Prosto ne mogu da ostanem nema na ovo “eminentno“ takmičenje. Iskreno, gledam, a ni sama ne znam zašto. Mami me valjda ta čar takmičenja, bacanja prljavog veša pred razjarenu masu koja svoje frustracije leči uspesima i neuspesima mladih ljudi koji žele da dokažu i pokažu šta znaju, a neki pokažu i koliko ne znaju. A na kraju, zanima me i ko kako peva.
Do skoro nisam znala ni jedno ime, raspoznavala sam par njih jer su se njihovi video snimci sa audicija ogromnom brzinom širili internetom. Bilo je dobrih vokala, privukli su mi pažnju, ali na kratko.
Veliki deo populacije će braneći svoje komšinice, sestre, rođake, i svi oni koji svoje mane i neuspehe reflektuju kroz svoje favorite, opsovati mi sve po redu, jer ko sam Bože ja da procenjujem šta valja, a šta ne. Šta da vam kažem svima sem ja sam neko ko koristi priliku, koja mu se sticajem okolnosti ukazala, da svoje mišljene ima gde da objavi, a vas će naslov privući pa ćete ga pročitati. I pročitajte do kraja jer imam nešto vrlo zanimljivo da vam kažem. Za sve vas koji niste pratili ovo takmičenje, pokušaću da vam ukratko objasnim ko se tu sve našao, šta se tu dešavalo, pa…ni ja ne znam koliko već dugo. Jedno dva meseca rekla bih. Jednom rečju CIRKUS.
To vam je, dragi moji, bila jedna gooomila relativno dobrih vokala kakvih u zemlji Srbiji ima mnogo i samo nekoliko istinski dobrih. Naspram njih sedela su tri člana žmirija. Ne, nisam pogrešila, to su bila tri člana žmirija jer su kad je najviše trebalo, oni žmirili (za one koji me možda ne razumeju, žmurili su). A sve to gledala je, kako sam već pomenula, razjarena masa koja je, čini se, više čekala kraj emisije nego samu emisiju, ne bi li zaposeli svoje kompjutere i “opleli” po ovima koji su ostali i zdušno branili ovog što je ispao jer eto baš tada su svi uvideli koliko je on/ona bio/bila dobar pevač/ica.
Falile su samo tetke na trapezu. Krotitelji lavova su se udobno ljuljali u stolicama i svojim jezičkim bičevima udarali po mladim lavovima. Ne mogu da grešim dušu, bilo je tu pokatkad i par dobrih udaraca na mestu, nije da nisu zaslužili, ali ne mogu, a da ne primetim da su ipak i oni samo ljudi. Baš kao i svi pošteni i čestiti Srbi prosto morali su nekima progledati kroz prste (da ne kažem nešto drugo kroz šta se posebno moglo progledati kod nekih mladih lavica). “Nek’ prođe ova Mićina mala, dobar je Mića. Valjao mi je sto puta. Ne daj Bože da zatreba, valja će i vama” reče jedan krotitelj. “A nije da nije lepa, ja bih je vrlo rado poveo kod mene kući da joj pokažem kako se čisti grlo i koji procenat alkohola je najbolji za to. A još kad bi sela na moj vodeni krevet, pa kad zaljulja, ima da mi peva ‘ljuljaj me nežno, ljuljaj me fino polako’” pomisli drugi krotitelj. Treći se, ja mislim, tu ništa nije pitao.
A lavovi k’o lavovi. Baciš im malo mesa i da vidiš igranke. S obzirom da su žene oduvek bile spremne na svašta ne bi li došle do cilja, ni lavice nisu drugačije. I kako je poznato da lavovi čuvaju stražu dok lavice love, ove su se, boga mi, pošteno trudile ne bi li ulovile koji glas više. Nije da ne cenim trud, cenim. Žena sam, bitno mi je “kako to sve izgleda”. Ali da vidim, lepi moji, šta i koliko ste vi uradili na svom pevanju i glasu. Zato ste tu i došli, zar ne? Dobijem nervni slom kada krotitelji pohvale lavicu jer je danas baš lepo očetkala krzno i sa veoma gracioznim pokretima odlepršala u lov. Ulov nije bitan. Očigledno. A ni napredak. To što si iz dana u dan sve bolji, to ne valja. To se u korenu mora saseći jer, šta ako NE DAJ BOŽE do kraja ovaj što se trudi da pre svega dobro peva prešiša sve ostale lavove i ostavi ih u prašini nekoliko metara iza sebe? (I tu onda nadrlja Mićina mala i kako posle Mići izaći na oči). Ju, taman posla. Zato su oni tu da kažu: “Ovaj lav nas napušta”.
