Slobodan Trkulja: “Muzika je kraljica svih umetnosti”

Svugde ćete prvo pročitati da je Slobodan Trkulja multinstrumentalista, ta reč nekako sama po sebi zvuči golemo i značajno, a ono što zaista znači jeste možda i još veće od njenog dugog imena – on svira preko petnaest instrumenata na kojima je u vreme studiranja vežbao i po deset sati na dan. Prvo je zavoleo klarinet i samostalno počeo da mu istražuje mogućnosti, a onda se ta ljubav spontano širila i na mnoge druge instrumente. Posle Karlovačke gimnazije, odlazi u Amesterdam i verovali ili ne – vraća se kući. O njegovim mnogobrojnim nagradama na koncertima ne želim ni da govorim, jer bi se onda ovaj uvodni tekst mogao pretvoriti u puko nabrajanje i statistiku, a vama je jasno i bez ikakvih prestižnih nabrajanja da se ovakva umetnost i emocija morala i da se uvek mora nagrađivati. Možda ga još bolje pamtite sa Egzita 2006. godine kada je sam nastupio pred tri hiljade ljudi ili sa Beovizije kada je apsolutno osvojio svačije srce svojim drugačijim zvukom i performansom, rečju bila je to Srbija svakim damarom i kretnjom. Čuvar je tradicije, tvorac i začetnik jednog novog muzičkog pravca, humanista i onaj koji uvek uz sebe donosi neki duh dobrote i smirenog, toplog duha. Slobodan Trkulja razgovara sa nama o Balkanopolisu, muzici i o još koječemu zanimljivom, a usput i najavljujemo predstojeći koncert u Sava Centru 25. novembra. Uživajte u čitanju koliko smo i mi sa Slobodanom…

Kada je Balkanopolis napunio 18 godina, rekli ste da se osećate kao pravi tinejdžer: vrlo zrelo, bitno i veliko. A kakav je sada osećaj kada se, evo, ulazi u treću deceniju postojanja?

Slobodan: Uzbudjenje ne jenjava. I dalje sam otvoren za beskrajne mogućnosti muzike, stvaram I pišem stalno, radujem se koncertima i turnejama, gledam moju decu kako rastu i želim da im ostavim mnogo lepši svet od onog u kome živimo danas. Lepota će spasiti svet, a muzika je kraljica svih umetnosti, lepota nad lepotama, uzvišena sila koja oplemenjuje čoveka. Balkanopolis ulazi u treću deceniju odlučno i sa osmehom na licu.

Sumiranjem rada Balkanopolisa mogu se primetiti blage promene koje su finiširale u sadašnjem tradicionalnom duhu i vizantijskom pojanju, a sve sa rok stavom i energijom. Da li je to ono čemu se i težilo od početka i planirate li još izmena u budućnosti?

Slobodan: Imam utisak da smo tek počeli. Muzika je bezgranična i ne želim da je ograničim bilo kojim stilom ili žanrom. Naš zvuk je samo energija koja menja oblik, ali je njena suština uvek ista.

Nazivaju vas začetnicima jednog novog muzičkog pravca – moderne tradicije Balkana. Jeste li očekivali da ćete poneti jednu takvu titulu, koliko je to obavezujuće ili je baš namerno i stvoreno?

Slobodan: Stvarano je sa namerom, imao sam ideju i viziju od početka i hiljadu i jedno pitanje na koje nisam imao odgovor, pa sam pratio intuiciju. Nisam hteo titulu, hteo sam da stvorim nešto novo i drugačije. Srpsku muziku po svom senzibilitetu i ukusu, spoj svih mojih zvučnih ljubavi. 20. godina kasnije, vidim da smo nešto uradili, da smo stvorili novi zvuk, da smo osvojili prostor da stvaramo hrabro i drugačije, da imamo i pokušaje imitacije i plagijatore (smeh) ali i divne kreativne mlade ljude koje smo inspirisali. Najdraži uspeh mi je što su se gajde vratile u knjige za muzičko. Kad sam bio klinac svi smo čitali i radovali se uspesima Stefana Milenkovića. Sada deca u 6om razredu čitaju o Balkanopolisu, gajdama i nekom čupavom umetniku koji ih svira. Velika pobeda i odličan početak. Sledeći korak je jasan.

