Kada idemo na koncert Goblina očekujemo intenzivnu energiju do tačke pucanja i očekujemo erupciju emocija. Ali te emocije su uglavnom nešto žešće i čvršće od recimo – sentimenta. Međutim, i to dobismo od njih u Beogradu i kako nam je samo drago zbog toga. Ali krenimo ispočetka.
Dakle, dika i ponos grada Šapca, legendarni bend Goblini su najavili svirku u najkultnijem beogradskom „ćumezu“ KST-u prvi put posle pet godina. Ujedno bi se time obeležila i 21 godina od čuvenog live albuma koji je snimljen upravo u ovom zdanju. Treća zanimljivost je da je navedeni koncert jedini dugometražni u Beogradu ove godine za čuveni pank bend. Sve u svemu, razloga na pretek da se događaj ne propusti, a nijedno opravdanje ako se ne dođe. Mi naravno nismo propustili.
U 22h je već počela teška artiljerija da izleće pred tek pridošle goste KST-a, a tu artiljeriju su izneli Kragujevčani koji sebe nazivaju Ludak U Razvoju (LUR). Dobro poznati ortaci Goblina i njihova česta pratnja su i ovog puta dokazali da su dostojni da budu predgrupa velikog benda, ali i da su na dobrom putu da uskoro drugi budu predgrupe njima. Živo i „ludački“ su izvodili svoje hitove, a „Širom zatvorenih očiju“, „Prazan sam“ i „Nauči me“ se pevalo od reči do reči u publici, očit dokaz da LUR-ov razvoj ide pravim putem.
A razvoj večeri je išao u pravcu grupe D ZOO, koja je imala još nezahvalniju ulogu od LUR-ove, a to je da tačno u milimetar zagreje i naštimuje publiku za zvezde večeri. To nikako nije lako budući da su u tim trenucima već svi mislima bili sa Goblinima i teško je bilo skrenuti pažnju na binu na kojoj se oni još uvek ne nalaze. Da li su Subotičani uspeli u tome? Nego šta. „Zip“, „Inkognito“, „Bum“ i još par pesama su odzvanjale sve do Vukovog spomenika, pa su se verovatno i Golub i ekipa zabrinuli kako će posle D ZOO-a uspeti da podignu nivo zabave na neki viši nivo i da li je to uopšte moguće.
A kod Goblina je sve moguće. Čim su izašli, na licu prekaljenog frontmena se videla ozarenost kakvu retko možemo videti kod tako žestokog momka. Te emocije su nosile ceo koncert, a već nam je na startu stavio do znanja koliko mu je značajna ova ustanova kada je rekao da se mora otvoriti pesmom „Ona (misli da zna)“, jer je upravo u KST-u prvi put uživo izvedena na sada već antologijskom koncertu 1995. godine. Šutka, krš i lom su već krenuli sa tom kompozicijom a divlja i razuzdana masa naravno nije stala kada je bend nastavio sa jednako brzim stvarima poput „LSD se vraća kući“, „Dr Hofmana“ i „U magnovenju“. Uobičajeno bi bilo reći da je „omladina poludela u publici“, ali bi to bilo pomalo netačno. Ne zato što publika nije poludela, već zato što je bilo svih uzrasta u njoj. Simpatičan primer mladog naraštaja jeste devojčica koja teško da ima više od 13 godina i koja je iz prvog reda preskočila ogradu i stigla nadomak bine, što je bio jedan od glavnih utisaka svih koji su se našli u prvim redovima. Ako postoji slika nje u pank zanosu, to bi mogao biti kandidat za fotografiju godine bez dileme. Sa druge strane, „staru gardu“ je između ostalih predstavljala i dobro poznata faca sa TV ekrana. Legenda sportskog novinarstva i jedno od zaštitnih lica RTS-a Saša Mikić veliki je obožavalac šabačkog benda i uspeo je da se progura do prednjih redova, te uz prijateljske pozdrave prema Golubu i kompaniji ispoštuje umetnike skačući i pevajući u ritmu koji su oni nametali.
Usledili su „Dan posle“ i „Sam-phone- glas“, a Golub je podsetio sve na „velikog čoveka i veliki bend“ uz obradu pesme KUD Idijota „Pisma o ribaru Marinu, Mari i moru“. Sledeće obrade su bile „Sheena Is a Punk Rocker“ i „Marjane, Marjane“, što je pesma sa kompilacije „Za tebe: A Tribute to KUD Idijoti. Za tu numeru je sniman i spot ovom prilikom.
Pesma „Vođa“ je naravno po običaju izazvala posebnu reakciju naroda, a onda su krenuli glavni hitovi da se ređaju i tenzija da probija plafon… a podsetimo, u bašti KST-a plafon je nebo. „Anja, volim te“, „Ima nas“ i „Daleki put“ su lektira domaće muzike koju moraju znati i fanovi MC Stojana ili Milice Todorović, tako da nije iznenađenje što su Golubu u izvedbi ovih pesama pomogli i ljudi koji su zalutali na pank svirku… a uvek ima i takvih. Nakon toga bend se časno povukao, ali posle gromoglasnog poziva na bis morali su se još časnije vratiti. I jesu.
„Deca iz komšiluka“, neizostavna „Tamara“, zvanična himna „Punk’s not dead“, kao I srceparajuća „Za Lorenu“ predstavljali su šlag na torti i malinu na šlagu cele večeri, a iscrpljeni posetioci su poslednjim atomima snage pozdravili svoje heroje, koji su vidno uzbuđeni i dirnuti napustili binu i obećali povratak. Kad smo kod jednog Goluba videli vlažnost u uglu očiju, znamo šta je ova svirka značila.
Postoji ona užasna priča kako pankeri nemaju dušu kao što ostali muzičari imaju. Ali upravo je najviše leži u onima koji malo pričaju o njoj.
Više fotografija sa koncerta pogledajte ovde.
Tekst: Stefan Milivojević
Foto: Andrea Magazin
