Nove stranice dnevnika jednog umetnika ispisuje Igor Olujić, frontmen benda Neozbiljni pesimisti.
Igor i ekipa su začetnici jedinstvenog muzičkog žanra u Srbiji – anti global etno panka kojeg, osim u Srbiji, ljudi rado slušaju i u Evropi.
Nedavno su Pesimisti obišli Poljsku, a kako je protekla turneja i kako se “proveo” prvi dan na poslu po dolasku iz Poljske čitajte u njegovom dnevniku.
DOBRO DOŠLI IZ POLJSKE
I tako, odete jednog dana u Poljsku o kojoj ne znate ništa, osim onoga što kaže ministar Marinko Magla (lik iz izvanredne serije „ „): „Poljaci, to je imalo zulufe dovde do 89“ … a ja sam znao još i Zbigniewa Bonjeka, velikog poljskog fudbalera iz mog prvog albuma sa sličicama „Španija 82“. Kad tamo, dočeka vas ogromno iznenađenje, ali da krenemo redom.
Wroclaw-utorak 27.11., radni dan, pretpostavljam da neće biti mnogo ljudi, a i koncert počinje već u osam uveče, tako da smo se svi već pomirili s tim. Naš domaćin i prijatelj Tomasz Kwoka, inače doktor lingvistike, tu je sa nama, i razgovaramo o ovom ’problemu’: „Ma, kako, bre, koncert u osam, gde to ima?!“ „Pa samo kod vas koncerti počinju u ponoć, svuda po Evropi svirke počinju do 21h.“-lepo nam on objašnjava.
20h. Pun klub ljudi (oko 250), svi smo malo zbunjeni, i onda kreće dva sata ludila gde svi skaču i pevaju naše pesme, uživaju-kako publika, tako i mi na bini. Jeste da smo bili letos na jednom festivalu u blizini, ali ovo niko nije očekivao.
Nakon koncerta upoznajemo dosta ljudi koji studiraju srpski na univezitetu u Wroclawu, njihovu profesoricu Gordanu iz Zrenjanina koja je tu još od ’89. Stvari počinju da budu malo jasnije, izgleda da Poljaci nas iz Srbije baš simpatišu.
Sutradan obilazimo Wroclaw, prelep grad sa ogromnim starim jezgrom, koji je posle tri stotine godina pod nemačkom vlašću ponovo postao deo Poljske posle drugog svetskog rata. Inače, tačno je da je Poljska dobila jedan deo teritorije posle rata, ali je takođe izgubila istočni deo sa gradom Lavovom koji je veoma bitan deo njihove kulture, koliko sam mogao da zaključim. Eto, učimo i mi ponešto o Poljskoj.
Posle ručka nastavljamo put do Poznana, skoro milionskog grada koji je udaljen 200km od Wroclawa. To je najfrekventniji put kojim sam ikada vozio. Kamioni, traktori, automobili, nepregledna kolona na putu, koji je isti kao i onaj između Sombora i Subotice. Kad smo stigli posle četiri i po sata vožnje, rekli su nam: „Dobro došli na poljske puteve“.
Nakon odmora i tonske probe u 21h počinje svirka. Ponovo pun klub. Sve je isto kao dan ranije, publika kliče ANTI GLOBAL ETNO PANK, svi smo zbunjeni. Odakle znaju za naš samoizmišljen pravac?! Ali, naravno da uživamo u tako dobrom poznavanju našeg benda. Koncert je završen jam session-om pošto nas publika nije puštala sa bine, a mi odsvirali sve što znamo. Nije bilo druge nego da zamenimo instrumente i malo sviruckamo, ma šta ima veze, ionako je tek 23h, kod nas ne bismo ni počeli sa svirkom. Kada smo napokon sišli sa bine, pričamo na srpskom sa ljudima koje smo ovde upoznali ali osim studenata, naših ljudi koji ovde rade i naravno Poljaka, pojavljuje se nova kategorija koja će nas dočekati i u svakom narednom gradu, a to su oni koji su naučili srpski samoinicijativno jer vole Srbiju i R&R koji dolazi sa ovih prostora. Svi smo u šoku. Šta je ovo, o čemu se radi?
Sutradan nismo videli Poznan, jer sada, poznavajući poljske puteve, odmah ujutro smo krenuli za Gdanjsk, primorski grad na Baltičkom moru, veoma lepe arhitekture, malo drugačije od ostatka Poljske. Ovde nas takođe dočekuje grupa studenata srpskog. Želeli su da nam pokažu brodogradilište koje je sad turistička atrakcija jer je odatle krenuo sindikat Solidarnost Leha Valense u borbu protiv ludila države. Nismo obišli ovo brodogradilište, šteta, u tom trenutku nisam mislio tako, ali danas…(saznaćete kasnije i zašto).
Ovde mi činjenice oko velike ljubavi Poljaka prema Srbiji i nama postaju mnogo jasnije nakon razgovora između Kašje, naše domaćice, i Dušana (koji je Poljak), profesora srpskog na univerzitetu u Gdanjsku. Pričali smo o Waršawi u kojoj je trebalo da sviramo sutradan, ali razgledanje koje smo planirali da preskočimo je izazvalo malu polemiku. Profesor je ukazivao na to da tamo ima mnogo toga da se vidi, a Kašja je insistirala da je Waršawa grad bez atmosfere i u jednom momentu je ostala bez teksta kada ju je profesor pitao gde u Poljskoj ima atmosfere u odnosu na Srbiju, a ona je rekla uz osmeh da u odnosu na Srbiju takve atmosfere nema nigde. Kasnije nam je pričala da je živela godinu i po dana u Srbiji, da su joj to jedne od najlepših godina, ljudi su sjajni, divni, gostoljubivi, otvoreni… Naravno, stvari su mi sada postale jasne: Poljaci nas baš vole. Ali zašto? Pa vole nas zbog onoga što mi jesmo u stvari, a ne naravnog zbog ovoga što smo postali u našoj svakodnevnici.
