Ludvig Van Betoven je rođen 17. decembra 1770. godine, a umro je 26. marta 1827. godine. Bio je nemački kompozitor, nadmoćna muzička figura u prelaznom periodu klasicizma i romantizma.
Betoven rođen je u Bonu u Nemačkoj, od oca Johana van Betovena, flamanskog porekla, i majke Magdalene Keferih van Betoven. Njegova porodica se generacijama bavila muzikom — njegov deda Luj, po kom je dobio ime, bio je bas pevač na dvoru Kelnškog elektorata, a kasnije i kapelmajster. Njegov sin, a Betovenov otac, je bio tenor pevač na istom dvoru, a davao je i časove klavira i violine kao dodatni izvor prihoda. Sve donedavno, veliki broj referentne literature označavao je 16. decembar kao Betovenov datum rođenja, jer je bio kršten 17. decembra, u vremenu kada su novorođena deca krštavana dan nakon rođenja.
Međutim, moderno učenje odbacuje takvu pretpostavku. Betovenov prvi muzički učitelj bio je njegov otac, muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i alkoholičar, koji ga je u više navrata tukao, budio usred noći u društvu muzičara — amatera Tobajasa Pfajfera (koji mu je zapravo bio prvi učitelj), kada bi počinjale lekcije, a sve to pokušavajući da ga načini „muzičkim čudom“ poput Mocarta. Međutim, drugi su ubrzo i sami primetili Betovenov talenat. Kristijan Gotlob Nef je podučavao i zaposlio Betovena, koji je ujedno i primao sponzorstvo Upravničkog elektorata.Betoven je ostao bez majke sa 17 godina i obaveza uzdizanja dva mlađa brata pala je na njega. Za Nefa je imao puno poštovanja. Odlazeći iz Bona početkom poslednje decenije osamnaestog veka, Betoven mu je rekao: Ako ikada postanem veliki muzičar, to će biti i Vaša zasluga.
Posle očeve smrti 1792. godine Betoven se seli za Beč gde je nameravao da studira kod Jozefa Hajdna. Pošto je Hajdn imao malo vremena za predavanje, prosledio je Betovena Johanu Albrehtsbergeru. Ubrzo je dobio reputaciju klavirskog virtuoza i, postepeno, kompozitora. Betovenovo najlepše stvaralačko doba obeležila je i jedna nesreća, koja se ubrzo pretvorila u još veći podsticaj za umetničko stvaranje: sa nepunih 26 godina počeo je gubiti sluh, zbog čega je 1808. godine morao okončati pijanističku karijeru. Pojavio se još samo jednom, 1814. Godine. Kako je gluvoća postajala izraženija, on je to sve teže podnosio – zatvarao se u sebe, izbegavao ljude, sa svojim prijateljima komunicirao preko sveščica. Poslednjih devet godina života, Betoven je bio potuno gluv, a ovo ga je povuklo u sopstveni svet tišine iz koga ga više niko nije mogao izvući. Zbog toga je tokom vremena imao specifičnu sudbinu i kao dirigent. U pojedinim trenucima, morao se u izvođenje uključivati i pomoćnik, kako bi se interpretacija spasla.
Ipak, upravo u to vreme Betoven je stvorio najveća remek dela – Misu Solemnis, Hamerklavir sonatu, 9. Simfoniju i poslednje Gudačke kvartete. Betovenova pijanistička tehnika bila je revolucionarna za ono doba. Krasila ju je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima, a izrazita melodioznost u laganim i raspevanim.
Ono što je zanimljivo o Betovenu je činjenica da je njegova prva ljubav bila plavuša Žanet d’Hontar. Nakon što se Žanet udala za plemića i gardijskog kapetana Karla fon Greta i preselila u dvorac Šlos u sremskom selu Golubinci, Betoven je pao u očajanje. Betovenov muzej u Bonu čuva ljubavnu prepisku između ljubavnika među kojima se nalazi i Žanetino pismo Betovenu sa detaljnim nacrtom puta do Golubinaca i izgledom dvorca Šlos, a na osnovu koga se pretpostavlja da je Betoven bar jednom dolazio u posetu.
Betoven se smatra jednim od najvećih kompozitora svih vremena. Među njegovim najpoznatijim delima su ”V simfonija”, ”VI simfonija”, ”IX simfonija”, ”Misa Solemnis”, klavirska dela kao na primer, komad ”Za Elizu”, sonate ”Patetična Sonata” i ”Mesečeva Sonata”, ”Klavirska sonata br. 23”, ”Apasionata” ili poslednja, ”Klavirska Sonata br. 32”, ”C-mol”, ”Opus 111”.
.
