ljudima koji su ratovali jedni protiv drugih, a onda se okreneš i vidiš da je most ponovo napravljen, i da stoji, i da ponovo povezuje ljude… Mora da ti zastane knedla u grlu, koliko god da si godina proveo na sceni!

Na taj još uvek voljeni datum kod nas, 29. novembar, Zabranjeno pušenje održaće koncert u Mikser-u, i zajedno sa Beograđanima proslaviti 30 godina od izdavanja debi albuma „Das ist Walter“. Da li će publika imati priliku da čuje sve pesme sa tog albuma, na kom se pored sigurno najvećeg hita „Zenica blues“ nalaze i ništa manje poznati hitovi „Šeki is on the road again“, „Anarhija All Over Baščaršija“, „Neću da budem švabo u dotiranom fimlu“ i mnogi drugi?

Sejo: Posle 30 godina se otvaraju čak i arhivi tajnih službi, pa možeš da saznaš i koji je političar guzio koju pjevačicu, ko je potpisao akt da se uhapsi neki pisac, pa ćemo tako i mi otvoriti arhiv. Biće dosta starih pjesama, među kojima je i ,,Neću da budem Švabo u dotiranom filmu” koju smo revitalizirali za ovu priliku i vratili je u prvi tim.

Andrea Magazin

Foto: Vedran Tolić