PODELI

Naša sagovornica u ovoj priči o Novom Sadu je Simonida Ćirković iz Preljine kod Čačka. Simonida je nakon završene Gimnazije u Čačku upisala španski jezik i hispanske književnosti u Kragujevcu, a u Novom Sadu se obrela nakon samo jednog poziva za posao. Šta je to što ona u Novom Sadu voli, a šta je nervira, kao i koje su njene dileme bile kada se tek doselila, pročitaćete u nastavku.

Simonida: Novi Sad je oduvek bio kao želja kada sam bila mala. Kad god se ide na neko putovanje, uvek je bilo pitanje: ”Zašto se ne ide u Novi Sad?” Godinama je bilo u planu da se Novi Sad poseti turistički, da se obiđe centar, da se vidi katedrala, Petrovaradin, kej, Karlovci i sve ostalo po čemu je Novi Sad poznat. Međutim, ta želja je splasnula s godinama i nakon diplomiranja zato što sam se fokusirala na traženje posla i na sve ostalo što taj period podrazumeva- dok jednog dana nije pozvonio telefon. Poziv je bio od drugarice koja me je pitala da li želim da radim u Novom Sadu kao prevodilac. Njenoj firmi bio je potreban neko ko bi bio spreman da odmah doputuje. To je bio trenutak kada se meni život promenio, kada sam se sa čačanskih brda doselila u ravnicu, što nije bio baš lagani korak, moram da priznam.

dav

Iako je oduvek volela Novi Sad i govorila o tome kako bi u njemu živela i radila, kada je došlo do trenutka da donese odluku u vezi sa tim, usledile su dileme. Možda ipak neće moći da se navikne na Novi Sad, na Vojvodinu i ravnicu, na to što nema nijedno brdo, na to što su bulevari beskrajni, međutim, brzo se adaptirala.

Simonida: Prvi posao u Novom Sadu bio je posao iz struke. To je i bio razlog zašto sam se preselila u Novi Sad. Počela sam kao prevodilac na, sada mom omiljenom mostu, Žeželjevom mostu. Taj posao je u suštini  bila odskočna daska i veoma važan projekat za mene. To je nešto što sam u suštini želela da radim. Za taj posao sam čula i pre nego što sam dobila poziv, to sam nekako priželjkivala. Međutim, kako se projekat završavao, moja jedina želja bila je da ostanem u Novom Sadu, po svaku cenu. Onda sam konkurisala na oglase raznih firmi, u jednoj od njih još uvek radim. Imala sam sreću da sam uspela da nađem novi posao pre nego što se projekat završio i da se zadržim u Novom Sadu.
Kada sam prešla na taj drugi posao, u početku sam mislila da sam se pokajala što sam ostala  u Novom Sadu. Bila sam u fazonu: možda ja ipak ne volim toliko Novi Sad, možda bih želela da odem negde drugde i radim nešto drugo, možda bi trebalo da se vratim kući, možda je ovaj projekat bio buđenje da mi ovaj grad ne prija, ali sam rešila da mu pružim još jednu šansu i ostala sam.

Prošlo je već godinu dana otkako je Simonida u Novom Sadu i kaže da se u međuvremenu svašta izdešavalo u njenom životu ovde.
Simonida:Upoznala sam dosta ljudi različitih nacionalnosti, karaktera, stavova… Sve moje predrasude i bilo kakvi stereotipi o Novosađanima, Vojvođanima i sve što smo slušali dok smo bili van Novog Sada su nestali.

Simonida je inače svetski putnik i avanturista. Jedno vreme je provela u Rumuniji, a nedavno je obišla Gruziju. Bila je u Holandiji, Belgiji, Španiji, Italiji, Ukrajini, Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj… Šta je ono što što za nju Novi Sad čini posebnim?

Simonida: Novi Sad je posebna priča. Prvo, to je grad u Srbiji koji nije grad u Srbiji. To je jedini grad u Srbiji, od onih koje sam ja videla, koji se suštinski razlikuje. Pošto sam ja iz Zapadne Srbije, poreklom sa juga, meni se sve vezalo za taj period koji je nastao nakon Turske, nakon Otomanskog carstva, dok na primer, kada se pređe Dunav, dolazi do preseka zato što je ovde bila vladavina Austro-Ugarske i onda se tačno vidi razlika između kultura. Mi smo dosta srdačniji, otvoreniji i druželjubiviji nego Vojvođani, zato što su oni dosta na distanci, kod njih ide sve lagano. Da, nešto na šta još uvek ne mogu da se naviknem u Novom Sadu jeste sporo prelaženje pešačkog prelaza i mislim da svaki put poludim kad ljudi krenu da pređu pešački prelaz jer je to tolikooo sporo. To je jedna od stvari koja me nervira, a prepoznatljivi akcenat koji me je nervirao kada sam se doselila mi je sada postao simpatičan.

