„Evo ja ću da budem prvi/a koji/a će da kaže: Car nema odelo, ’Građanin Kejn’ je precenjen i loš film.“ To je manje-više rečenica koju smo mogli pročitati hiljadama puta poslednjih godina na raznim forumima, stranicama, blogovima ili čuti u razgovoru sa ljudima koji po sopstvenim priznanjima znaju sve i svja o filmskoj umetnosti, od Felinijeve podsvesti do Linčove nadsvesti.
Naravno kad već svi do jednog kažu da su baš prvi sa takvim mišljenjem onda u startu vidimo da nisu baš najskloniji istini, a ako je to i nevina laž ovaj drugi deo rečenice nikako nije. Dakle car u ovom slučaju ne samo da ima odelo i nije nag, nego je nabacio na sebe vrhunske krpe pred kojima bi se i sam Ašok Murti (u nedostatku jačeg dizajnera) postideo.
Šta to (kog đavola) znači? Znači da „Građanin Kejn“ Orsona Velsa ne samo da nije precenjen, već bi se zbog tog konstantnog pljuvanja poslednjih godina i pokušaja nipodaštavanja mogao nazvati i jednim od potcenjenijih klasičnih filmova. Ali mora se priznati da to jeste posledica višedecenijskog uzdizanja Velsovog ostvarenja i pomalo automatskog postavljanja na prva mesta svih ozbiljnijih lista najboljih filmova svih vremena. Međutim, „Kejn“ to zaista jeste… a ako ne baš prvi, onda bar na samom vrhu. Ali ne, čitava kvazifilmofilska bagatela se digla na noge i dala se u trku ko će pre da kaže nešto ružno o delu koje je većina stvaralaca i kritičara proglasila za monumentalno. Stvorio se utisak da im je neko zapušavao usta skoro pola veka, te da su se najzad izborili da viknu ono već pomenuto „Car je go“. Naravno to nema veze sa istinom, već jednostavno u vreme interneta svaka šuša može da izlupeta šta god hoće i to će doći do gomile čitalaca, dok su ranije ipak školovani i stručni ljudi bili ti koji su se uglavnom latili pera… oni ljudi koji čak iako nisu fanovi „Građanin Kejna“ neće reći da je film očajan ili dosadan, već će navesti razloge zašto smatraju da možda nije toliko dobar koliko ga bije glas.
Međutim, naša tema je sasvim suprotna, te ćemo govoriti o razlozima zašto zapravo jeste toliko veliki kao što mu i reputacija govori. Naravno, to neće biti već hiljadu puta ponovljeni razlozi tehničke prirode (inovativna montaža, kamera, šminka, scenografija itd.) niti sličan broj puta ponovljen spisak velikana filma koji navode upravo „Kejna“ kao glavnu inspiraciju za svoj rad.
Ne, ove odlike su čisto filmofilske prirode tj. razlozi zašto bi nama kao običnim gledaocima, a ne filmskim sveznalcima, trebalo da bude lagano i prirodno da uživamo u ovom filmu.
1. Vrhunska zabava
Od svih čudnih i nejasnih kritika koje dobija ovaj film nekako prednjači ta da je dosadan. Sve, sve ali dosadan?! Dobro, možda pomalo spor za nekoga ko je navikao na eksploziju svakih 45 sekundi ili na trocifren broj leševa po jednom filmskom satu, ali inače nema baš logičnog objašnjenja. Jer kada na primer poredimo „Građanina Kejna“ sa drugim ostvarenjima tog vremena (pre svega dramama), prilično je neverovatno koliko je taj film brži i dinamičniji od svojih vršnjaka. Dobro, činjenica je da stare filmove između ostalog i volimo zato što stanu na kočnicu kad god treba, puštaju da se razvije priča, nikuda ne žure. Međutim vrednost „Kejna“ je u tome što to ludilo pripovedanja ni na koji način ne šteti priči, već je značajno i unapređuje.
Centar je novinski magnat Čarls Foster Kejn kao glavni lik i film počinje njegovom smrću (nema na čemu, Lorense od Arabije), a onda kroz kratak dokumentarac na početku, pa seriju flešbekova od strane više saradnika, prijatelja, bivše žene u ostatku filma saznajemo celu životnu priču ove jako interesantne ličnosti. Žurnalist istraživač njegovog života je naš vodič kroz priču i u razgovorima sa svim tim likovima on sa nama rekonstruiše sve značajne događaje od kolevke do groba Čarlija Kejna, kojeg igra sam Vels. Takav način pripovedanja je nešto sasvim novo i drugačije za period nastanka ovog filma (početak ’40-ih). Ali glavna stvar je što sve to funkcioniše kao sat. Radnja leti sa jednog na drugo mesto, ono što smo do određenog trenutka naučili je značajno, kuda idemo dalje nemamo pojma, ali nas i te kako zanima. Zaista, jedini način da film bude zabavniji jeste ako bi Filip Marlou bio glavno njuškalo, drugačije stvarno nema šanse.
