Villagers of Ioannina City, grčki, uslovno rečeno “stoner” bend, nastupio je 16. 11. 2022. u prepunoj Fabrici, bez predgrupe i gotovo bez kašnjenja, zadržavši publiku u mestu sledećih dva i po sata.
Ne volim reč spektakl, ali ovo zaista jeste bilo upravo TO. Nastup – očekivano dobar, ali kada se uzme u obzir koliko je dugo publika na njega čekala – morao je biti izveden za dugo sećanje. Cela Srbija se slila u Fabriku, na koncert rasprodat kao što je bio slučaj i sa 1000 Mods pre par nedelja u Božidarcu (BG).
Ipak, Villagersi su “odneli zastavicu” ali samo po tome što se koncert pao tačno u sred radne nedelje. Da su došli baš svi koji su hteli (da su mogli) verujem da bi Fabrika bila premala, ali i bilo koje drugo mesto u Srbiji koje takvu scenu zdušno podržava.
Zanimljivo je kako se ta famozna grčka scena za samo nekoliko godina rasplamsala po Srbiji. Da nije bilo pandemije, svi ti bendovi psihodelično-spiritualne orijentacije ušli bi na velika vrata ovdašnjih koncertnih prostora upola brže (a samim tim podstakli i naše ovdašnje stoner bendove na aktivnije delovanje). Međutim, evidentno je da propušteno veoma efikasno nadoknađuju i da taj “grčki talas” nezaustavljivo navire sve intenzivnije. Novo vreme je odavno počelo, a imamo sreće da barem u ovoj (muzičkoj) stvari budemo od zemalja koje su prve na udaru, i nadamo se, biće prilika i mogućnosti da se to najpametnije iskoristi u nekom predstojećem periodu.
Flooding has begun, stih je masovno poznate pesme Villagersa, i koncert u Novom Sadu otvorili su upravo sa njom, pod nazivom Welcome, a potom nastavili sa Age of Aquarius. Moram priznati da me je to malo iznenadilo, nisam očekivala da će odmah izaći sa najpoznatijom stvari, mada mi je sa druge strane bilo sasvim logično jer i album pod nazivom Age of Aquarius počinje baš tim redosledom. Ne znam zašto sam pomislila da će te neke himnične, opštepoznate numere ostaviti za neki kulminativni trenutak. I kako je koncert odmicao, shvatila sam da tu ni nema kulminacije (bar u onom očekivanom, predvidivom smislu), bolje reći, oni su od početka do kraja kulminativni, bez popuštanja. Baš čudnovato kako su postigli taj balans u ritmu i melodiji – tako praskavo i gromoglasno, a opet poletno i čulima blagonaklono. Ako njihovu umetnost doživimo kao sublimaciju duha vremena u kome živimo, krajnje je jednostavna simbolika koju nam prezentuju: ovo što proživljavamo svakoga dana i jeste kulminativni istorijski trenutak (po ko zna koji put), ona tačka prezasićenja u kojoj sve kreće u potpuni raspad, haos i katastrofu (unazad) ili ide ka novoj progresivnoj revoluciji.
I opet, nisu rekli ništa novo: kako će sve ići zavisi isključivo od nas (samih). Sve što imamo na putu manifestacije tog sveprožimajućeg duha za sveopštu dobrobit jesu simboli koje moramo naučiti da pratimo i razotkrivamo u onome što za nas (kao minorne čestice Kosmosa koji nam neprestano šalje šifrirane poruke) oni znače i šta nam govore od kad je sveta i veka.
Villager of Ioannina City jedan je od onih bendova koji su na dobar način prodali to “praiskonsko” pakovanje new age duhovnosti. Po ko zna koji put se pokazalo da najsigurniji “recept” za dobar prijem kod publike jeste konceptualnost odnosno dosledna razrada i sprovođenje koncepta kako studijski, tako i u nastupu.
