Na zidu Elektrotehničke škole u Novom Sadu 1994. godine osvanuo je grafit: “Čonta, molim te, vrati se!” Nebojša Čonkić mi nije predavao nijedan predmet, ali, dobro sam znao ko je zahvaljujući klasićima neizlečivo zaraženim pankom.
Omiljene slobodne aktivnosti na odmorima (“pali cigar’ na cigaru” i “vrti bocu u krug dok se ne isprazni”) obično smo upotpunjavali ćaskanjem o svemu, pa i o neobičnom profesoru sa statusom rok zvezde u našoj palanci. Na posao je dolazio ležerno obučen u izlizanu odeću iako je važio za prilično strogog predavača. Ako vas obori na popravni ili želite veću ocenu, ponesite praznu kasetu, njegovu ploču/singlicu ili makar štrudlu sa makom da mu se umilite. Čonta je zdravorazumski izvrdavao pozive za odlazak u “Oslobodilački rat”, da bi se 1992. i odselio u Kanadu. Crveni grafit je još dugo krasio izbledelo žutu fasadu, često mi uveseljavajući besciljna tumaranja gradom.
Legenda se formira bezazleno i prilično naivno. Natprosečan student elektrotehnike, poreklom iz dobrostojeće porodice, odlazi 1978. u London, gde doživljava prosvetljenje fasciniran koncertom grupe “The Clash” i pank pokretom. Shvativši da mu štreberski dani studiranja ne pružaju željeni život, vraća se pod sunce rodne grude sa idejom da zapeva u bendu i nadoknadi propušteno. To najpre izgleda mladalački dopadljivo, nalik još jednoj početničkoj priči: prvi koncert na “Mašincu” pred četvoro zainteresovanih, redovni nastupi u fiskulturnoj sali Elektrotehničke škole. Vrhuška sve posmatra kao inovativan pedagoški rad sa učenicima. Niko ne može ni da nasluti intenzitet poruka anarhističkih uzora (“Sex Pistols”, “Ramones”, “Buzzcocks”, “The Stranglers”) koje se kriju iza akademskog pogleda profesora Čonkića.
“Pekinška patka” (ime benda je nastalo na brzinu i nema preneseno značenje, jedina asocijacija je da dva slova “P” podsećaju na reč pank) ustaljuje se u postavi: Čonta, Sreta, Cila, Bora i Brča. Energični i provokativni nastupi počinju da dižu medijsku prašinu. Koncert u novosadskom “Studiju 24” krajem 1978. prekida se zbog “nestanka struje”; u Stepanovićevu 1979, na Dan oslobođenja mesta, Čonta duva u prezervative pred prvoborcima NOB-a. Na manifestaciji “Leto na Adi” obožavaoci navaljuju na splav zamalo ga potopivši. Stane Dolanc posle ovog incidenta pozdravlja jednog vojvođanskog političara rečima: “Gde si pankeru!” (B. Mijatović, NS rokopedija, Novi Sad, 2005). Svaki naredni nastup određuje sudbinu “Patke” u percepciji tradicionalnih rok novinara, koji su i dalje pod budnim okom establišmenta.
Ovo svakako nije bio prvi pank bend tadašnje Jugoslavije. Pre njih su se pojavili riječki “Paraf” i ljubljanski “Pankrti”. Svestan te činjenice, Čonkić je obasipao novinare izjavama da je “Patka” spasilac ubuđale jugoslovenske scene i “prvi pank bend na ćirilici”; Titovo doba mu nipošto nije dozvolilo da kaže – “prvi pravoslavni pank”! Ispod tezge javnog mnjenja dugo se šuškalo protiv zatvorene mikroklime naše domovine. U Sloveniji i Hrvatskoj vladao je ležerniji odnos prema naprslom socijalističkom samoupravljanju. Da su se kojim slučajem “Pankrti” ili “Paraf” pojavili u Beogradu, verovatno bi bili propisno ispendrečeni i, bez ikakve sumnje, završili u bajbokani. “Patka” je bila bliža režimskom centru i pala je u nemilost vladajućih elemenata kao društveno nepodobna pojava koja preti da iskvari nevinost Titove omladine. Sa druge strane, mladi su jedva dočekali prvu javnu “pobunu” u ovom delu Jugoslavije. Grad je osvanuo ispisan grafitima: “Čonta je bog!” Očajna Nebojšina baba uzalud je pokušavala da opere jedan od tih grafita sa zida Muzičke škole.
Pošto ih “PGP RTB”, logično – odbija, “Patka” potpisuje ugovor za “Jugoton” posle nastupa u zagrebačkom “Lapidariju”. Prvi singl “Biti ružan, pametan i mlad/Bela šljiva” (1979) – prodat u više od 30.000 primeraka – otvara im vrata za snimanje debi albuma. “Plitka poezija” pojavljuje se 1980. sa zakašnjenjem zbog Titove bolesti. Ona lirski zaista jeste plitka do članaka (što “Ramones”-ima niko nije zamerio!). Šesnaest pesama tematizuje uglavnom bunt i seks, tako da revnosni cenzori ne omanjuju ni ovoga puta (šta je zbližilo nas, poderimo rok, bela šljiva, ori ori…). Specifičan zvuk ogoljenih “klin” gitara, napumpan paklenim ropcem bubnja, uopšte ne liči na distorzirane uzore sa Zapada. Verovatno zbog toga zli jezici nalaze povod da ih okarakterišu kao “imitaciju panka”. Trebalo mi je dosta vremena da takav zvuk shvatim kao neponovljiv i unikatan. On je različit od svega ponuđenog na domaćoj sceni i samim tim je, premda plitak – teško pitak.
