„Noćas su me pohodili mrtvi, nova groblja i vekovi stari….”
(“Nirvana” V. P. Dis)
Sedimo ispred naše Gimnazije, gledamo u daljinu, u zvezde i ćutimo. Gospodin Vladislav i ja. Ne prekidam ga u toj tišini jer sam u jednom pismu, još onomad, kao gimnazijalka, pročitala da su se iz njegovih velikih ćutanja izrodile antologijske pesme. Mislim u sebi, ko će znati, šta li se može iz ove tišine sročiti u stih. Inspiracija bi mu navirala sa svih strana. Imalo bi šta i sada, u 21. veku, 2017. godine, da ga tišti, da ga muči. Imao bi o čemu i ovog marta da ćuti, a već početkom aprila u pesmi da nam jasno kaže pa da ga razbarušenog ne shvate.
Isto kao što nam je 1910. rekao u pesmi “Naši dani”. Ništa se u međuvremenu nije promenilo. Ili je kao i svi veliki pesnici proroci uspeo još i tada da predvidi da će nas sramota sahraniti na svim kulturnim i društvenim aspektima. Nije znao za rijaliti zvezde i razne “velikane” (imena nedostojnog pomena ovom prilikom), ali je znao da ćemo na pijadestale postaviti šljam, da će nam razvrat i greh postati merilo vrednovanja, da će nam materijalne vrednosti pokopati duhovne, da će nam tržni centri zameniti hramove, da će nam neuki vaspitavati decu i lopovi govoriti o poštenju. Znao je da ćemo zaboraviti svoju istoriju veličajući tuđu. Muči me kako je znao da će i dan danas “petvekovna zvona bune” ćutati (Knedla u grlu me guši i od sramote ne mogu da mu se izjadam i kažem da sam nedavno na poslu pokušavala da prozbrim zulumćarski turski ne bih li opravdala platu tako što ću njima bogatima prodati naš najskuplji proizvod). Pitala bih ga svašta, ali plašim se, šta ako mu dosadim i nestane. Bolje je da i ja ćutim pa da u tišini muku mučimo.
Kad, okrenu se ka meni i ipak zapodenusmo razgovor. Postojao je neki osećaj dugačkog prijateljstva među nama iako smo se prvi put tada sreli. Po očima smo se prepoznali. “Tamnica” u koju smo oboje pali, (na istoj goeografskoj dužini i širini, samo je vremenska razlika bila u pitanju) nas je spojila kao i taj osećaj bezizlaza. Utamničeni i bez prava izbora znali smo da negde postoji utopijski prostor nama nedostižan, ali ipak često naslućivan.
Prisećali smo se njegovog vremena. Pominje Tinku, kaže, njoj je možda i najteže. Figura majke, oličenje dobrote, bila je stub porodice koja je pored dvoje dece, Mutimira i Gordane, imala zadatak da čuva i neshvaćenog pesnika. Dokačili smo se i njegovih savremenika. Ostavili su zapise o njemu, kao o pesniku “grobljanske poezije”, o “čoveku grozničavih snova”.
Uvrstio ga je Skerlić u pesnike čije su duše groblja kojih se i mesec plaši. Ni Popović nije bio blaži, naprotiv. U “Antologiji novije srpske lirike” nema njegovog imena. Do toga je došlo zbog različitog pristupa pesničkom jeziku. Kažu da se nije uklapao u Popovićevu “Antologiju” kao ni u evropeizaciju srpske književnosti koja je podrazumevala suzbijanje boemije. Bio je u potpunosti drugačiji od pesnika koje je Bogdan Popović cenio. Pesma mu nije bila propisno “cela lepa, cela jasna”, ali je sadržala emocija na pretek, samo što Popović nije imao tu čast da Disovu emociju razume i pre svega, oseti.
Ono što je važno, jeste to da je Popović živeo dosta duže od Skerlića i imao je priliku da nepravdu prema mom gimnazijskom sagovorniku ispravi, ali to nikada nije učinio. Dis je pravi primer da sve ono što ne razumemo odbacujemo, negiramo i osuđujemo umesto da se potrudimo promislimo izvan okvira i da to drugačije prilagodimo svojim shvatanjima i mogućnostima. Nije ni sve bilo tako crno, pokušam da ga utešim. U odbranu su mu stala takođe velika imena među kojima su Svetislav Stefanović, Dimitrije Mitrinović, Isidora Sekulić, Tin Ujević i drugi. Melanholija i sentimentalnost provejavaše mu na licu kad pomenusmo Stefanovića. Bio je prvi koji je uzvratio u Disovu odbanu nakon Skerlićevog napada.
