Nakon što Billy Idol nije održao koncert u sredu na Kalemegdanu zbog lošeg vremena, i nakon što se jedan novinar izvesnog lista proveo fenomenalno na tom istom koncertu, pa još i citirao Bilijevu izjavu, nadam se da ćete mi verovati ako vam kažem da je sinoć počeo četvrti Arsenal fest u Kragujevcu.
Da se manemo crnog humora, jer taj sramni članak jeste crni humor srpskog novinarsta kada je reč o kuluturi odnosno koncertima i festivalima jer je, podsetiću vas, po jednom drugom mediju koji takođe ima i svoje štampano izdanje, grupa Queens of the Stone Age iz Engleske i da ne nabrajam druge primere ja ću se potruditi da vam prepričam atmosferu prvog dana festivala koji je stvarno počeo 26. juna u srcu Šumadije.
Moja malenkost je odlučila da ipak propusti Belgrade Calling jer je put za Kragujevac bio dugo planiran do detalja. Nakon što smo saznali da je Bili odložio svoj nastup, imala sam priliku i da testiram kabanicu koja je ostala suva na Iron Maiden koncertu, ali su mi zato starke bile pune vode, a to se na žalost ponovilo i sinoć. Nemojte misliti da je to uticalo previše kako na mene, tako i na ostale prisutne. Jedna lepa stvar koju sam sinoć primetila je da je ljudima bio omogućen unos kišobrana u Knežev arsenal. Neko je imao kabanicu, a neko se i šćućurio ispod nastrešnica kojih ovde ima jer Arsenal se održava u jednom potpuno drugačijem ambijentu od ostalih open air festivala.
Gledajući satnicu shvatila sam odmah da ću imati kondicioni trening jer je prvog dana nastupalo jedanaest bendova na dve bine. Garden Stage ili manja bina bila je mesto gde je tačno u 20h pribojski bend Helm zvanično i otvorio festival dok je Main Stage ove godine tačno u 21h „overio“ bend iz Bačkog Petrovca, Lude Krawe.
Helmovci su, verujte mi, imali publiku iako su svirali praktično po danu, prvi ove godine, a kroz pola sata rokenrola uverili su me da su bend koji definitivno ubrzano ide uzlaznom putanjom poslednjih godinu dana koliko pratim njihov razvoj. Usledile su domaće snage: Crveni karton i Špajz gde bih posebno izdvojila Špajz, instrumentalni bend, i pohvalila vrhunsku svirku koju su pružili.
Prošetaću vas sad do glavne bine, a ne pitajte kako je meni bilo jer sam celo veče hodala tamo-vamo, pa u nekim momentima i trčala od bine do bine kako bih ispratila sve što se dešava.
Čast da otvore program glavne bine imali su momci iz Bačkog Petrovca, Lude Krawe. Krawe ove godine slave 18 godina postojanja i prijalo je i mom oku i uhu što su sinoć bili tu. Publika se i ovde rano skupila i podržala Vojvođane, ali nakon njih usledio je Čovek bez sluha, kragujevački bend sa stažom od dvadesetak godina, pa možete samo zamisliti ovacije i podršku njihovih sugrađana i gostiju. A oni su uzvratili na najbolji mogući način.
Na manjoj bini svirao je i bend Brigand iz Beograda predvođen Veliborom Nikolićem, a već tokom njihovog nastupa kiša je počela da pada. Ne mogu reći da to nije smetalo nikome, ali izborismo se nekako. Vojvodina je imala još predstavnika sinoć: Branimir i Neprijatelji iz Novog Sada i Neozbiljni pesimisti iz Sombora svirali su nakon Briganda. Branimir Rosić je, osim odlične svirke, svojim duhovitim komentarima u komunikaciji s publikom uspeo da nam umanji taj osećaj „ono kad kiša pada, a ti na otvorenom“, a Pesimisti su se nadovezali na njih i rasplesali publiku kao što to obično biva na njihovim koncertima.
Moja lična ljubavna pesma „Kiša, starke i ja“ (prim.aut. Pesimisti imaju ljubavnu „Srbija i ja“), dobila je tužan kraj negde oko 23h kada sam trčala do glavne bine da stignem na Gentlemen. Publika je bila nestrpljiva da ih čuje što me je, moram priznati, prijatno iznenadilo. Zanimljivo zvuče, ali mene nisu uspeli da zadrže jer sam ja leteća Ivy, mada su mi oni koji su ih odslušali do kraja rekli da je bilo odlično, ali ne kao na Bilijevom koncertu 25. juna već stvarno ;).
Za kraj prve večeri Dubioza kolektiv po treći put na Arsenal festu, a njihov nastup ujedno je bio kulminacija večeri. Kiša je stala, sve je bilo potaman, a crno-žuta banda još jednom je pošteno razmrdala sve prisutne u Kneževom arsenalu. Još jednom bih da pohvalim DK koji su pravi profesionalci, maksimalno poštuju publiku i daju sve od sebe da nikada ne primetite koliko su umorni od prethodnog putovanja (njihova kilometraža na godišnjem nivou broji se u desetinama hiljada kilometara), a već jutros odleteše u Švajcarsku.
Za kraj večeri na manjoj bini nastupao je Nikola Vranjković sa svojim bendom. Nikola je inače dva dana ranije imao i promociju zbirke pesama „Bremeplov“ u okviru pratećeg programa festivala. Divna poezija pretočena u muziku ili muzika pretočena u poeziju, definišite i doživite kako god želite, ali kragujevačka publika imala je sinoć priliku da u istoj uživa.
Postoje i Explosive bina gde nastupaju didžejevi i tu su žurke do 5 ujutru što bi za mene, tetku u kasnim tridesetim, bilo previše, a s druge strane novina na festivalu je bina gde se odvija takmičenje u sviranju vazdušne gitare u okviru kojeg će svakog dana po jedna osoba biti nagrađena Ibanez eletričnom gitarom. Prvom pobedniku nagradu je uručio Prljavi inspektor Blaža na glavnoj bini pre nastupa Dubioze kolektiv.
Arsenal fest je događaj koji pratim od osnivanja. Menja se, raste, unosi nove sadržaje i naravno uvek ima prostora za dalji napredak. Ono što je meni jako lep osećaj kada dođem je da u roku od 3 minuta po ulasku u Knežev arsenal pozdravim bar deset ljudi i nekako mi je srce moje šumadijsko puno kad se bar jednom godišnje skupimo sa svih strana, a da to nije EXIT i da je južno od Beograda.
Večeras „ulazim u koštac“ sa deset bendova, sutra sa jedanaest ponovo tako da poželite mi sreću da mi noge ne budu opet mokre, a i da smršam od ove jurnjave, mojoj garderobi bi to prijalo 🙂 .
P.S. Mogla bih ja još da pišem, ali to ću sutra kad se uverim da ste mi danas poverovali.
Tekst i foto: Ivana Jovanović