2. Sveža krv
Čime odiše „Građanin Kejn“? Odiše kreativnošću, talentom, novim idejama i pre svega – energijom. Energija je ključna reč kada se govori o ljudima koji su stvorili ovaj film, i to pre svega zato što većina nije imala sličan projekat nikada ranije u karijeri. Pre svega je ovo bila životna prilika naravno za Orsona Velsa koji je sa svega 25 godina dobio odrešene ruke od studija RKO da napravi film kakav mu volja. Tada je sebe okružio glumcima s kojim je sarađivao u svojim radio-dramama, unajmio „nekog tamo“ Bernarda Hermana (kasnije komponovao za „Vertigo“, „Psiho“, „Taksistu“ itd.) da skrčka muziku, onda još uvek neostvarenog montažera, kasnije sjajnog reditelja Roberta Vajza da edituje i tako za svako radno mesto po nekog supertalentovanog i eto nam „Kejna“. Među glumcima koje je ovaj film predstavio publici, a koji su kasnije ostvarili solidne karijere su pored Orsona još i Everet Sloan, Agnes Murhed, Rej Kolins i pre svega Džozef Koten, koji će kasnije odigrati bravurozne glavne uloge u klasicima kao što su „Senka sumnje“, „Portret od Dženi“ i „Treći čovek“, u kojem mu je partner ponovo bio Vels. Naravno niko od njih nije kasnije igrao u nekim većim filmovima od „Građanin Kejna“, ali kao što rekosmo to je zato što većih filmova praktično i nema.
3. Britak dijalog
Kada se govori o scenariju za „Kejna“ teško je reći šta je zanimljivije, sama radnja ili dijalozi. Međutim, pre nego što još malo ishvalimo pisce ovog filma (Herman Mankevič i opet Vels) krajnje je interesantno obratiti pažnju na jedan detalj koji nema baš veze sa samim scenaristima, ali je možda trebalo da ima. Naime, teglajn na posterima za ovaj film je glasio: „Svi pričaju o ovome. Sjajno je.“ Da, to je to. To je cela reklama za film, ceo slogan. Od svih načina na koji su mogli da ukratko predstave suštinu „Građanin Kejna“ i prodaju gledaocima, ljudi iz marketinškog odseka su se setili samo dve rečenice koje kao da su plod ankete među prolaznicima na ulici. I tako umesto da su Mankevič i Vels dobili šansu i da distribuiraju svoj film, to je prepušteno PR agenciji koja je verovatno pre toga samo radila pozivnice za svadbe i ispraćaje. Ispravka za malopređašnju tvrdnju, ipak nisu baš svi ljudi okupljeni oko projekta bili supertalentovani.
A što se tiče dijaloga koji i stoji u naslovu ove treće stavke, tu nekako i ne treba trošiti mnogo reči. Svi likovi u filmu su zanimljivi, a u skladu s tim i ono što izgovaraju je praznik za uši. Prednjače razmene Čarli Kejna sa svojim kolegama žurnalistima u kojima sve pršti od inteligencije i dovitljivosti, a podjednako su interesantne i one koje je imao sa svojim mentorom. Na primer kada mu je pomenuti gospodin pokazao cifre i rekao da se nikako ne isplati držati novinsku kuću, Kejn mu je odgovorio: „U pravu ste, jesam izgubio milion dolara prošle godine. Očekujem da ću izgubiti milion dolara i ove godine. Očekujem da ću takođe izgubiti milion i naredne godine. Znate, gospodine Tačer, sa prosečno izgubljenih milion dolara godišnje stvarno ću morati da zatvorim ovu firmu… za 60 godina.“
4. Iznenađujuća dirljivost
Prva scena u filmu je možda i najpoznatija. Čarls Foster Kejn leži u krevetu, drži snežnu kuglu u ruci, izgovara jednu reč, ispušta kuglu koja se razbija, a onda umire. Ta reč je „pupoljak“ („rosebud“ u originalu). Upravo je „pupoljak“ okidač cele radnje i potraga za značenjem te reči je potraga za samim Kejnom tj. onim što je on bio. A kada se na kraju filma dozna zašto je baš to poslednje što je ikada izgovorio na ovom svetu, dobija se drugačija percepcija o njemu kao ličnosti i vidimo koji su zapravo bili motivi iza mnogih delovanja. A ako možemo da priuštimo ovaj mali polu-spojler, samo ćemo reći da su prilično ljudski. Postoji više naznaka u toku filma o pravoj Kejnovoj prirodi i o njegovim osećanjima, kao i o osećanjima drugih ljudi prema njemu, ali je krajnje suptilno provučeno i film ni u jednom trenutku ne ide na patetiku. To je možda inspirisalo mnoge „kejnomrzitelje“ da nazovu ovo ostvarenje hladnim, ali to je kilometrima daleko od istine.
