Trnci koji vas inače prolaze dok slušate Amiru Medunjanin u toplini svog doma, proći će vas bar jedno stostrukim intenzitetom dok je slušate uživo. U maniru predstojećeg koncerta Crvene jabuke, sinoćni koncert bi se jednim stihom mogao sažeti u: “Hej, živote, umrijeću noćas od ljepote.”
Amira izlazi na scenu Srpskog narodnog pozorišta kao u svoju avliju, kišni dan postaje sunčan i svi oblaci se razmiču. A ovo nisu neke sulude metafore, ovo vam je što bi ona rekla “živa istina”. Odmah nam kaže “pjevat’ ću vam što mi srce zna” i samu sebe rasplače od lepote. O nama nesrećnima da i ne pričam. Peti je mart i dupke puno Srpsko narodno pozorište ne zna šta se u tom danu naprasno u celoj vasioni izmenilo, ali nešto veliko jeste i mi tome mali i svečani prisustvujemo. U svom predivnom maniru Amira nam poželi dobrodošlicu, iznenađena, srećna, zahvalna što je publike toliko. Međutim, vi nemate utisak da ste publika, vi ste gosti, najdraži gosti i samo je vas čekala da stignete već jednom, i sve je ona pripremila za taj doček. Sve je dušom i srcem stvarano, i sve je domaće, i sve je tu samo kad ste već jednom stigli.
Umetnost je valjda najviši izraz ljudskih sposobnosti, ko je sposoban da svoj talenat pretvori u umetnost, otvoriće vrata raja svima koji budu umeli i želeli da je dožive. Ona je sinoć u nekom maniru boginje samo malko otresla haljinu i sigurna u sebe gromkim glasom zakucala na velika vrata raja. A ta vrata su teška i velika i polako se otvaraju, i dok ona sve više svojom ljubavlju i glasom pomiče sile koje ih otvaraju mi samo slutimo šta je to što ćemo videti i osetiti. Tako odmiče pesma za pesmom, priča za pričom. Amira saoseća i proživljava sve zgode i nezgode aktera svojih pesama. Imate utisak kao da je lično bila tu, videla i čula, tapšala po ramenu i držala za ruku sve te ljude kao svoje najbliže prijatelje. Sve tako dok se u jednom trenutku vrata ne otvore u potpunosti i vidite šta znači biti u raju. Trenuci u kojima ne postoji briga, niti je važno bilo šta drugo sem momenta u kojem se nalazite i vrlo ste sigurni da će sve biti dobro i da je ceo život vredan tih nekoliko trenutaka lepote. Tek su to trenuci u kojima se dolazi do razumevanja arhetipskih poistovećivanja lepote sa dobrotom. I uvek se nekako misli na estetiku spoljašnjeg sveta, a nekako premalo na lepotu ljudskog doživljaja koji je toliko ekskluzivan za našu vrstu na ovoj planeti. I baš su ove narodne pesme najbolji izbor za doživljaj lepote, jer nose u sebi najsuštinskije priče i melodije koje imaju razornu moć nad moždanim strukturama koje čuvaju i stvaraju uspomene i emocije.
Ne bih vam pričala o njenoj spontanosti i iskrenosti, o toplini doma koju nosi sa sobom gde god krene, vrlo lako ćete to i sami primetiti i preko ekrana.
Umesto toga reći ću vam nešto o savršenoj koheziji koja je vladala na sceni. Verni Amirin pratilac, Ante Gelo, kao i njen “jaran, evo već sto godina” – Bojan Zulfikarpašić, mladi Zvonimir Šestak i divni Amar Češljar, zajedno čine jednu grupu za koju biste bez sumnje mislili da je oduvek svirala zajedno. Vrlo je očigledan duh najbližeg prijateljstva, sigurnosti i pouzdanosti jednih u druge.
Vrlo je očigledan duh najbližeg prijateljstva, sigurnosti i pouzdanosti jednih u druge. Svi oni zajedno ulivaju toliku sigurnost u to da će sve biti u redu i da je vela večnost pripremana da bi se taj trenutak odigrao na sceni života.
Amira Medunjanin i svojim medenim prezimenom doprinosi slatkoći kojom zrači. Jednostavno ne postoji zamerka koju bih mogla izneti, sem toga što smo je mogli slušati još čitavu večnost a ne dva sata koliko je koncert trajao. Kao poslednju pesmu izvela je “Damar”, sa svog poslednjeg albuma i za kraj je opet samu sebe rasplakala tolikim uživanjem. A pošto je publika bila nepokolebljiva, Amira je izašla na drugi bis i pevala a capella Šantićevu Eminu. Nećete verovati, ali ni u božjem hramu nećete doživeti onoliku tišinu ljubavi i poštovanja. Sedeli smo mirni i opčinjeni. Magija je živa stvar, treba samo imati čulo za nju, možda je to šesto, a možda šezdesetšesto, kako god bilo, Amira ga pobuđuje vrlo direktno i nepokolebljivo.
Više fotografija pogledajte ovde.
Milica Erdevički
Foto: Marina Pešić