Svoj tekst “Čast i sloboda tvorcima!” započeo je rečima da je opet “jedan bogomdani pesnik pao pod nož nemilosrdne srpske kritike, i kao nevino jagnje prinet na žrtvu lažnom idolu Zdravog Razuma”. Već sam početak ukazuje na to da ćemo Disa videti iz nekog novog, drugačijeg ugla. Svetislav Stefanović kritikuje kritiku. Kaže da se stari kritičar na otrcan način bori protiv mladog pesnika tako što se potrudio da uz pomoć retorike uništi novog umetnika koji je umeo da misli i oseća na sebi svojstven način i da tako svoje misli i iskaže. Mnoge motivacione reči upućene mladim piscima,a protiv kritike, rekao je Stefanović u svom tekstu, a jedne od njih su: “Dole kritika koja sudi, a ne tumači; koja osuđuje, a ne razume! Dole kritika koja dočekuje pisca kao svoju žrtvu, svoj plen od koga živi! Dole kritika koja hoće da ubija da bi ona živela!”
Već je gluvo doba noći. Naiđe i Stefanović. Sede na klupu i reče da se zalaže za veliku i neograničenu slobodu stvaranja. Kaže da su mu mladi ljudi simpatični, da njihov rad prati s ljubavlju, oduševljava se njihovim zanosom, uživa u njihovim borbama. Od njega su podršku pored Disa dobili i Sima Pandurović, Veljko Petrović, Dimitrije Mitrinović. Na njihovoj je strani, bodri ih i podstiče čak iako ih neko zaustavlja. Mladim umetnicima daje podstrek za napredovanje i nagoveštava da će kritika zaslužiti da umetnici-tvorci obrate pažnju na nju tek kada bude ispaštala zbog svojih postupaka u prošlosti, a za našu književnu kritiku kaže da: “Ne zaslužuje da se na nju obziru oni kojih je pogled upravljen u našu budućnost, koji gledaju preda se i vide ono što je pred njima, i koji će videći to, moći povesti naš život mali, prezreni i neugledni na veliki put svetskog života; koji će naš mrtvi život oživeti i izneti na veliko videlo svetskog dana!” Poistovećuje se Svetislav Stefanović sa mladima jer pate od iste bolesti, trese ih ista groznica i zato ih i voli i priznaje da su mu draži oni koji se bune i bore za sebe nego oni uglađeni, “mladi i militavi” koji se dopadaju sami sebi, a i drugima.
Za Disa kaže da je pesnik “Nirvane” i da čak i da nije ništa drugo napisao, imao bi zvanje pesnika jer je ona remek- delo, pesma kakvih je malo u našoj poeziji. Ponovo se okreće kritici i dodaje da onaj koji ne može da oseti čar te pesme nema uopšte književna smisla i osećanja. O Nirvani kaže da je jedna izvrsna pesma, veličanstveno mračna kao noć i tajnstvena divna kao oživela groblja i dodaje da su takođe izvrsne i završne strofe pesme “Utopljene duše” sa dubokom impresivnom vizijom pokrova, pod kojim leže utopljene duše. Na kraju, Stefanović zaključuje: “Čast i sloboda onima koji traže, jer će naći! Čast i sloboda onima koji željkaju, jer će doželeti!” Pored svega dodaje i još da postoji nešto veće i jače od društva, a to je veliki čovek i poziva da stvorimo našeg velikog čoveka ili da mu bar otvorimo puteve.
Prekinu svoje kazivanje Stefanović, okrenu se ka zamišljenom Disu i reče da ogrne svoju pelerinu, stavi na razbarušenu glavu šešir sa širokim obodom, upravi velike naočare i da krenu, već kasne. Iznenadih se, upitam gde kasne. Nasmeja se Stefanović i kaže:”Okupilo se boemsko društvo u Skadarliji, 10. mart je, sećaš se? Svi čekaju slavljenika, rođendan da zalijemo i popijemo koju-Disu u čast.”
Krenuše polako, nestaju u magli.
Bio je neshvaćen među savremenicima jer je žureći ispred svog vremena stigao do našeg. To je verovatno i razlog našeg susreta. On bežeći u budućnost po tračak nade, a ja u prošlost po malo utehe, pavićevski se sretosmo u snu, jedninom mogućem i ostvarljivom predelu.
P.S. Kažu da Tinka još uvek nosi prsten napravljen od žice sa kišobrana koji je dobila na dan venčanja.
Mina Erić
Foto: Wikipedia