Zvanično se predstavljaju kao riječki bend Rolin Humes, ali oni to ustvari nisu. Sisak, Mali Lošinj, Korčula i Klagenfurt su njihova trenutna mesta prebivališta, ali je Rijeka sticajem okolnosti bila mesto gde su se okupili.
Prvi put sam ih čula na ovogodišnjoj 47. zaječarskoj Gitarijadi gde su se u takmičarskom delu predstavili sa svoje tri pesme, i kako prvi utisak najčešće bude i jedino ispravan, odmah sam znala da će ovi momci postati jedan od onih bendova koje ću sa zadovoljstvom pratiti i slušati. Ne moraš biti previše muzički obrazovan da prepoznaš školovane muzičare na bini. Oni su imali sve – umeće, kvalitet, vladali su scenom, prosto gutali su nas svojom muzikom.
Blues rock koji oni neguju čini se da ne leži velikim otvorenim prostorima poput onog u Zaječaru. Za njih su definitivno klubovi poput onih u koje Amerikanci rado odlaze nakon naporne radne nedelje da se uz ukus burbona i tompusa u ustima opuste i uživaju u sjajnoj muzici.
Pokušaću što bolje da vam predstavim ono što su Rolin Humes uradili, a vi možete sve to da proverite preslušavajući pesme na njihovom zvaničnom soundcloud kanalu. Album “Rolin Humes welcomes you to the Penultimate Supper 6/8” koji je završio u mojim rukama zapravo i nije zvaničan album. Snimljen u Pavarotti Music Centru, album sa sedam pesama od kojih je jako teško izdvojiti favorita, još uvek čeka izdavača. Kako momci iz benda kažu, sve to ih je navelo da malo više razmišljaju o izdavaču izvan balkanskih granica. Što mislim da je potpuno realno jer ono što su oni uradili kvalitetom je apsolutno za nekog velikog evropskog, što da ne i svetskog izdavača. Prosto me bude sramota što ljudi sa ovih prostora koliko god bili iskusni, kompetentni za neke stvari, ipak zatvaraju oči kad to najmanje treba. Snimanje ovog albuma dobili su kao nagradu na takmičenju Ballantines music creation u Zagrebu prošle godine.
http://www.youtube.com/watch?v=P_wYAbM8QCU
Slušajući ovih sedam pesama čula sam Zeppeline sa kraja šezdesetih, Stonse početka sedamdesetih, Georgea Thorogooda osamdesetih, Stevie Ray Vaughana, pa sve do Cleptona i Gary Moora. U blues rocku vokal je vrlo bitan i često igra ključnu ulogu. On najčešće prati glavne klavirske ili gitarske harmonije. Robertov vokal izuzetno je jak i upečatljiv. Kako su sve pesme na engleskom jeziku, sa perfektnim akcentom, Robertov glas vrlo samouvereno šeta od boje Bon Jovi-a, preko Robbie Williams-a, pa sve do specifičnog vokala poslednjih godina popularnog libanskog pevača Mike.
Sve je tu. Virtuozne gitarske deonice, zanimljivi i bogati aranžmani, česta promena ritmova, dugi instrumentali u samoj pesmi i neretko koketiranje sa jazzom. Kad na sve to dodate sjajne tekstove, koji su posebna vrednost ovog albuma i koji dotiču vaša najdublja i najiskrenija osećanja prema samom sebi, okolini, svetu u kom živimo, dobijate jednu kvalitetnu celinu koja je vrlo retka na ovim prostorima.
Iskreno se nadam da će ovaj album naći svog izdavača jer to zaslužuje. Momcima želim puno sreće u daljem radu, i priželjkujem neku svirku uskoro u našoj državi, eto neka prva bude u mom gradu, Novom Sadu. Neću se buniti 🙂
Bend čine: Branko Badanjak (bubanj), Emil Bišćan (bas), Nikola Smiljanić (gitara) i Robert James Hudulin (klavir, vokal).
Spisak pesama:
1. What’s your big secret
2. Hero
3. Freedom
4. Wind of honour
5. In flame
6. Pa ti ri ri ri
7. I don’t know what I don’t wanna know I don’t go where I don’t wanna go
Andrea Magazin
