PODELI

Datum: 12.12.2013. god.

Mesto: Novi Sad, klub “The Quarter”

Vreme: 20.00-00.00

Teza da se „najbolje putuje, kad se putuje sam“, još jednom se pokazala kao ispravna, te sam sve moje drage saborce, dušebrižnike koji „sigurno“ idu na koncert trenutno eliminisao, jer su isti, svaka čast malobrojnim izuzecima videli jedno 2 i po koncerta, od čega se jasno sećaju samo pola giga ili puta na određenu destinaciju, što mi je ostavilo stvarno dovoljno prostora da u putu razmišljam o ljudskoj gluposti koja je neuništiva, o ljudima koji se „razumeju u sve“, vole sve što vole mladi, sakupljaju poštanske marke, salvete, značke, navijaju za određeni klub, a pritom ne bi otišli na stadion ni pod razno, jer čudo je ta televizija…A tek internet!?!

Elem, Madball u Novom Sadu, svakako dovoljan razlog da se celokupna srpska javnost pripremi na vreme, naročito ako se znalo za svirku minimum mesec dana unazad… Jeste da je bio četvrtak, ali ni Mile (Lemilica), ni opravdano odsutni u Novom Sadu Aca (Hitman), nisu mogli da gledaju u „bob“, prilikom bookiranja koncerta ranije, naročito ako se zna da je NS bio samo deo zimske turneje pod nazivom “ENTER THE NU BREED TOUR 2013”, koja je obuhvatila 5.12. Prag – Češka, 6.12. Gnydia – Poljska, 7.12. Ostrawa – Češka, 8.12. Bratislava – Slovačka, 9.12. Budipmešta – Mađarska, 10.12. Buchurest – Rumunija, 11.12. Sofija – Bugarska, 12.12. Novi Sad – Srbija, 13.12. Sarajevo – Bosna, 14.12. Nova Gorica – Slovenija i 15.12. Gratz – Austrija.

U Srbiji je oduvek svaka cena ulaznice – velika cena ulaznice za nebeski narod, pa znam mnoge ljude kojima je 1600 din. u pretprodaji i 2000 din. na dan koncerta doprinela da realno interesovanje za ovaj koncert bude ne baš na onom nivou na kom bi trebalo da bude, ali ne dešava se svaki dan koncert jednog od najznačajnijih njujorških hard core bendova današnjice, te se na vreme moglo odvajati za ovaj događaj u sopstvenu kasicu – prasicu, jer što bi naš narod rekao „…ni kod babe, nema džabe…“.

Usled galerije poznatih faca i nepoznate dečurlije sa „ scene “, deljenja flayera i svih ostalih propratnih radnji naleteh na neke meni drage likove iz burne mi prošlosti, Igora iz Rume, na privr.radu u Novome Sadu i njegove ortake, pa smo se sa setom prisećali „…kako je nekada plava bila naša dolina…“

Negde, oko 20h, na bini Quarter-a počeše svoj nastup prvo predjelo te večeri NASTY bend – ono za zagrevanje, švapsko – belgijska ekipa. OK, pomalo nesigurno, ali fakat je glavna mana svih tih bendova koji prvi probijaju led na nekoj manifestaciji – nedostatak motivacije, jer znaju da zapravo tonci na njima nameštaju zvuk. Koliko sam kasnije čuo od protagonista lično, ovo je trebala da bude promocija njihovog novog albuma “LOVE”, ali su se odlučili, što je nekako i logično na polusatni presek najboljih pesama iz njihove 8-godišnje karijere. Za zagrevanje fino, ali moglo je i bez njih. Nekako, sve mislim da bi domaća podrška u vidu neke predgrupe napravila bolji posao.

Desetak minuta kasnije, u 20.45 kreće i drugo predjelo te večeri – engleski bend YOUR DEMISE, koji su mi odlično zvučali. Po njihovim rečima oproštajna turneja. Klasika, metalizirani hardcore punk uvežban zvuk, super pevanje, ali bek vokali su definitivno u out fazonu. Statičnost i nelogičan strah ili nesigurnost line up-a brajtonske ekipe na stejdžu, gitarista i bas gitariste nadoknađuje pevač koga nisi mogao uhvatiti po celom terenu, ali opšti utisak je da kao da se nisu mogli dogovoriti sami sa sobom, što je po meni bila najveća mana njihovog nastupa, ali svakako odlično – ako je poslednji put…Repertoar sačinjen od 45 kompilacijskih minuta najvećih hitova sa albuma “You Only Make Us Stronger” (2006), “Ignorance Never Dies” (2009), za sad najboljeg “The Kids We Used to Be” (2010) i valjda niko nije sumnjao da su tu bile i “Push Me Under i Karma”, to je ipak lična karta benda. Svakako jedan od onih bendova koji nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, ne samo zbog činjenice da su u svojoj 10-godišnjoj karijeri promenili čak 4 pevača, nego i zbog toga što je „masa počela da se pali i žari…“, na prave načine.

U 21.35 sledi i DEEZ NUTS. O ovom bendu iz Melburna (Australija) slušao sam takve hvalospeve, da sam to morao da vidim, ali ono što sam čuo, nije mi se baš dopalo…U pitanju je relativno novi bend koga čine vokal JJ Peters, gitarista Matt Rogers, basista John Green i bubnjar Alex Salinger. Ogroman uticaj rap-a, sa brutalnom hardcore svirkom, ali bilo je ljudi kojima se ovo i svidelo…50 minuta nastupa, uglavnom pesama sa prva dva albuma, “Stay True” (2008) i “This One’s for You” (2010), dok je sa poslednjeg, veoma svežeg albuma pod nazivom Bout It! iz aprila ove godine, izvedena već čuvena himna – “Unfuckwithable”.

