Svakom ko je iole upoznat sa radom Saše Radonjića, već posle prvog slušanja albuma, a možda već i posle prvog slušanja bilo koje numere sa albuma zasebno, biće jasno da je njegov solo prvenac kulminacija svega što je do sada uradio.
On je pesnik, romansijer, književni kritičar, dramski pisac i scenarista čije štivo je često prožeto bluzom – ali on je isto tako i muzičar, kompozitor i gitarista čiji tonovi ponekad pričaju priče i bez prisustva reči. Zato i ne čudi što je njegov prvi solo album “Mesečarska adresa” zrelo i uobličeno autorsko delo koje, treba napomenuti, slušaocu pruža prilično više od onoga što stoji u podnaslovu (“Stihovi za slušanje”). Stavljanje akcenta na poeziju u ovom Sašinom delu svakako može da bude opravdano, ali mislim da je pri osvrtu na njegov solo album ipak potrebno naglasiti da kako sama muzika, tako i aranžmani celokupnom utisku doprinose gotovo isto koliko i stihovi.
Za preslušavanje celog materijala zainteresovao sam se još pri prvom slušanju numere “Bluz opelo za Roberta Džonsona”. Pažnju mi je prvenstveno privukao čist zvuk gitare i jasno odsvirani tonovi koje sam pratio i razaznavao bez opterećenja, uprkos činjenici da sam pesmu slušao sa laptopa. Mišljenje nisam promenio ni nakon slušanja celog albuma, s tom razlikom da sam nakon preslušavanja svih devet numera imao celovitu sliku pred sobom.
Interesantno u celoj priči je i odsustvo perkusija/bubnjeva na bar sedamdeset procenata materijala, a da pri tome pesme ni u jednom trenutku ne postaju dosadne. Numere koje ne sadrže udaračke instrumente su često u opasnosti da postanu monotone, pa samim tim i odvuku koncentraciju slušaoca sa muzike na neku drugu stranu, ali to na “Mesečarskoj adresi” nije slučaj. Ovde svi elementi zvuče skladno, izbalansirano i neopterećujuće i iz tog razloga slušaoca vešto navode da ostane fokusiran na materijal.
Ono što Radonjića razlikuje od mnogih gitarista jeste činjenica da on akcenat stavlja na stvaranje kompozicije, a ne na dokazivanje (ko zna kome i ko zna zašto) kako je tehnički potkovan. Uspostavljanje ravnoteže među elementima pesme i jeste ono što najviše razlikuje “gitar-manijake” i autore među gitaristima. Saša je kantautor koji zna da uradi jednostavan, a ubedljiv aranžman. Gotovo svi najveći kantautori i jesu pravili jednostavne aranžmane, a ipak za sobom ostavili trag. Suština je, valjda, u tome da kada se ima esencija, forma se nekako nametne i sama sebi postavi odgovarajuće granice (što važi za sve umetnosti, ne samo za muziku).
Inače, postoji još jedna stvar koja mi se naročito sviđa u celoj priči, a to je da bez obzira na to što je zvuk na “Mesečarskoj adresi” nedvosmisleno iznikao iz blues korena, materijal produkcijski, a i aranžmanski zvuči moderno i usklađeno s vremenom u kom je nastao. Zvuči onako kako blues 2016. godine treba da zvuči…
Možda bi trebalo navesti neke numere koje se izdvajaju od ostalih, ali ako bih to uradio danas možda bih već sutra promenio mišljenje i spomenuo neke druge, te izdvajanje i ne bi imalo nekog posebnog smisla. Na prvo slušanje to su bile, već pomenuta, “Bluz opelo za Roberta Džonsona” i eksperimentalna i psihodelična “Verovati u mesec”, ali nakon toga su se na listi smenjivale “U cik zore”, zatim “Vazduh na lancu” itd. Kako mesec neprestano menja svoju adresu “prolazeći kroz različita sazvežđa na nebu”, izgleda da tako i ove “mesečeve pesme” ostavljaju drugačije utiske na slušaoca u zavisnosti od mesečevog trenutnog položaja na nebu. Zato ću sebi dobrovoljno uskratiti pravo da namećem mišljenje o tome šta je na albumu najvrednije pažnje i ostaviti slušaocima da sami donesu sud, ali tek nakon što su makar jedanput pažljivo preslušali materijal…
Dalibor Vitanović
