PODELI

Dokumentarni film “Zlatno doba” francuskog reditelja Žan-Batista Alazara, bavi se temom koja će mnogima biti zanimljiva upravo u ovo vreme korone, kada su nam tokom izolacije stanovi i zgrade bili (pre)tesni. Ko god da je mogao da ide na selo otišao je, a mesecima potom raslo je i interesovanje za nekretnine izvan gradova. Jedan od dvoje glavnih protagonista „Zlatnog doba“ je čovek na pragu 40-ih koji živi među ovcama, bez vode i struje, na pola puta između zemlje i neba. Titu i Soledad zajedno prave svoje vino, komponuju svoju muziku i žive svoju ljubav, prateći ritam godišnjih doba. Žive život o kakvom mnogi od nas maštaju!

Ovo ostvarenje biće prikazano u Međunarodnom takmičarskom programu Beldocs festivala, koji se ove godine održava od 3. do 10. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn. „Zlatno doba“ je na repertoaru u ponedeljak, 7. septembra u 18h u Jugoslovenskoj kinoteci. Tim povodom razgovaramo sa rediteljem ovog filma.

Kako ste došli na ideju da napravite ovaj dokumentarac?

Za mene, želja da napravim film uvek proizilazi iz susreta, koji razjašnjava moje brige tog trenutka. Kad sam prvi put došao u kuću Titua i Soledad, protagonista Zlatnog doba, zaljubio sam se na prvi pogled u njihovo gostoprimstvo, ljubav, način života, njihovo vino, i takođe u njihovu malu kamenu kuću iznad sitnog rastinja, na udaru vetru, gotovo bliža nebu nego zemlji. Odmah sam osetio da bih mogao da napravim film koji bi odgovarao mojim estetskim istraživanjima (snimanje uz svetlost sveća, ručni rad u polju…) a istovremeno sam bio živi svedok odabira života sa političkim stavom (bez struje, uz obrađivanje zemlje bez mašina). Osetio sam da mogu doći tamo i snimati redovno, osetio sam da oni žele da budu snjimljeni , da bi njihov tor mogao biti set na otvorenom. I povrh svega, osetio sam da bih snimanjem njihove veze, mogao napraviti ljubavni film.

Akteri Vašeg filma su izabrali da žive drugačije – kao odmetnici, osobenjaci, blizu zemlje koja hrani, a čija zaboravljena dobra oni uživaju. Kako ste ih našli i kako Vam se dopada ovaj način života?

Naši zajednički prijatelji su me pozvali u njihovu kuću na zabavu, koju Titu i Soledad organizuju svakog proleća. Živimo u istoj oblasti, tako da nam je bilo suđeno da se ukrste putevi. I istina je da delimo isti način življenja. Odrastao sam u brdima juga Francuske, u seoskoj porodici, i nikad nisam mogao da se prilagodim životu u gradu. Kada sam završio studije filma, napustio sam Pariz ne bih li se vratio u brda. Jednog dana Titu mi je rekao: ’’Tamo gde nema puno ljudi, ima ih mnoštvo.’’ Potpuno sam se složio sa tim, ali ne mogu poreći bogatstvo grada kao mravinjaka, raskršća svih ovih nepoznatih života. Samo što takvu svakodnevicu ja ne mogu da podnesem.

U današnjem sve bržem svetu, način života vaših aktera deluje kao veliki izazov. Kako gledate na tuvrstu problema i šta se krije iza naziva filma?

Naravno, živeti ovakvim načinom života nije lako i film takođe pokušava da uhvati surovost i okrutnost takvog stila koji podleže zakonima prirode, daleko od savremene udobnosti. Ali ne mislim da je teži od života kancelarijskog službenika u velikom gradu, kasirke u supermarketu ili stažiste na setu igranog filma. Svi se suočavaju sa većim ili manjim problemima.