Nakon pola sata pauze, koja je iskorištena da bi se binska oprema namestila i testirala od strane malobrojnih američkih roudija i tehničkog osoblja kluba, tačno u 23.00h uz prepoznatljivi intro dočekasmo i zvezde večeri MADBALL. Ako zanemarimo različite porive zašto neko u životu radi to što radi – devojke, popularnost, pozerstvo, istinska zaljubljenost u muziku, način života, fakat se ne može ostati nem da neko već 25 godina kruži svetom u prenosu kritikujući sve negativno u američkom sistemu, od raznih socijalnih nepravilnosti u društvu, uz sveopšte prisutan poziv na zajedništvo, ističući važnost porodice, životni stav i beskompromisnu borbu…Posle njihovog prvog mini albuma “Balls of Destruction”, kada je mlađani, još nemutirani Freddy Cricien, bio u osnovnoj školi, i nešto kasnije, a naročito posle “Dropping Many Suckers” iz 1992. i velikog uspeha “Set It Off” albuma iz 1994, Madball su pokazali da žive svoj život kao ujedinjena braća, potekla sa njujorških ulica, a kao logičan rodbinski nastavak bendova Agnostic Front, Cro-Mags (uticaj) i Sick Of It All ( kao najzdravija konkurencija ). Kapa dole svim ovim bendovima, jer su svi do jednog imali politički angažovane tekstove koji su predstavljali sumornu realnost najpre njojorških ulica, američkog društva, sa socijalnom nepravdom u čijem je centru bio običan čovek. Na kraju svih krajeva American dream je samo izraz, koji je potekao od Ničeove filozofije – „Ono što me ne ubije čini me jačim“…

Gledajući Madball posle vremenske razlike od 5 godina (prošli put sam ih gledao u SKC-u u BG-u 22. 11. 2008.), ovoga puta Hoya je bio prisutan (prošli put mu se rodio sin), ista meta – isto odstojanje, odnosno this what you want, that what you get… Njujorčani počinju svoj šou sa “Demonstrating My Style”, “Can’t stop”, “Won’t Stop”, slede “Hold It Down”, “Empire”, “Get Out”, u publici mosh, šegačenje na razne načine uz all diving style, pogo, floating i temperatura ubrzo dostiže kulminaciju jer se ređaju “The Beast”, “Smell the Bacon”, “Para Mi gente”, “Set it Off”. Freddy Cricien ima sjajan kontakt sa publikom, malo spušta tenziju dok nas upoznaje sa činjenicom da će sledeće godine Madball izdati svoj novi album. Sledi “Streets of Hate”, “Our Family”, “All or Nothing”, “R.A.H.C.”, pa “Infiltrate The System”, Mitts vozi svoju gitaru 100 na sat, u nekim pesmama se sem početka u razglasu možda dovoljno i ne čuje usput uspevajući da scenski dobro izgleda, što je i za očekivati, ali su me pomalo iznenadili scenski pokreti basiste Hoye, a on onako sitan…I da mirno stoji čovek je sam po sebi atrakcija! Vožnja se nastavlja uz “Look My Way”, “It’s My life”, “For My Enemies”, “Pride – Times are changing”, “Down By Law”, “Hevean Hell” i “Ball of Destruction”. Posle par minuta izlaze na bis uz “100%” i “Hard Core Still Lives”, i to bi bilo to…Videlo se da bina u klubu Quorter-u možda nije dovoljno velika za Madball, koji su usled haosa koji je nastao na samom stejdžu i, super vajba i razigranosti (kakav izraz, a???) celog benda, praktično doveli klub do tačke ključanja.

Sat vremena grmljavine uz mnogo dobrih, energičnih, pozitivnih vibracija od strane Madball – a prema srpskoj publici. Bez prevelike filozofije, 20-tak pesama i ćao đaci!!! E, tako se to radi!!!! Sad, vama koji niste bili na koncertu – nema pomoći, ali smo se nas prisutnih 500 ljudi te večeri zabavljali na razne načine…

Dokle god ima ovakvih dešavanja razloga za zadovoljstvo ima, pa se usuđujem da ovu recenziju naslovim na nepoznatog adresanta, srpskog ljubitelja NYHC-a iz Paraćina, bez vlasništva stana, posedništva urednih papira i stalnih prihoda. Jer je to slika protagoniste, svakog trećeg mlađeg prolaznika ulicom, ukoliko mi se dozvoli pesnička sloboda u oblasti statistike, tako da ova brojka okupljenih ljudi i izgled skoro punog kluba u Novom Sadu, u današnjim tranzicionim uslovima u Srbiji, vredi skoro neprocenjivo…

Jednostavno je nemoguće zaobići činjenicu da stanje i kretanje opšte kulture jednog naroda značajno utiče na karakter tog naroda. Mora se, kao otežavajuća okolnost za naše prilike, navesti utisak da je u nas briga za našu, a kamoli tuđu subkulturu jednostrano i neravnomerno raspoređena , da je inferiorna u sudaru sa šundom, kičom i stranputicama, da je opterećena infantilnim pomodarstvom i svojevrsnom samodovoljnošću. Ovaj – utisak, nema snagu argumenta. Reč može da bude samo u uverenju da istina nije daleko od – utiska.

Sasvim namerno tu – Sub(objektivni)

Slobodan Kotlajić Buzda