Koliko neuobičajeno sviranje nekog instrumenta, recimo konkretno ono što Vi radite – gajdi poput rok gitare, menja emociju koju taj instrument u biti donosi?

Slobodan: Ko kaže da gajde nisu rok instrument? (smeh) Pogledajte gde su se i kako svirale kroz istoriju. Kad se ide u boj, kad se slavi, kad tuku bubnjevi – gajde su uvek tu. Čista epska emocija. Njihova frekventna boja je najbliža gitarskoj. Samo je bilo pitanje dana kada će neko da ih svira kao gitaru. To smo definitivno prvi uradili. Priključio sam ih na wah-wah pedalu i distorziju I promenio način na koji krećem prste po njoj. Kao da sviram drugi instrument. Ali suština im je ista. Gajde su epski princip – od njih se diže kosa na glavi (smeh)

Balkanopolis total2

Nekada ste rekli da mnogo jasnije stvarate muziku kada ste inspirisani slikama, pa se pitam da li biste se možda okušali u stvaranju muzike za film?

Slobodan: I dalje je sve isto, muziku stvaram po zamišljenim slikama svog unutrašnjeg sveta. Po prirodi stvaranja pesama moja muzika je filmski orijentisana, verovatno zato i zvuči kao soundtrack za neki film.

Obzirom na to da ste rekli da ste u vreme studiranja svirali i po deset sati na dan, pitam Vas koliko je po Vašem mišljenju današnji uspeh i kvalitet došao kao posledica talenta, a koliko kao posledica rada? Koliko je do danas izmenjen taj režim i šta Vas drži u pređašnjoj kondiciji?

Slobodan: Uspeh je uvek posledica rada. Talenat te ubrzava i veći put možeš da pređeš za kraće vreme. Kao katapult, lansira te na početku, imaš prednost u odnosu na sve ostale. Ali posle ako ne vežbaš, nema te. Svaki talenat traži negu, posvećenje, da mu se predaš potpuno. Bez ljubavi i odvojenog vremena on gasne i kopni. Na akademiji sam učio kako da vežbam, ali i pokušavao da proniknem koji sistem rada meni najviše odgovara, vidiš i sama da sam ceo život van kalupa, i da uporno odbijam da se uklapim u postojeće sisteme. Danas svaki slobodan momenat koristim da vežbam “u glavi“. Bez instrumenta u ruci. Taj način koristim već jako dugo i on kod mene savršeno radi. Nedavno je to i naučno dokazano pa sam prijatelju koji mi nije verovao da se i tako može vežbati, poslao snimak. Lakše je poverovao snimku (smeh). Podelili su košarkaše u dve grupe – one koji su gađali loptom u koš u jednoj sali i drugu grupu koja je bez lopte u ruci zamišljala da gađa u koš. Nedelju dana. Na testu je posle druga grupa imala mnogo bolji procenat pogodaka. Um je čudo. Samo treba pronaći svoj put do njegovih bezgraničnih mogućnosti. A to ide teško ako ne tražimo alternativne puteve.

Možda neuobičajen, ali svakako veoma simpatičan jeste predivan odgovor publike na koji ste naišli u Kini. Šta mislite šta je zaslužno za jedan takav prijem u jednoj potpuno drugačijoj kulturi?

Slobodan: Kinezi vole Balkanopolis. To je jednostavno tako. Pevali su sa mnom na srpskom nebrojeno puta. Ove godine u julu sam već bio na jednoj turneji u Kini. U decembru, nedelju dana nakon jubilarnog koncerta u Sava Centru, putujem sa Balkanopolisom u Kinu na novu turneju od 12 dana. Topao i divan narod sa velikom kulturom, samim tim umeju da prepoznaju lepote druge kulture. A mi zaista imamo šta da ponudimo. U Kini Balkanopolis svira svojima.

