Deep Purple su sinoć četvrti put svirali u Beogradu. Uzbuđena lica pre i zadovoljna lica posle koncerta su glavni utisak ove Deep Purple-ovske večeri.
Celo uzbuđenje oko ovog koncerta zvanično je počelo oko 18 časova kada smo se iz Novog Sada organizovanim prevozom (ništa bez našeg druga Minje) uputili ka beogradskoj Areni. Dva autobusa puna do poslednjeg mesta podsetila su na davne gimnazijske dane i ekskurzije koje su bile glavni razlog življenja tih srednjoškolskih dana. Doduše, generacija koja je preovladavala u autobusu bila je malo starija, ustvari dosta starija od moje, ali to nikako nije umanjilo euforiju koja se osetila kako kod nas mlađih, tako i kod starije ekipe. I divno je bilo videti kako ništa ne može da ih spreči u tome da ponovo vide i čuju bend koji je obeležio njihove ekskurzijske dane.
Stigli smo sat i po pre koncerta, a plato ispred beogradske Arene bio je pun. Na putu do meni bitnog i zakazanog mesta čula sam tapkaroše koji nude, ali i kupuju karte, standardne prodavce bedževa, majica, gomila javnosti poznatih lica….svi su bili tu. Čekalo se devet sati.
Desetak minuta posle devet, dok su svi još uvek užurbano jurcali po areni sa rukama prepunim pivom tražeći mesto odakle bi najbolje mogli videti spektakl koji se očekivao, ugasilo se svetlo. Svetlela je jedino bela zavesa na kojoj je pisalo Deep Purple ?! dok se u pozadi čula melodija “Mars, the Bringer of War” Gustava Holsta. Zavesa je pala, svetlo je zaslepelo sve prisutne na sekund a sa bine se prolomio zvuk. “Apres Vous” sa aktuelnog albuma „Now What?!“ je pesma koja je otvorila koncert, a prepuna Arena je na kratko izgledala kao nebo prepuno zvezda zahvaljujući modernim tehnologijama, jer su svi želeli da zabeleže prvi momenat ove, po mnogima, istorijske večeri.
Bez pauze, usledile su “Into the Fire”, “Hard Lovin’ Man”, a četvrta po redu “Strange Kind of Woman” je bila ona koja je kliknula i zapalila sve prisutne. Nakon toga, publika ih je do kraja koncerta nagrađivala ovacijama nakon svake pesme. A onda se publici konačno obratio Ian Gillan. Zahvalio se svima na sjajnoj energiji koju su osetili na bini i najavio pesmu “Vincent Price”, još jednu numeru sa novog albuma. Iako zvuči nemoguće, puna Arena je u jednom momentu bila nema. Zavladala je potpuna tišina izazvana bravuroznom solažom Steve Morse-a, koji je sve ostavio bez daha. Mnogi i dalje misle da je Ritchie Blackmore kog je Steve zamenio, nezamenjiv, ali sinoćnji solo je i one verne Ritchie-ju kupio zasigurno.
Usledile su “Uncommon Man”, “The Mule” pesma u kojoj je Ian Paice u potpunom mraku sa palicama koje su svetlele i bile jedino svetlo u celoj dvorani, momački “odlupao” svoj solo i pružio potpuno zadovoljstvo svim ljubiteljima ritma. Neizostavna je bila i pesma “Above and Beyond” koju su posvetili legendarnom Jon Lordu, čoveku koji je pored Deep Purple-a ostavio neizbrisiv trag u muzici i kao član Whitesnake-a, Ashton & Lord, The Artwoods između ostalih. Na dva video bima sa obe strane bine pojavio se lik Jon Lorda, i to je svakako bio najemotivniji momenat koncerta. “Lazy”, “Hell to Pay” su nastavile niz, a svaka pesma je dodatno zagrejavala atmosferu za onu najpoznatiju, za onu koja je kako sam čula u prolazu kad smo se razilazili kućama, promenila istoriju muzike, “Smoke on the Water”. Publika je pevala zajedno sa Ianom iz grla od početka do kraja, a ova pesma je ujedno bila i poslednja u zvaničnom delu koncerta.
Nakon horskog uzvikivanja bisa, i lupanja nogama o pod koje je prodrmalo celu arenu, četvorka se vratila na binu i otpevala još tri pesme, “Green Onion”, “Hush” legendarnu pesmu Billy Joe Roayal-a, a publiku koja je doputovala iz cele regije pozdravili su za kraj pesmom “Black Night”.
Ne znam koji bih zaključak izvukla nakon ove večeri. Da je bilo sjajno, mi koji smo bili tamo znamo, a vama sam pokušala da dočaram. Iako su Ian, Steve, Don i Roger muzičari za sva vremena, i bez obzira na to što ovaj Deep Purple nije Deep Purple iz njegovog zlatnog doba, ono što je najjači utisak cele ove večeri su ljudi. Moji saputnici na ekskurziji imali su u isto vreme srećan i tužan izraz lica. Osmeh se širio na njihovim licima, a oči su im bile tužne. Svakako, to je ono što se pamti i što nosimo u sebi ceo život.
Avalon produkcija je još jednom obradovala mnoge sjajnim muzičkim spektaklom, a kako se priča, na leto nam dovode još neka velika svetska imena u Beograd. Čitamo se 🙂
Više fotografija možete pogledati ovde.
Tekst: Andrea Magazin
Foto: Aleksandar Zec
