Kao što naslov ukazuje, tok radnje prati gospođu J. (ulogu tumači Mirjana Karanović), koja je nedavno ostala bez muža, i živi u stanu sa svoje 2 ćerke, Anom (Jovana Gavrilović) i Koviljkom (Danica Nedeljković), i majkom pokojnog muža Desankom (Mira Banjac).

Kao što nesreća nikada ne ide sama, gospođa J. je nedavno ostala i bez posla posle mnogo godina rada u društvenim preduzećima. Pored toga, gospođa J. mora da vodi računa o staroj i slabo pokretnoj Desanki i mlađoj ćerki Kovi koja je još uvek đak. Međutim, gospođa J. to sve teško podnosi i prilično je depresivna. Retko izlazi iz stana, a prvi put kada je izašla iz stana, otišla je da kupi „oproštajnu cigaretu i flašu piva“.

Dakle, ona svoj izlaz iz teške situacije vidi u samoubistvu i rešena je da taj čin simbolično sprovede u delo u petak, na godišnjicu smrti svog muža. Priča počinje u ponedeljak, i tokom svakog od narednih 4 – 5 dana, gospođa J. planira i priprema svoje ubistvo. Odlučuje da to uzvede lekovima umesto pištoljem, i tu počinje agonija naše junakinje, jer pokazuje sve mane ovog društva i trenutnog beznađa. U lekarskoj ordinaciji joj saopštavaju da joj je knjižica istekla i da bi trebalo da ode do PIO fonda da tamo uzme potvrdu o stažu, a tamo je šalju naravno u neku drugu kancelariju, pa treću, četvrtu… Pri tom, u svakoj od tih memljivih kancelarija prepunih kartona, papira, i šoljica kafe, nalaze se ispijene, sagorene kreature kojima isto tako nije do života kao gospođi J. Konačno, gospođa J. na svom putu do zdravstvene knjižice obilazi i svoje nekadašnje preduzeće, fabriku „Napredak“, nekadašnjeg giganta, a sada samo gomilu gvožđa koji više podseća na set za snjimanje horor filma, a ne fabriku. Današnji „Napredak“ je najuspešniji primer neuspešne privatizacije, firma u kojoj radnicima godinama nisu uplaćivane plate i u kojoj radnici radikalizuju proteste do razmera odsecanja delova tela kako bi se „prehranili“.

Finale filma dešava se u poslednjem danu kada gospođa J. ipak dolazi na ideju da to učini hicem iz pištolja u svom starom „Stojadinu“ ispred zgrade, dok je ostatak porodice na groblju gde daje pomen preminulom mužu gospođe J. Taman kada je trebalo da povuče oroz, njoj se javljaju slike svog muža, ćerke, izmešane sa slikama iz crkve, i svih onih lepih trenutaka kroz koje je prošla sa njima (na primer, letovanje na moru), te gospođa J. odustaje od samoubistva.

Dolazi do spoznaje da ukoliko se ubije ona bi bila samo još jedan u nizu ljudi koji su počinili samoubistvo i da se povećanjem tog broja realno neće ništa promeniti (na bolje). Bila bi samo kap u moru ljudi koji su kao i ona, obespravljeni i obesčašćeni, poniženi od društva, digli ruku na sebe. To je ujedno i poruka filma, da je lako ubiti se, ali da to neće pomoći ljudima kojima ste vi bitni, ćerkama, sinovima, porodici. S tim u vezi, film se završava porodičnim ručkom u čast preminulog, gde gospođa J. deluje zadovoljnije i pevuši za stolom.

Film traje sat i 33 minuta (pravo osveženje na FEST-u), a potpisuje ga Bojan Vuletić. Posle Berlina i FEST-a, film počinje sa bioskopskom distribucijom 16. marta.

Nikola Prpa

Foto: blic.rs

POVEZANI POSTOVIVIŠE TEKSTOVA