Posle izlaska debija, ignorisanje od strane “sedme sile” postaje sve jače. Legendarni snimak u izlogu robne kuće “Nork” (za koji učenici-statisti koji glume pankere dobijaju dnevnicu!) biva bunkerisan dugo godina. Nebojša ne ostaje dužan: na “Grok” festivalu, održanom na Novosadskom sajmu, demonstrira javno spaljivanje lista “Borba”; na nastupima pred kraj karijere bezobrazno proziva određene kolumniste “Džuboks”-a. Ima ideju da obradi Himnu Svetom Savi, koju (na svu sreću) ostali članovi benda ne podržavaju. “Dnevnik” zahteva: “Treba ih zabraniti!”
Pregršt mladih pank bendova osnovano je po ugledu na “Patku” (“Gomila G”, “Crkveni pacovi”, “Rafal”, “Tri crna lista”…). Gradom su počeli da šetaju pankeri sumnjivog izgleda. Zabrane koncerata i satanizovanje po medijima nisu željeno uticali na svest mladih. Slična stvar dogodila se u Engleskoj kada su se pojavili “Sex Pistols”. Jedan od retkih koji su se otvoreno usudili da stanu u njihovu odbranu jeste Mika Antić, koji je u tom istom “Dnevniku” zapisao: “Mene u penziju, a njih treba još više aktivirati …”.
U vreme svoje najveće popularnosti, Čonta i ekipa opet čine neočekivano. Bend menja postavu i kruže glasine da se u javnosti pojavljuju odeveni kao “šminkeri”. Ovakav obrt dogodio se verovatno zato što su pratili svetske trendove, koji su, ukratko, bili ovakvi: pank je munjevito protutnjao ostavljajući svoje zadihane pionire da se zapitaju gde su bili i šta su radili. Počeli su dublje da razmišljaju i njihovo stvaralaštvo prerastalo je u tzv. “New Wave”. Album “Strah od monotonije” (Jugoton, 1981) veštije je odsviran zahvaljujući iskusnim muzičarima (Bale, Mare). Ovo izdanje potpuno je drugačije od prethodnog i stilski je slično izrazu grupe “Joy Division”. Čonta peva o temama od kojih je na kratko uspeo da pobegne uz pomoć “Plitke poezije”. Slušajući ovu ploču, nesvesno nam “srce zahvata apatija, a mozak ravnodušnost”. Čujemo vapaje čoveka koji naslućuje da je nemoguće napustiti “svoju putanju… običan krug”. Balast depresije olakšava Nebojšin lalinski akcenat koji u ovakvom konceptu deluje pomalo komično.
Ovakav vizionarski preokret kritičari ponovo dočekuju na nož. Koncertna promocija prolazi skoro neopaženo i priči se lagano nazire kraj. “Strah od monotonije” ostaje naivna preteča onoga što na mnogo ubedljiviji način prezentiraju sastavi “Šarlo Akrobata” i “Električni orgazam” na početku karijere. Rezultat neuspešnog sešna za treći, nikada snimljen, album “Patke” je rađanje benda “Luna”, novotalasne “dark-art” legende. “Patka” ubrzo odleće, a Čonta se vraća svom pozivu predavača.
Kompletna diskografija “Pekinške patke” (dva LP-ja i tri singla) reizdata je na CD formatu 1997. za “Croatia Records” (Hrvatska) i 2006. za izdavačku kuću “Multimedia Records” (Srbija). Ovo izdanje solidno je propraćeno u medijima i postalo je izvesno da će “Patka” ponovo sleteti u originalnoj postavi. Bio sam ushićen što ću je gledati uživo na “EXIT” festivalu (2008). A taj nastup delovao mi je prilično brzometno i furiozno; uverio sam se da je stari profesor odličan frontmen. To je panker bez srama od požutele krštenice koji i dalje peva u svom polufalšu. Mnogo ubedljiviji mi se činio nastup na “Novosadskom koncertu godine” 2010, na kojem su svirali u postavi sa “Monotonije”. Pre toga su 2010. odsvirali nekoliko koncerata u prestonicama ex-Yu republika, da bi godinu dana kasnije izbacili onlajn singl – nenadano bledu obradu “Un Año De Amor”, pesmu iz filma Pedra Almodovara. Po pitanju “reunion”-a, glasovi medija bili su podeljeni. Mlađi novinari očigledno su bili zadovoljni samim tim što su ih videli na delu, dok su stari “prijatelji” izjavljivali kako im je mesto na polici rok istorije. Čontino otkačenje od sindikalnog načina života opet je bilo kratkog daha.
Bez obzira na motiv koji ih je vodio tome da “nikog ne šljive”, kao i na loše kritike koje su ih pratile, “Pekinška patka” je u kratkom periodu svog postojanja uticala mnogo intenzivnije na izgled domaće scene nego mnogi drugi sastavi. Rado su obrađivani od strane domaćih i stranih bendova, a njihove numere postajale su himne svake sledeće generacije. Nema nikakve sumnje da “krivci” za jedan od prvih pank vinila na ovom području jesu i moraju biti neizostavan deo popularnog nasleđa…
…za vijek i vijekova!
Hvala Sretenu Kovačeviću-Sreti na dobijenim informacijama.
Autor: Branislav Smuk
Preuzeto sa www.akuzativ.com
