PODELI

Kada neko ume tako lepo da priča kao Svetlana Savić, dvadesetpetogodišnjakinja rodom iz Noćaja koja već neko vreme živi u Novom Sadu, dovoljno je pustiti da reči teku, a mi da upijamo svakim atomom svog bića. 

Poznajem ga dovoljno dugo da bih o njemu mogla da govorim intimno. Nedovoljno da bih ga nazvala svojim. Otkako sam počela da izučavam geografske mape i tumačim porodične priče, pokušavam da mu osmislim konture u svojoj bezazlenoj dečjoj imaginaciji. Najpre ga vidim kao veliki bircuz u kome moj dejka, sremski bećar i vinogradar, “tera kera” i arči novce na tambure i novosadske frajle, što baka, naravno, nikad nije pričala, ali doživotni žal što su se iz vinskog spustili u svinjski Srem, umesto da pređu Dunav, nije prećutala. Neretko se hvalila i da je njihova venčana fotografija stajala u izlogu novosadskog fotografa godinu dana. Ne sporim da je govorila istinu, ali slutim da je vođena tipično staračkom sklonošću ka ulepšavanju dodala ako ne 11 i po, onda sigurno bar 11 meseci. Tog dejku što je “pola kuće dao svircima” i pesmi “Rastao sam pored Dunava” nisam doživela lično u ovdašnjem životu. Na svoj je stavio tačku još dok sam ja bila u sferi nerođenih. Novi Sad je, dakle, oduvek bio povlašćen grad na mapi koju je u mašti otvarala i po njoj crtala moja porodica.

Taj Dunav, a iz pravca sela Noćaja kod Sremske Mitrovice, ja sam prešla u ranu jesen 2012. godine i ako me pitate danas, tada sam ga, kao autentično mlado lirsko biće videla kako drukčije nego romantično. Za tu priliku (NS SEOBU I), iznajmljujemo omanji beli tamić (dotrajao i pretovaren, već na izlasku iz Rume je zaribao, ali Venac ipak prelazimo da bismo kod Futoške pijace, kao svojevrsnu dobrodošlicu, uspešno platili kaznu za pogrešno parkiranje) u koji trpam sve materijalno što sam smatrala značajnim, uključujući i kompletnu i obimom nimalo skromnu biblioteku. Slutite… Upuštam se u krajnje neprofitabilnu i visokosenzibilnu avanturu zvanu studije srpske književnosti. Prve četiri godine prolaze uglavnom u učionicama impozantne zgrade od crvene fasadne cigle, u bibliotekama i danonoćnom turskom sedu nad naslaganim knjigama, u duhovnim uzletima i zanosima, uz povremeno istraživanje noćnog i kulturnog života grada. Učili su me zaista veliki profesori, ideje su bile velike i život se činio smislenim. Znanje koje sam stekla na Filozofskom fakultetu i ljude koje sam posredstvom njega zavolela smatram najvećim darom koji sam u Novom Sadu dobila. Naredne godine su ništile sve pomenute. Duhovno bogatstvo mnoge moje prijatelje i mene vodi do materijalne bede, potpune degradacije i šljakeraja, kome sticajem obrazovnih okolnosti dodajem epitet akademski. Ipak, i taj izlazak iz kule od knjiga imao je donekle svoju svrhu. Dve godine šljakeraja izbrusile su mi tanani senzibilitet i suočile me, između ostalog, i sa naličjem grada što ga tvore lopovi, bivši kriminalci, ubice, ubogi, beskućnici… Zahvaljujući ulici stekla sam uvid u celovitu sliku grada. Danas mogu da kažem da mu poznajem i centar i marginu. I pocepane čarape i lakovane cipele.

Ključni razlozi zašto u Novom Sadu ostajem jesu njegova mulitikulturalnost i visok prag tolerancije starosedelaca koju (uglavnom) nasleđuju i oni koji se u grad doseljavaju. Dok mu još nisam upoznala (i zavolela!) pravo biće, zamerala sam mu pasivnost. Međutim, putujući po drugim gradovima i vraćajući se, naučila sam da cenim mirnu i tihu narav tog Uspavanog Laloša na dnu mora. I da je volim. Spontano sam zavolela i ranojutarnji miris svežeg hleba duž ulice u kojoj smo kao studenti topili zlatne priveske i minđuše (ko živi ili je živeo u Novom Sadu zna joj ime), sladoled u nepretencioznim poslastičarnicama na Telepu, perece u Laze Telečkog, bakice kod Bazara i njihove buketiće cveća zamotane u novine. I naročito tople kafanice u pasažima Zmaj Jovine u kojima smo razmenjivali knjige i ideje, planirali budućnost i kritikovali vlast. Volim vina koja u njih stižu iz fruškogorskih bačvi. Ili ono čemu nije bilo suđeno da postane vino. Radoznala da mu saznam poreklo, uvek se zadržim na pijacama gde ga kupujem. Fruškogorsko ili makedonsko, uglavnom ga u slasti pojedem i pre no što stignem kući.

Spokoj nalazim u parkovima u kojima iz kamenih ploča rastu stabla višanja, žalosnih bagremova (u Novom Sadu sam prvi put videla da i bagrem ume biti žalostan, a ne samo vrba), kestenja i šimšira. Tamo nema suza i rake nisu sveže. U samom jezgru grada, okruženo zgradama, podseća me na pariski Monparnas.

To je mesto Jevrejsko groblje i nalazi se na Grbavici. Drveće što niče iz grobova svedoči o jedinom smislu kosmosa – beskonačnim metamorfozama. “Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a singerica se pretvorila u bokor ruža. Od kestenova pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što kestenovi nemaju svoje uspomene.“ (Danilo Kiš, “Rani jadi”, BIGZ, 1989, str. 14.)

Novi Sad doživljavam erotično. Zato ga i volim najviše kad je usamljen i nag, u svitanje. Naročito otkako se, kao posledica šljakeraja, plava krivudava vena sa njegove mape utisnula i na moju levu nogu. Kao suvenir svojevrsne veze, Uspavani Laloš utiskuje doživotni žig mojoj telesnoj geografiji. I ovde priču treba privesti kraju, mada se tačka ne nazire. Za šest godina, dva sam juna pakovala kofere s namerom da zauvek odem. Vraćala bih se sa prvim požutelim lišćem pred Futoškom pijacom, u Futoškoj ulici, Futoškom parku, na Futoškom putu… sve do Futoga. Novi Sad je grad sa besprekornom logikom u gustoj mreži ulica i toponima. Retko promašite cilj. Ipak, još uvek mi se desi da u Njemu ponekad zalutam.

*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu”  koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“

Fotografije je ustupila Svetlana iz privatne arhive.