I baš kao i ona razjarena masa, trčala sam posle emisije da čitam šta se piše na raznim forumima i facebook stranama. Na moju veliku žalost, ni traga ni glasa o njihovim glasovnim sposobnostima. Retki su bili oni koji se zaista razumeju u ono što slušaju i koji su “mahali” činjenicama. Uzalud, uzalud. Na njihova slova, većina se oglušila. Ali zato, nisu zaboravili da pomenu komplet porodično stablo u kojekavim prostačkim raspravama u kojima su povod bili komentari poput “ma ‘ta i ta’ nema blage veze sa pevanjem, neka ide ‘tu i tu’ jer joj je tamo mesto”. Tu pojavu i krizu identiteta najbolje su opisali čuveni Nadrealisti u skeču kada jedan čovek opsuje drugom Slobu Miloševića, a ovaj mu zapreti rečenicom “kome ti mater”.
Da nije smešno, plakala bih. A i da nije tužno, smejala bih se. Jer to što emisije poput ove, kojoj cilj nije loš i ideja je potpuno na mestu, na kraju iznedre ne može se svrstati ni u smešno, a ni tužno. Zbunjujuće. Toliki publicitet imaju, a konačan proizvod je gomila besa, mržnje i zlih reči upućenih nekome koga ni ne poznaješ. Ali, “ne voli Mićinu malu i treba ga kazniti”!
Ako vas zanima moje mišljenje, koje može biti daleko od istine, a može biti i 50 poena u pikadu, reći ću vam. Ne možemo očekivati da u ovoj našoj lepoj, ali zaista samo lepoj državi, bilo šta bude po p.s.-u. Ceo ovaj cirkus posmatrala sam iz više uglova i svaki ugao ima drugačiji zaključak. Jedan od zaključaka je da sva ova deca zaista dobro pevaju, mnogi od njih iako pre svega ovoga nisu znali ni za visoke ni za niske lage, ni šta je vibrato, a šta falset, imali su svoj talenat na kom i sam žiri može da im pozavidi. U kvalitetima njihovih vokala razlike postoje. U njihovom načinu pristupa celom cirkusu, razlike postoje. U njihovom trudu, profesionalonosti, razlike postoje. Neki su se oslonili na šarm, neki isključivo na svoj glas, a neki se nisu oslanjali ni na šta. Jednostavno, trudili su se, koristili priliku da svoj talenat dovedu do savršenstva. I uspeli su u tome. Ovde pobednika nema. Sve ovo je samo njihovih 5 minuta pred razjarenom masom, pa ko preživi. I opšte poznata je stvar da najbolji nikada ne pobede. Devojkama koje su ostale želim puno sreće, a pre svega, mnogo pameti. I iskreno se nadam da će se ipak naći neko normalan ko će ovoj deci pokazati pravi put, jer tužno je to što sam morala da konsultujem google da bih se setila ko je titulu PRVOG GLASA SRBIJE poneo prošle godine.
“Vlasnike” ovog cirkusa podsetiću na njihove kolege iz komšiluka koji su ovaj šou sasvim ozbiljno shvatili, koji su na sceni imali živi bend, prateće vokale, prijatne i prirodne voditelje i, pre svega, realne krotitelje koji svoj posao rade kako Bog zapoveda. A i da se razumemo, njihovi mladi lavovi su pevali mnogo mnogo ozbiljnije pesme od naših.
Razjarenoj masi poručujem: take it easy! Dokle pobogu više pljuvanje? Opametite se i shvatite da svojim ljubimcima nikako ne pomažete svojim prostačkim ponašanjem. Niko nije kriv za vaše neuspehe, sem vas samih.
Krotiteljima poručujem, ma…njima ništa ne poručujem. A svim učesnicima, ne samo ovog cirkusa, nego i mnogih drugih, posvećujem pesmu “Mladi lav” Neozbiljnih Pesimista.
Joooj, kuda ideš Srbijo?!
Autor: Andrea Magazin