30.11.Warsawa, ovo je grad našeg prijatelja Tomasza Konteka, vlasnika radija Kafana FM, po kom je i nazvana ova naša turneja koju je on većim delom i organizovao, kao i prošlonedeljni koncert Darka Rundeka, koji je takođe bio u ovom klubu, sa ciljem promovisanja ovog radija. Kafana FM je radio koji pušta balkansku muziku, da tako kažem (Dubioza, Rundek, Googol bordello, Kal, S.A.R.S….). Tomasz je bio i u Wroclawu i u Poznanu, gde je bilo sjajno po njegovim rečima, ali je bio malo nervozan zbog večerašnjeg nastupa i reakcije publike. „Warsawa je malo čudna“, kaže on (možda mi svi mislimo tako za svoj grad, ali to je zato što želimo da se pokažemo u što boljem svetlu). Na kraju, ovo je bio možda i najbolji koncert na ovoj turneji i Warsawa nije opravdala svoj epitet čudne i ćudljive metropole. Na kraju, svi sretni i zadovoljni: publika, Tomek, mi, možemo da krenemo dalje za Krakow.
To je jedan od najlepših gradova po oceni moje prijateljice koja je obišla pola sveta, pa sam i ja sa nestrpljenjem čekao da potvrdim tu tezu. I onda, kako to uglavnom biva sa velikim očekivanjima, nastupi razočaranje. Daleko od toga da sam se ja razočarao i da ovo nije sjajan i lep grad sa bogatom istorijom, ali ko zna šta sam ja očekivao. Zanimljivo je da su nas na svim koncertima ove turneje dočekivali Poljaci sa majicama Kosovo je Srbija i verbalnom podrškom na ovu temu (izgleda da se samo mi odričemo Kosova, a svi ga brane za nas), tako je bilo i u Krakowu, ali ova ljubav je već utvrđena i više se ne čudimo nego dajemo sve od sebe da se nekako odužimo Poljacima dobrim koncertom. Mislim da smo uspeli u tome jer atmosfera je bila sjajna. Ujutro krećemo za Sombor preko Slovačke i Mađarske, čeka nas vožnja duga 11 sati.
Sombor- 04.12. posao, (ja sam kao dipl. ing.zaštite bilja zaposlen u preduzeću koje je zaduženo za održavanje grada, koji je nekad posle Vašingtona, bio najzeleniji na svetu po metru kvadratnom). Dolazim pun utisaka i neverovatnom pozitivnom energijom koju sam želeo da podelim sa kolegama, ali niko baš ne želi da sluša, nego bi ja trebalo da čujem šta se ovde dešava. Doneta je odluka uprave grada da se naša firma deli na tri dela. Zašto na tri dela? „Toliko treba da se namire razne političke stranke i stave svog direktora“, ironično se može čuti od svih koji uglavnom pričaju na sav glas i svi u isto vreme, nervoza je prisutna u vazduhu, skoro može da se opipa. U zemlji veoma loših privatizacija i raznih malverzacija ova odluka se kod ljudi tumači naravno najgore moguće: „Svi ćemo ostati bez posla!“. Verovatno se to ne bi desilo baš tako (u prvo vreme, za kasnije ne znam), ali ova odluka je stvarno totalno nelogična, da ne kažem neku težu reč.
„U petak će biti štrajk ispred zgrade opštine!“. I eto ti mene, zviznuo sam sa nebesa na beton ispred objekta koji je nekad bio turistički destinacija, a sad je mesto čestih štrajkova za razliku od onog brodogradilišta u Gdanjsku, koji je sad turistička atrakcija, koju ću morati sledeći put da obiđem, čisto da vidim gde je lepše štrajkovati. Ali da bih završio ovu priču moram da se vratim na Poljsku tj. Poljakinje.
Poljakinje su posebna priča. Dok mi nekako uobraženo smatramo da imamo najlepše žene na svetu, moram da priznam da se i Poljacima može dobrano pozavideti. One imaju neku osobenost, što ih čini veoma lepim i zanimljivim, što ne bih mogao da kažem za npr. Grkinje, Rumunke ili Engleskinje. Najčešća imena su im Kašja, Ana, Justyna…. ili se bar meni tako činilo. E sad, jedna Justyna mi je rekla u nekom razgovoru kao konstataciju da sam ja umetnik, a ja se mislim, nisam ja umetnik (od toga se ne bih baš hleba najeo), ja ovo radim iz bunta i da ne poludim u ovoj današnjoj Srbiji. Ali evo sad kad malo bolje razmislim, ja jesam umetnik, ja i još nas sedam i po miliona koliko nas ima u Srbiji, jer ovo je prava umetnost smisliti kako preživeti, sprečiti niz neverovatnih gluposti, događaja i razmišljanja inspirisanih isključivo politikom i ličnim interesom a još usput biti onakav kakve nas Kašja i većina Poljaka doživljaju (vedri, dobri, nasmejani, otvoreni…). TO MOGU SAMO PRAVI UMETNICI!!!