Verovatno pomalo subjektivno, ali najsentimentalniji momenat u filmu jeste kada jednog od Kejnovih saradnika pitaju o tome šta je mogla da znači ta poslednja reč koju je izgovorio. Ovaj je tada iz čista mira ispričao pričicu, a utisak je kao da je jedva čekao da je kaže: „Čovek može da se priseti mnogih stvari za koje ne biste nikad pomislili. Uzmite mene za primer. Jednog dana, još 1896. godine, išao sam do Džersija trajektom. I dok smo mi isplovljavali, jedan drugi trajekt je uplovio. Na njemu se nalazila devojka koja je čekala da siđe. Imala je belu haljinu i nosila mali, beli suncobran. Ugledao sam je samo na sekundu, ona mene nije videla uopšte. Ali i danas nakon svog tog vremena, svakih nekoliko dana pomislim na nju“. Neko bi rekao nepotreban, ali u stvari prilično lep detaljčić u filmu je bio ovaj govor, namenjen verovatno za teške romantike. Zahvaljujemo, Orsone.
5. Petlja
Vilijem Rendolf Herst bio je uz Džozefa Pulicera najveći medijski magnat praktično čitave prve polovine prošlog veka. A kada je neko takav bauk, prirodno je pomisliti da niko ne sme da se kači s njim. Izgleda da Orson Vels nije baš razmišljao prirodno, pa je svojim debitantskim filmom uspeo da navuče gromovnički gnev upravo Hersta, pošto je neke detalje iz njegovog života preneo na platno i usadio ih u lik Čarli Kejna… ne treba da naglašavamo, ne baš pozitivne detalje. Naravno, Vels je uspeo da u zavijenoj i zavučenoj formi to predstavi, ali svi su znali da je upravo Herst lik kojeg je želeo da isparodira, barem u pojedinim delovima.
Jedan od simpatičnijih primera je već pomenuti „pupoljak“. Čaršijska priča u to vreme je bila da Vilijem Herst upravo ovako naziva određeni deo tela svoje ljubavnice, međutim naravno da se javno nije smelo baviti takvim tračevima i pričama. Velsu je zato palo na pamet da baš tom rečju isprovocira uglednog biznismena, iako u filmu „pupoljak“ ima skroz drugačije značenje. Naravno, Herst je taj koji je ispao smešan. A ako se sećate dela iz „Gospođe ministarke“ kada je Živka naredila da se pokupuje što više novina ne bi li se sakrila sramota, nešto slično je pokušao da uradi i Herst sa „Građanin Kejnom“. Donekle je i uspeo, stvarno je film videlo daleko manje ljudi u to vreme nego što je trebalo, ali u godinama koje su dolazile pohvale i sjajne kritike su ovom filmu donele neviđen publicitet. Bolje da je na vreme pružio ruku Velsu nego što se brukao.
E sad, zašto je ovo poslednje razlog više da pogledate „Kejna“? Pa živimo u vremenu kada nam je svima jasno koliko je cenzura prisutna, svi znamo koliko je nepoželjno i problematično javno čačkati moćnike. U skladu sa tim, možemo se i te kako identifikovati sa ovim buntovništvom Orsona Velsa. Iako se nije desio skoro, taj bunt je vanvremenski i biće uvek aktuelan. A ko zna, možda nam tolika hrabrost i petlja dođe i kao neka inspiracija. Kolika je zapravo bila ta hrabrost?
Količina teško može biti slikovito predstavljena, a da se ne ispadne prost, ali hajde da probamo: ono što je Šarenac rekao za Teodosića kada je ovaj pogodio trojku protiv Španaca važi i za Velsa
– „Neke stvari se vuku po podu“.
Stefan Milivojević
