Vedrana Rudan: Dabogda te majka rodila (recenzija)

Trenutno jedna od najbrutalnije iskrenih savremenih regionalnih  glasova, Vedrana Rudan, u poslednjoj objavljenoj knjizi u izdanju Lagune Dabogda te majka rodila nastavlja u svom kontroverznom stilu da piše o svemu onome o čemu se ćuti. Dok se ćuti o incesoidnim odnosima, brakovima bez ljubavi, nasilju u porodici i ostalim problematičnim porodičnim odnosima, Vedrana o njima priča na sav glas, otvoreno, ponegde i ponekad vulgarno, ali ogoljeno i iskreno.

Kako stub svake porodice jeste žena- majka i supruga, stoga se očekuje da ona bude i svetica; a šta se dešava ako majke nisu nikakve svetice već obične, smrtne grešnice koje moraju da zasluže našu ljubav i naklonost? Upravo u ovoj knjizi razrušava se mit o majkama i svemu onome što majčinstvo sa sobom nosi i podrazumeva.

Dok srž problema predstavlja nezadovoljna, pažnje željna majka koju je junakinja smestila u najskuplji i luksuzni starački dom, kroz roman se, zahvaljujući i retrospektivnom pripovedanju, verno dočaravaju situacije iz prošlosti koje su doprinele tome da ove dve vremešne gospođe žive u odnosu kakav su s godinama izgradile. Što više odmičemo s čitanjem, sve više saznajemo o njihovom ranijem životu, prikazanom kroz nekoliko ključnih scena koje su za zauvek obeležile i njihove živote, i njih kao ljude koji će da postanu. Kao negativni junak čitave proživljene drame javlja se otac koji je svojim delima direktno uticao na njen ishod; ono što je dramatičnije od toga je majčino nedelovanje na očeva (ne)dela. Najdramatičnije je ono što se izrodilo iz toga- junakinjin potonji razdor između njenog htenja i delanja popunjen emotivnom prazninom koju pokušava, zbog griže savesti prema staroj majci i izostanka topline i ljubavi, ispuniti materijalnim stvarima.

Iako je ispričan u ispovednom tonu i iako se kroz brojne digresije mnogo stvari saznaje o porodičnoj istoriji, roman nijednim svojim delom ne preti da preraste u patetičnu porodičnu dramu i to zahvaljujući Vedraninom britkom jeziku i umeću da stvari nazove pravim imenom i postavi ih na mesto koje im pripada. Dijalozi majke i kćerke koje vode uživo ili (češće) preko telefona odišu kako crnim humorom (kada kćerka iscenira da se veza prekida ili da je u pitanju pogrešan broj kako bi izbegla razgovor), tako i iskrenom zabrinutošću. Njihovi razgovori su u romanu u prvom planu, a svaki se vodi i završava na isti način i istim pitanjima, a u vezi sa svakodnevnom rutinom na koju se život u poznim godinama i svodi.

Još jedan u nizu problema koji se pretresaju u romanu je, pored odnosa prema osobama koje su  zašle u „treće doba“, i odnos „trećedobaša“ prema životu i svojim bližnjima. Ovde se otvara još jedno pitanje vredno pažnje- da li stareći, padajući sve više u depresiju, i izmišljamo bolesti, imamo fantomske bolove (kao junakinjina majka prema dijagnozi doktora) samo da bismo privukli više pažnje, ili i ti fantomski bolovi imaju realno uporište, a stari ljudi mogu dobiti još jednu šansu ili makar još malo vremena.

Za junakinjinu majku se cela drama završila na jedan od mogućih način… Vredi pročitati kako.

Nataša Pudar

Foto: Naslovna strana romana (Laguna.rs)

Comments are closed.