Šibenik nakon Terraneo festivala ima novi brend koji se zove SuperUho. Festival u organizaciji već etabliranog festivala Žedno Uho prvi put se održao od 3. do 5. augusta u blizini gradske plaže Banj i pristaništa TEF.
Izvanredna lokacija, dve bine plus jos jedna na samoj plaži na kojoj su tokom dana publiku zabavljali DJ -evi i hrvatski bendovi u akustičnoj varijanti.
Glavna bina ŽednoUho je bila smeštena između ostatka zidina stare fabrike, i to je pomalo stvaralo klaustrofobičan osećaj, dok je manja binu bila tik pored mora i uvek je bilo mogućnosti da osim u bendu uživate i u pogledu.
Festival je otvorio šibenski bend Diskodelija, a na glavnoj bini sa poslednjim zracima sunca prvi su nastupili Black Lips. I pored njihovog truda stekao se utisak da nastup nije bio na vrhuncu, kao da je zvuk bežao, a oni nikako da ga sustignu.
Nakon njih hrvatski krautrockeri Seven That Speels bili su i više nego sjajni, a od 23 sata svi smo se okupili da pogledamo treći koncert The Nationala u tri dana zaredom u Šibeniku.
Šta reći nego da hrvatska publika ima neki poseban odnos prema ovom bendu. Sva tri koncerata su prošla u fanatičnoj atmosferi u kojoj svako od nas je imao svoju intimnu priču ispjevanu od strane vokalista Matt Berningera. Većina njihovih pjesmama imaju mračnu emotivnu liriku i ubeđen sam da je to ključno za emotivno pražnjenje koje se dešavalo na njihovim koncertima u Šibeniku. Publika voli ovaj bend baš zbog te tuge i Leonard Koen je definitivno u pravu kad je rekao da ljudi više vole tužne pesme. Fantastičan koncert čiji vrhunac je bio izvođenje Terrible Love koju je Matt otpevao šetnjom među publikom koja ga je dobro okupala pivom.
I verovatno bi ovo bio koncert festivala da se nakon The Nationala na istu bini nisu popeli Beograđani Repetitor. Ne verujem da je neko očekivao ovakav furiozni nastup i da će sutradan većina pričati o tome.
Glavna scena je velika i treba znati kako vladati njom, a troje članova Repetitora od koja dva su sedela na stolicama (basistkinja Ana Marija zbog povređene nogu ceo koncert je odsvirala sedeći) su znali kako se to radi. Uraganskim nastupom su demantirale sve one koji su mislile da su nezaslužno dobili termin bolji od Black Lipsa koji su otvorlili glavnu binu još dok je bilo sunca. Bravo Repetitor!
Drugi dan je bio više orientisan muzici koja nije za ples. Legende Earth svojom dronerskom muzikom nisu privukli publiku i poslušalo ih je tek stotinjak ljudi. Šteta što je Dylan Carlson, frontmen benda, uglavnom poznat po tome što je vlasnik puške kojom se ubio Kurt Cobain, a ne toliko po svojoj muzici. A ta muzika je stvorila malo down atmosferu, pa je sledeći nastup Hove Gelb i njegovi Triage imao teži zadatak da malo animira i podigne publiku. Nepretenciozni nastup sa lako kantri bluz muziciranjem je odgovaralo većem broju posjetitelja. Svakako uvek je dobro vidjeti i neko od svojih idola kao Steve Shelley, bubnjar Sonic Youth-a, koji pored ostalih projekta lupa bubnjeve u ovoj live varijanti Hove Gelb Triage.
Glavne zvezde ovog drugog dana su bili još jedne legende, Tuxedomoon. Te večeri oni su jedini imali konceptualni nastup sa video projekcijama i mene su uspeli odnjeti na drugu planetu i da totalno zaboravim zašto sam u Šibeniku. Još da su odsvirali In a Manner of Speaking bilo bi briljantno.
Nastup Rose Windows na manjoj bini obojio je tu noć u malo hippie boje i tonove kojima obiluje njihova muzika. Oni su dokaz da muzika 60-tih i 70-tih još dobro prolazi i da Jethro Tull, koji usput mene nikada nisu osvojili, i te kako još uvek imaju uticaj na nove i mlade bendove.
Treći i poslednji dan otvorio je beogradski duo TI čiji je nastup privukao najviše publike u tom terminu tokom sva tri dana. Njihov dreampop je toliko simpatičan da niko nije ostao ravnodušan. Odsvirali su lične favorite To su samo reči, Koliko dana i Kje izgoram – pjesma koja mnogo podseća na makedonske šlagere.
Prvi su se na Žedno uho binu trećeg dana popeli Chelsea Wolf i njen bend. Iskreno nisam znao ništa o njoj prije festivala tako da je njezin nastup bilo pravo otkrovenje za mene. Gotik muzika sa tragovima ranijih The Cure i Bauhaus, ženski vokal ala Lana Del Rey plus malo mistike u nastupu i eto dobitna kombinacija.
Punčke su bili sledeći bend i one su dobro razigrale publiku koja je potom tako naštimana samo produžila da pleše na elektronskoj buci Fuck Buttonsa, a zatim i na makedonski post pank bend Bernays Propaganda koji su prema interent stranici Caught in The Carousel među 20 post punk benda u svetu o kome treba da znate. Možda Hrvati nisu razumeli socijalno angažirane makedonske reči vokalistice Tine, ali univerzalni jezik pank muzike su i te kako dobro razumeli.
I nakon njih festival je završio tako kako je i počeo sa nastupom još jednog šibenskog benda, The FogSellers.
Prvo izdanje festivala zaslužuje pohvale i visoke ocene. Jeste da ima prostora za neku manju kritiku prije svega u odnosu na nedostak sjedela jer i sam prostor ne daje mogućnost sjesti na prašnjavu zemlju, ali ubeđen sam da su i organizatori svesni toga i da će sledeće godine iste popraviti. Ja jedva čekam drugo izdanje. A do tada – Repetitor na repeat.
Vlatko Dekov
Foto: Tomislav Sporiš i Nino Šolić
