Datum: 29. decembar 2012. god.
Mesto: Kombank arena, Beograd
Sigurna sam da niko nije očekivao povratak grupe Smak na scenu, ali od kako je prvi put objavljena vest da se Smak okuplja i da će nas častiti koncertom u Areni, jedva sam čekala taj dan.
Poslednji put sam ih slušala davnih devedesetih u kraljevačkoj Hali sportova gde su, kao i na ovom koncertu, Kepa i sin svirali zajedno. Nakon nekih, čini mi se, 18 godina imala sam priliku da sve te emocije proživim ponovo.
Pre samog početka koncerta zbog kojeg smo došli, svoju šansu da se pokaže publici imao je bend Hipnagoga slike. Izveli su nekoliko instrumentalnih numera. Bend je zvučao dobro, numere su im zanimljive, nastup je trajao oko 20 minuta, ali nestrpljenje u publici je raslo. Ovo je svakako odlična referenca u biografiji benda Hipnagoga slike, ali je, po meni, predgrupa bila suvišna.
Nakon kratke pauze, u 21.15h, Smak je konačno izašao na scenu i pod vidnom tremom započeo koncert pesmom “Kad spavaš sam”. Odmah nakon ove numere Točak se obratio publici i iskrenost koja je iskazana njegovim rečima da je frka, ali da je sve na njima, učinila ga je u mojim očima još većim muzičarem. Nije mala stvar odvažiti se nakon mnogo godina pauze svirati i to pred punom Arenom. Usledio je “Šumadijski bluz” izveden sa specijalnim gostom. Pera Džo je na usnoj harmonici maestralno odsvirao svoje deonice. Peta pesma na repertoaru bila je “Profesor” i izazvala je burne reakcije publike koja je horski pevala celu pesmu.
“Biska 2” i svetla usmerena na R.M. Točka zaokružili su prvi deo koncerta. Nakon prvog bloka tokom kojeg je za mikrofonom bio Boris Aranđelović, poprilično statičan, ali sa neverovatnim glasovnim mogučnostima još uvek, mikrofon je preuzeo Dejan Najdanović Najda. Najda je, za razliku od Borisa, bio prilično energičan i već prvom pesmom “5. maj” podsetio nas je na svoje fantastične vokalne mogućnosti. Atmosfera se za nijansu stišala, ali Najda je svojim nastupom nadoknadio nedostatak energije u publici.
Boris se vratio na binu i nakon Točkove najave kako je inspiracija za sledeću numeru bila ploča doneta iz Australije, pesmom “El dumo” potpuno su razgalili masu. Ovoj sam se pesmi posebno obradovala jer sam očekivala da će je ostaviti za kraj. Pravo ludilo zavladalo je i kada je krenula “Crna dama”.
Točak je imao nekoliko solo izvedbi kojim nas je emotivno razoružao i izazivao da nam srce zaigra od sreće što smo tu i što te momente delimo sa njim i svima ostalima koji su se uz njega našli na bini u subotu.
Nekoliko minuta je na video bimu bila slika Laze Ristovskog koji je preminuo pre pet godina, a koji je bio deo ovog benda. Na taj način podsetili su nas, bez reči, na istaknutog klavijaturistu koji je bio deo Smak priče.
Pravog bisa nije bilo. Bila je jedna kratka dramska pauza nakon koje su izveli još nekoliko pesama te smo mogli doći do zaključka da se bliži kraj. Točak se obratio publici i najavio “Daire” kao poslednju pesmu ove fenomenalne večeri. Atmosfera je zaista bila vrhunska (pogledaj video). Nastup su završili u 23.30h.
Nakon “Daira” u krupnom planu na video bimu moglo se videti Točkovo lice i oči pune suza. Zahvalio se svima koji su došli iz svih bivših republika SFRJ, iz Novog Sada, Čačka, Kragujevca…Bio je vidno uzrujan, emotivno ispunjen i zadovoljan publikom, bendom i sobom.
Slobodno mogu reći da su ovi “profesori” pokazali kako se sviralo pre. Pesme koje ne odlaze u zaborav, fenomenalna svirka i atmosfera čine ovaj koncert jednim od boljih na kojima sam bila u 2012. godini. Prosto je bilo nemoguće oglušiti se na sopstvene emocije.
Ipak, izgleda da nije moguće da sve protekne savršeno. Novinarske “akreditacije” podrazumevale su ulaznicu za najudaljenije tribine na severu Arene što se vidi i na snimku “Daira”.
Čekanje u redu za ulazak u Arenu potrajalo je oko pola sata, a sama procedura ulaska podrazumevala je mere provere svakog posetioca, pa i novinara (prolazak kroz detektor za metal, skeniranje torbi i prepipavanje).
Do nekog sledećeg preslišavanja utiska, pozdravlja vas prezadovoljna Ivy. 🙂
Foto, video i tekst: Ivana Jovanović