Slušajući Vaše pesme, uvek se stiče utisak da one u sebi nose velike priče koje kao da su maleni prozori u neke sasvim druge svetove, odakle to sve potiče? Odakle dolaze sve emocije koje unosite u njih i koje neminovno razbudite u slušaocu?

Slobodan: Vidi, moj unutrašnji svet je daleko veći i raskošniji od sveta koji vidimo i u kome kao “živimo”. Ja sam vam i dalje dete, prepuno mašte, koje je odrastalo prepuno velike usamljenosti u detinjstvu. Deca umeju da budu izuzetno gruba kad vide da si u nečemu drugačiji, jer misle da su gori jer si ti u nečemu kao bolji. Tako sam stvarao svoj svet u kome su gajde i kaval postali moje oružje – moj mač, luk i strela. Tu nastaje sva muzika koju stvaram i Balkanopolis je prozor u taj svet. Kad sviramo, ta dva sveta postaju jedan. Onda sam kompletan, onda su svetovi spojeni, i onda ni publika više nije gde je do tada bila. A nismo ni mi. Odosmo svi na drugo mesto. I ne vodimo ih u neko moje toplo utočište, vodimo ih na mesto neizmerne snage i lepote, gde granice ne postoje, u svet muzike, svet kraljevstva Balkanopolis. Svet u kome su živeli I Antoan de Sent Egziperi i Džejms Metju Bari: I Mika Antić i svi drugi sanjari. U dom Petra Pana, malog Princa i asteroida B-612 i plavog čuperka. Tu smo svi bolja verzija sebe jer smo u njemu ono što treba da budemo – radosni kao deca u božanskoj energiji koja nas spaja.

pp

Do sada ste sarađivali sa mnogim umetnicima, počev od naše Josipe Lisac, preko fado umetnice Marize, legendarnog Dalarasa, Olete Adams pa do čuvenog škotskog gajdaša Frejzera Fajfilda. Koga biste još voleli da ugostite, sa kim da podelite svoj muzički senzibilitet?

Slobodan: Postoji dosta filmskih kompozitora čija muzika me inspiriše, prvi među jednakima je sigurno legendarni Enjo Morikone, a tu su i Tomas Njumen, Hari Gregson Vilijams, i mnogi drugi. Muzičara hvala Bogu ima mnogo i kod nas i u svetu. Sa velikom radošću gledam i Džejkoba Kolijera mladog ludaka koji je totalno van svih konvencija ili recimo pijanistu Tigrana Hamasijana ili našeg čupavog Nemanju Radulovića, našao je ko da mu kaže da je čupav. (smeh) Ima i nekoliko poznatih umetnika pevača sa kojima bih želeo da snimim duet, ali sa njima ću sigurno nastupati nekad u budućnosti pa ne bih da otkrivam unapred. (smeh)

I za kraj, moramo se osvrnuti i na predstojeći koncert povodom dvadeset godina postojanja Balkanopolisa. Naravno, od Balkanopolisa se očekuje spektakl kao i uvek, kao i razmena jedne divne energije, imate li neka iznenađenja koja bismo sada mogli da otkrijemo publici? 

Slobodan: Očekujte neočekivano i drugačije, kao i uvek do sada. Sa koncertom Balkanopolis 2.0 počinjemo novo poglavlje u muzici koju stvaramo, ostajemo verni našem zvuku ali idemo I korak dalje. Ono što je sigurno je da će 25og novembra Sava Centar biti mesto razmene velike energije, probranih i pažljivo tkanih pesama, mesto spajanja svetova, gde ćemo slaviti ljubav, radost i lepotu srpske moderne tradicije.

Razgovor vodila: Milica Erdevički

Comments are closed.