Poenta jednstavnosti u bluzu 1/1
Ukoliko gajite bilo kakve simpatije prema bluz zvuku, utorak veče je svakako trebalo da rezervišete za ovaj koncert. Mikser House otvara vrata za bluz sadržaje i na taj način popunjava, koliko-toliko, rupu koja postoji kad je reč o gostovanju stranih bluz muzičara. Nezahvalnim uslovima za kvalitetnu zvučnu sliku je išao na ruku minimalni broj kanala i oni su korektno sanirani, pa je veći problem predstavljala presušena točilica piva.
Priznajem da nisam preterano oduševljen kada se nekom umetniku pripisuje da je najbolji, ali u slučaju Iana Siegala mogu razumeti sklonost ka tome. Osvajač mnogobrojnih priznanja nam se predstavio sa albumom „Man & Guitar“ koji se može ukratko opisati frazom „e, tako se to radi“.
Što se otvaranja večeri tiče, nije bilo potrebno preterano razmišljati i dvoumiti se. Nenad Zlatanović je maltene jedina opcija domaćih snaga koja se savršeno uklapa u koncept Siegalovog nastupa, a uz to dobija i priliku da uživa svirajući sa svojim uzorom. Bluz-rok set pesama koje je odsvirao predstavlja deo standardnog repertoara prilagođen izvođenju na jednoj akustičnoj gitari, bez pratnje benda. Zagrevanje je odrađeno.
Siegalu ne treba puno prostora, a zaslužuje dosta. Gitara koja teče i glas koji seče prave kombinaciju koja se uklapa i u Royal Albert Hall (gde je snimljen pomenuti album) i u varijantu veranda for one. Priče propovednika koji je izgubio svoju veru (?!) su dobrodošle na svakom mestu. Ako se i snimi film po istoimenom stripu (kako je to trend da Britanci dobijaju glavne uloge u tipično američkim serijalima), ulogu Jesse Custera bi trebalo dati ovom čoveku (uz sva njegova levičarska nahođenja). Dobro, može i ulogu i tipičnog negativca, bitno je samo da je u pitanju prekaljena duša, jer je reč o glasu koji je definitivno spoznao dubine, a koji je dovoljno jak i bez razglasa.
Bluz je svakako muzika koja se oslanja na tradiciju i po tome je specifična kad govorimo o popularnim muzičkim žanrovima. Kako bi se stvari dodatno začinile, lepo se prošetalo i po country i gospel momentima. Meni je posebno drago kad se muzičari osvrnu na onu nebrušenu, grublju, pa recimo, i stariju stranu bluza. Izvođenje „Pony blues“ Charlie Pattona je pratio jedini monolog u kom je Siegal bio ozbiljan i pun poštovanja. Sa druge strane, ne znam koliko mu je zaista žao što je propustio britanski bluz boom period. Ipak, nekako ga ne vidim zajedno sa Claptonom i Mayallom na sceni, koje ovom prilikom nije odoleo a da ne potkači malko u komentarima. Pozicija koju on zauzima mi je svakako bliža srcu, moram priznati. Ostali komentari su, naravno, po pravilu duhoviti, ali morali ste biti tamo za pun doživljaj, pa vam ih neću prepričavati.
Celokupno veče se može opisati kao priča gde numere „The Silver Spurs“ „One Bourbon, One Scotch, One Beer“ i „I’ll Fly Away“ predstavljaju odgovarajući uvod, razradu i zaključak. Priča je vredna pažnje iako je svi znamo, čuli smo je toliko puta. Uživao je, nadam se, i Siegal, makar u tome što je mogao da popuši koju cigretu na sceni kad mu to duša i pesma ištu. U Amsterdamu, gde trenutno živi, možete misliti, to nije baš redovna pojava. Eto razloga više da nas opet poseti.
Tekst: Pavle Medan
Foto / Video: Filip Filipović