Da li to znači da si u međuvremenu počela da slušaš Đorđa Balaševića?
Simonida: Ne! 🙂

Simonida nam je otkrila i koliko je Novi Sad uticao na njena interesovanja s obzirom na to da je grad koji pruža širok spektar mogućnosti kada je reč o umetnosti, krenuvši od pozorišta, koncerata, bioskopa i slično što u gradovima kao što su Čačak, Kragujevac, Gornji Milanovac…nije toliko zastupljeno.

sdr

Simonida: Širok spektar mogućnosti je jedan od razloga zbog kog sam rešila da ostanem u Novom Sadu. Svega ima na malom prostoru. Ima mnogo nacionalnosti čime sam oduševljena zato što to onda daje drugačiju sliku o gradu. Onda se nekako shvati kako je Novi Sad multinacionalni grad koji prihvata sve različitosti bez predrasuda i zamerki. Sa druge strane, to je grad kulture zato što ima tri pozorišta, različita kulturna dešavanja i oduševljena sam brojem ljudi koji posećuju pozorišta što se inače retko vidi.
Takođe, Novi Sad me je motivisao da se vratim svojoj velikoj ljubavi, a to je crtanje. Na to su me pre svega motivisali Sremski Karlovci koje smatram jednom riznicom kulture. S obzirom na to da sam ostala u Novom Sadu i da sam već ušla u rutinu posla, stana, časova i svega što je vezano samo za jezik, rešila sam da budem malo kreativna i da se posvetim crtanju. Sada sam trenutno na svojim tročasovnim seansama crtanja i to mi jako prija. Ako bih se ikada odeslila iz Novog Sada, to bi bio jedan od razloga protiv mog odlaska odavde.

Kada neko kaže Novi Sad, ti pomisliš na?
Simonida:  Dunav! 🙂

Petrovaradin je Simonidin omiljeni deo Novog Sada.

Simonida: Ne samo tvrđava nego ceo Petrovaradin zato što je kao neka zemlja čuda. Potpuno je van dometa novosadskog i nekako mi je kao grad za sebe, nema toliko automobila, gužve, industrijalizacije i zelen je jako, što mi je važno. Nekako je Petrovaradin mesto za dušu.

Kako se naša sagovornica bavi proučavanjem različitih jezika, izdvojila nam je jednu od aktivnosti u Novom Sadu koje su na nju ostavile lep utisak.

Simonida: Jednom prilikom sam spontano otišla u Language club u Radio Café-u, malo zato što mi je bilo dosadno, a i zato što sam želela da upoznam ljude. U tom trenutku sam bila sama, bez nekih poznanika, sem jedne drugarice. Htela sam da upoznam što više ljudi i da shvatim kako ljudi generalno funkcionišu u Novom Sadu, a Language club se bazirao na tome da se ljudi upoznaju tako što pričaju druge jezike. Prvo, Radio Cafe koji je predivan, koji jako volim i posećujem s vremena na vreme, ali i milion i jedna osoba koja priča na mađarskom, japanskom, kineskom, ruskom, srpskom, češkom, španskom… Bilo je jako puno stolova i čak nisam ni znala da u Novom Sadu toliko poliglota živi čime sam bila oduševljena i moram da priznam da sam tu upoznala sjajne ljude koji govore mnogo jezika, imaju čudne sudbine, koji su došli iz Afrike, Kanade, Singapura… Tako da je to bilo veliko iskustvo i shvatila sam da je u suštini na tom prostoru Radio cafe-a stao ceo svet. Toliko se nacionalnosti spojilo, a opet smo svi došli na istu stvar.

Da, zašto volim Novi Sad? Zato što konačno mogu da vozim bicikl na ravnom i ne moram više da idem nizbrdo biciklom, a uzbrdo da guram bicikl. Konačno su bulevari beskrajno dugi, sa ozačenim stazama za bicikliste, sa pravilima za bicikliste, tako da, to bi bila još jedna od pozitivnih stavki Novog Sada. 

Naslovna fotografija: Aleksandra Radovanović

Ostale fotografije Simonida je ustupila iz svoje privatne arhive.

*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu”  koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“