Lude Žene – užički bend u kojem svira šest muškaraca, kojima su žene i devojke zabranile da ih pominju u intervjuima, ponovo okupljeni nakon dvadeset godina prave sebi mesto pod rokenrol nebom Srbije iznova i koji svakako imaju šta da ponude i to kvalitetno.
Nedavno su izdali album „Armija Lavova“ i postavili ga za besplatno preuzimanje. Ako do sad niste čuli za Lude Žene, pravi je momenat da se s njima upoznate.
Lude Žene su: Aleksandar Kovačević, Duško Cicvarić, Zoran Djukić, Radovan Cicvarić, Mihailo Majstorović i Viktor Kostadinov, a mi smo o bendu razgovarali sa Duškom, gitaristom Ludih Žena.
Remix: Poznato je da Erama humora ne manjka te ni ne čudi što bend sastavljen isključivo od muškaraca nosi naziv Lude Žene. Ko je bio kum?
Duško: Svetislav Basara, poznati književnik i jedno vreme naš gitarista je kumovao. Taj izuzetni događaj se zbio jedne maltene polupijane noći u nekom trash baru od osam kvadrata, što je inače užički specijalitet. Kafići od dva metra kvadratnih, a unutra sto ljudi. Bilo kako bilo, ime je ostalo i vremenom mi se sve više sviđa. Isto tako, moram da kažem da sam ja lično bio i ostao veliki fan Violent Femmes-a, jedne po svemu izuzetne grupe, što je samo plus više.
Remix: Ako ste vas šestorica Lude žene, da li su vaše lepše polovine onda žene ludih žena? 🙂
Duško: Nama su naše žene i devojke strogo zabranile da ih pominjemo u intervjuima u bilo kom kontekstu, zato mi je žao što ne mogu odgovoriti na vaše pitanje. Sa druge strane, sve je dobro dok ne počnu da biju, a tu mogućnost ne treba apriori odbaciti, jer su one sve jače, a mi sve slabiji.
Remix: Da pređemo sad na ozbiljnija pitanja. 🙂 Napravili ste dosta dugu pauzu u radu, a bend ste osnovali davnih osamdesetih. Da li su se stvari promenile iz korena ili ste nastavili tada započetu priču?
Duško: Kad sam ja bio mlad, znači početkom devedesetih, imao sam dugu crnu kosu, bio sam lep i mislio sam da sam najpametniji. Od svega toga, ostalo je jedino to da ja još uvek mislim da sam najpametniji. Tako posmatrano, stvari se nisu drastično promenile.
Remix: Nakon dva najavna singla „Kome pripadam“ i „Moja draga“, predstavili ste publici kompletan album „Armija lavova“ i učinili ga dostupnim za besplatno preuzimanje. Da li ste zadovoljni dosadašnjim reakcijama na novi album?
Duško: Naša pozicija je u tom smislu vrlo lagodna. Mi niti šta očekujemo, niti se bilo čemu nadamo. Naravno, a to sam negde već ranije i rekao, mi bismo voleli da svi ljudi koji vole i bilo šta znaju o rock muzici čuju naš album. Koliko ima takvih ljudi, gde su oni i slično, ja ne znam. Ja ionako sve ovo radim samo da bih se dokazao pred samim sobom i da bih impresionirao par žena koje sam voleo do imbecilnosti, a one mene nisu.
Remix: Očigledno je da postoji razlika između albuma „Anahronija“ i „Armija lavova“ i oseća se napredak u radu. Šta je sledeći korak? Da li je ovo sada zvuk na koji nas navikavate ili ćete se upustiti u dalje eksperimentisanje?
Duško: Kod mene je uvek bilo i biće: lampaško pojačalo i dobra gitara i odvrni se koliko god možeš. To je taj zvuk koji me obara, to je taj zvuk koji me pomera. Ali naravno, svaki razuman čovek teži da bude bolji nego što jeste, tako da ćemo i mi, nadam se, ići u tom pravcu.
Remix: Pesmu „Moja draga“ uradili ste u saradnji sa Zoranom Predinom. Na čiju inicijativu je ostvarena saradnja?
Duško: Pre dve godine u Užicu se održao festival i naš gitarista Radovan bio je jedan od organizatora. Zoran je sa svojim pratećim bendom nastupao i tom prilikom smo se upoznali. U jednom intervjuu Predin je prvi pomenuo ideju da nešto uradimo zajedno. U to vreme mi smo na probama izvodili pesmu „Moja draga“, kasnije smo predložili Zoranu saradnju i on je pristao.
Remix: Da li je u planu snimanje spota za još neku pesmu sa aktuelnog albuma?
Duško: Ja bih lično voleo da to bude “Armija lavova”, po mom mišljenu vrlo filmična pesma.
Remix: U rodnom gradu Užicu ste imali promociju, a kakvi su planovi za dalje?
Duško: Da sviramo gde god nas pozovu, ili gde se sami uvalimo. Nismo skupi, zato nas pozovite, ali pošteno je da napomenem da možemo dosta da popijemo, naročito ako je džabe.
Remix: Kako bi ocenio stanje na lokalnoj sceni? Da li u Užicu ima dovoljno kvalitetnih bendova i koliko su bendovi spremni na međusobnu saradnju?
Duško: Ko god da voli i svira rock muziku, posebno ako je bazirana na gitarama, ima moju podršku. Srećom u Užicu ima takvih, i to više nego što bi čovek pomislio. Koliko je to dobro, da li to šta vredi, nije na meni da sudim, a na kraju krajeva, ko sam ja da sudim.
Remix: Što se tiče prostora za svirke u Užicu situacija nije baš sjajna. Da li je to, po tebi, odraz nezainteresovanosti vlasnika lokala za rokenrol svirke ili publika nije zainteresovana dovoljno?
Duško: Verovatno ovo drugo, jer ja još nisam sreo čoveka koji ne voli pare. Teško je sad biti pametan i reći zašto je to tako. Petsto godina pod Turcima, pedeset pod Crvenim kmerima, plus kao šlag na tortu vesele devedesete, uvek je lako naći izgovor. Iznenadjujući nedostatak sreće. Žalosno je što će ispasti da su komunisti bili najbolji za rock.
Remix: Domaća scena ima mnogo toga da ponudi. Da možeš da napraviš line up po svojoj želji za neki festival gde biste i vi svirali, naravno, s kim bi najradije delio binu od domaćih bendova?
Duško: To je lako – Partibrejkers, Obojeni program, Električni orgazam, Disciplina kičme, Eva Braun, eventualno Veliki prezir, Jarboli i tako to.
Remix: Želimo vam uspeha u daljem radu i promociji albuma i da vam se ostvare svi zacrtani planovi. Hvala na izdvojenom vremenu.
Duško: Hvala vama. Veliki pozdrav!
Ivana Jovanović