Age of Aquarius ispostavlja se kao vodeći motiv njihovog spiritualizma naglašenog u tekstovima kojima je cilj da osveste, osnaže, opomenu. Pojedinačna svest otelotvorava se kao deo kolektivnog duha čija moć predodređuje protok vremena. Još su hipici 60-ih godina osetili taj akvarijanski impuls i odgovorili na njega svojim angažovanim delovanjem (koliko na dobar, toliko i na loš, ali svakako otrežnjujući način koji je zauvek promenio kolektivni doživljaj slobode duha, uma i tela). Villagers of Ioannina City svojom muzičkom poetikom prate isti kosmički impuls reflektujući ga u okvirima svoje stvaralačke spoznaje sveta.
Sve se vrti oko promordijalnog opredeljenja “ili-ili” – šta je ono što nas čeka – apokalipsa ili zlatno doba? I sama njihova muzika se manifestuje u tim krajnostima, kao da jedno bez drugoga ne ide i kao da se neodvojivo prožima u izrazu, manifestaciji i, nadasve, volji onoga što smo dve hiljade godina unazad nazivali “božja promisao”. Da li smo naivni kada se nadamo da će doba čije obrise naslućujemo biti bolje, lepše, zdravije, slobodnije, da neće biti ratova i da će se patnja ljudi i svih živih bića na planeti okončati? Da li je, na kraju krajeva, naivno uopšte pomisliti da apokalipsa (ni)je preduslovna nužnost novog početka koji se mora dogoditi na smeni dve ere? Glavno pitanje je kako prihvatiti i podneti tu nužnost (kolektivno i individualno) i da li je tako nešto uopšte moguće? Muzika Villagersa i uranjanje u njen raskošni elementarni sklop, može nam pomoći da pronađemo odgovore.
U toj muzici koketiranje sa pradavninama golica arhetipove duboko u nama. I baš to je ono što nas tako dobro podsvesno radi toliko jako da ne znamo otkud ni čime, a drma nas u svakom i najskrivenijem kutku našeg iskonskog bića.
Homerovi sunarodnici nam hiljadama godina nakon herojskog doba i velikih epova prezentuju istu mitsku priču, ali u novom ruhu i na svoj način, onako kako je baš u ovoj etapi vremena koje se ponavlja možemo doživeti i shvatiti. Mi živimo u ciklusima i ako želimo da rasvetlimo šta nam se sada dešava, dato nam je da vidimo šta se dešavalo u prošlosti (jer sve je to u nama) – nikad ništa nije isto, ali se uvek u nekom ključnom segmentu ponovi. Dugačke sekvence beskonačnog ponavljanja jedne (narodne) melodije i ostajanja u ritmu koji je na mahove toliko jednoličan i strogo determinisan bez odstupanja ni za milisekund, intenzivno reprezentuje i materijalizuje tu cikličnost i spiralnost vremena.
Villagers of Ioannina City su još jedna kap u moru primera koji potvrđuju da su ljudima potrebna nova duhovna iskustva, i da je muzika danas najprijemčiviji umetnički medij za tako nešto. I to nije slučajno, zvuk kakav volimo da čujemo i koji nas “radi” tako duboko jeste znalačko i virtuozno upravljanje ničim drugim do običnim česticama vazduha.
Recite, zar to nije sasvim karakteristično vodolijski?
Način na koji se Villagersi poigravaju sa zakonima fizike je neodoljiv. Ima svega i sve želi da izađe odjednom. Susreću se sudaraju i nadjačavaju metal, etno i izuzetno “popični” vokal. U ušima mi odzvanjaju asocijacije na Ghost, Jethro Tull i Cruachan u isto vreme.
Na koncertu je bilo, čini mi se, preglasno. Ne mogu se odupreti utisku da bi sve to bilo malo lagodnije, bez smanjenog intenzita, u nekoj, da kažem, drugačije balansiranoj tonskoj postavci. Zag(l)ušenje je nuspojava ovog koncerta.
Gitara baš dominira (slušajući album, to nisam tako doživela), a u nekim finijim segmentima duvački instrument nije imao taj sjaj u izvedbi uživo.
Možda bi taj “lagodniji” doživljaj u sledećoj prilici podrazumevao neko drugo mesto za njihov nastup, recimo, na otvorenom.
Nesumnjivo da je toj vodoliji u njima (a i meni) ovoga puta bilo potrebno više vazduha.
Ana Bjes Nikolić
Fotografije pogledajte OVDE.