Što se tiče naslova, njime sam iskazao nekoliko stvari. Zlatno doba se odnosi na vreme izobilja, vremena koje je prošlo. To bi moglo biti doba recimo lovaca-ubirača, Paleolitsko doba. Ali time što taj naziv koristimo za ovakav skroman način života, u eri koju često označavamo kao kraj civilizacije, znači reći da izobilje nije nužno tamo gde ga očekujemo, da mi možemo da odredimo da li postoji. To znači da je zanimljivo razmotriti ovo zlatno doba kao sadašnjost ili budućnost, umesto kao prošlost. Upotrebiti moć pozitivnog delovanja na život, a samim tim i na svet, pre nego biti podvrgnut zlobnom kontekstu političkih ili medijskih moćnika koji često potonu u generalizovanja, u cinizam i fatalizam. U depresivno stanje koje odgovara ovim istim moćnicima, koji uništavaju bilo koji oblik pobune ili akcije. Dalje, tekstovi o nastanku Mediteranske civilizacije stalno referišu na vino i njegovu kulturu. Danas su Titu i Soledad su među onima koji oživljavaju upotrebu ovih praistorijskih alata zahvaljujući njihovom hiljadugodišnjem trajanju, iako bi vreme htelo da ih zaboravimo. Ovaj film pokušava da to pokaže, šta jeostalo nepromenjeno u ljudskom životu. Ovi alati postojali su pre industrijalizacije, digitalne tehnologije, nuklearne energije, i sve će ih nadživeti. Oni prave vino u starom ovčijem toru bez vode i struje, komponuju muziku i uživaju.

Koliko je ovaj slučaj usamljen u francuskom selu?

Danas u Francuskoj sve je manje razlike izmedju urbanog i ruralnog stila života. Seoski način života zaostaje za industrijskom poljoprivredom ili digitalnim radom, čak i na selu. Ipak, sve je više ljudi koji biraju život u prirodi, proizvodeći svoju hranu ili struju. Ali, ovo je samo mali deo populacije. Oni to biraju iz ekološke prosvećenosti ili iz ekonomske potrebe, uprkos tome što industrijski lobiji, uz podršku vlade i njenih zakona, čine sve da im to otežaju i čak proglase njihovu delatnost nezakonitom, ne bi li ih učinili zavisnim od multinacionalnih kompanija.

Ovaj film je deo trilogije “La Tierce des paumes”. Koliko se Vaš pristup promenio u poređenju sa prethodnim delovima i koliko se ‘’Zlatno doba’’ nadovezuje na prethodni?
Tri dela filma „La Tierce des paumés“ su zasnovani na istom estetskom pristupu utoliko što snimam prijateljima sa kojima delim svakodnevnicu. Nema scenarija ni režije, niti granice između stvarnog života i snimanja. Ljudi koje snimam svedoče mom razvoju poslednjih deset godina. „Zlatno doba“ je odgovor na pitanja koja postavljaju likovi u ‘’La Buissonnière’’(prvi film): mahom o tome kako ostariti, a ostati posvećen mladosti i idealima. Dok su ‘’ La Buissonnière’’Martin i Žulijen u fazi traženja doma, Titu i Soledad su ‘’Zlatnom dobu’’ svoj pronašli. Ovo ‘postignuće“ ne bi bilo moguće bez poznanstva sa Djurkom, starim pustinjakom u ‘’Aleluji’’(drugi film) i bez uticaja njegove misli na ono što sam proživljavao. U ovom filmu nisam uspeo da snimim Djurkovu usamljeničku svakodnevicu u kolibi bez struje, na njegovoj farmi za proizvodnju hrane, jer sam bio privučen manijom njegove strastvene i bogate priče. Sa“ Zlatnim dobom“ bio sam u mogućnosti da napravim takav seoski film.

Na kojim projektima i filmovima ćete raditi u budućnosti?

Nastaviću da pravim ‘’ručno rađene’’ filmove, pokušavajući da u njih utkam onoliko ljubavi koliko savršeni stolar daje svakoj izbočini svog nameštaja, za razliku od zagađujućih i industrijskih filmskih produkcija.