Organizovati festival kakav je EXIT daleko je od puke igre i šale, a nije ni lako raditi na njemu te uz dužno poštovanje svih koji su uložili svoj trud i energiju žao mi je što moram da kažem da iz godine u godinu sve manje uzbuđenja osećam pred sam festival i tokom festivala, a ovogodišnje izdanje mi je najmanje prijalo od svih koje sam posetila.
Manuću se priče o skupoći jer na to smo naviknuti i svesno idemo tamo da nas deru po džepu, da nam noge otpadnu od šetanja i da imamo podočnjake danima tj. niko nas ne bije po ušima da budemo na Tvrđavi četiri, a ove godine pet dana. To je naš lični izbor i svako kome se ne sviđa EXIT priča nema šta da traži tamo. Ja volim da budem na EXITu, ali primetno sve manje uživam na njemu.
Daleko od toga da je EXIT savršeno organizovan i nadam se da će se neke stvari unaprediti sledeće godine. Ono što sam videla i čula je to da su omanuli u važnom segmentu, a to je da su izvođači manjih bina morali peške od parkinga koji je u podnožju da se popnu do svoje bine i da nose instrumente koje nimalo nisu laki. Uz honorar dobili su kondicioni trening. Sumnjam da se Zvonko Bogdan od «sto leta» osećao prijatno zbog toga što je morao da šeta do Fusion-a. Da je bar bilo obezbeđeno nekoliko mladih i jakih momaka da pomognu ne bi izazvali nezadovoljstvo muzičara zbog ove situacije.
Ne manje važna stvar je da je mnogo ljudi komentarisalo da smo mi matori za ovo, ali se ne bih složila sa tom izjavom. Zašto da prebacim odgovornost na sebe i svoje godine jer program nije zadovoljio moj ukus? Zašto i za nas «matore» ne bi «zaboli» nekog hedlajnera ? Oasis nikad nisam slušala te ne pominjite mi Liam Gallagher-a jer hedlajner po mom ukusu bi mogli biti mnogo skuplji izvođači, a neki od njih svirali su u susednoj Hrvatskoj ove i prethodnih par godina. Znači da nije neizvodljivo.
Primetno je bilo mnogo dece na Tvrđavi i starijih maloletnika što mi samo govori da su ovogodišnji hedlajneri atraktivni toj populaciji više nego nama «matorima» što je i logično. No, kad sam se pomirila sa činjenicom da na Main-u neću boraviti, proučila sam program ostalih bina i zaključila da Fusion gubi status apsolutnog favorita, a tu titulu predao je Future Shock bini ove godine i u pogledu izvođača, ali i kvalitetu zvuka. Već sam pisala o prvom danu i bendovima koje smo tamo slušali, a i tokom ostalih dana bilo je vrlo zanimljivo. Žao mi je što ta bina nije istaknutija te je dosta bendova nastupalo pred manjim brojem ljudi što zaista ne umanjuje njihov kvalitet.
Sve pohvale i moje simpatije idu sledećim mladim izvođačima (neki po godinama, a svi po stažu) Future Shock bine: 3 kapljice, Yokono, Viva Vops (pobednici Bunt Rok festivala 2017), Floridus, Helem Nejse. Zapažen nastup imali su i predstavnici stare garde, novosadski Piknik i novi bend Ide Prester, MAiKA, koji se kasnije preselio na Fusion, ali je zvuk bio dosta lošiji te je pravo predstavljanje bend imao upravo ovde.
Što se tiče Fusion bine najposećenije nastupe čini mi se imali su Zvonko Bogdan i Dejan Petrović. Ali ni to ne čudi mnogo jer je Bajaga bio hedlajner Tamburica festa. Fusion je bio neobično prazan između dva nastupa. Ranijih godina dolazilo se pre nego što neko završi svirku da se zauzme mesto za narednog izvođača. Uz Zoster se osvanulo u velikom broju drugog festivalskog dana, a binu je poslednjeg dana zatvorila grupa Orthodox Celts takođe u ranim jutarnjim časovima. Posećenije nastupe na Fusion bini imali su i Zabranjeno pušenje, Massimo Savić, Stereo Banana dok je The Bambi Molesters, koji je imao odličnu svirku, slušalo nedovoljno ljudi.
Explosive bina je imala prilično jak lineup, ali u svoje slobodno vreme ne slušam većinu tih bendova te nisam mnogo zalazila tamo. Bilo je zaista eksplozivno kad god smo prolazili.
Od nastupa na Main bini izdvojiću libanski bend Mashrou’ Leila koji je već nastupao pre 6 godina i već tada su me potpuno osvojili te se njihov nastup nije smeo propustiti. Rag’n’Bone Man je verovatno izvođač zbog kojeg ću žaliti što ga nisam čula uživo sudeći po komentarima onih koji su gledali njegov nastup. Iako je njegov talenat neosporan, jedan hit koji se vrti na radiju mesecima toliko često da iritira nekako mi nije bio dovoljan da me privuče.
Gde je još bila dobra zabava? Na terasi u Disco zoni! Neverovatna energija, disko kugla, odlični DJ-evi, predivan pogled na grad i most “Duga”. Kad god smo otišli tamo osećao se neki magnetizam u vazduhu, privlačilo nas da ostanemo. Tu smo našli i zaklon od kiše u petak. A našli smo i brojna nasmejana lica ljudi koji plešu sa podjednakim žarom i sa svojim prijateljima i potpunim strancima.
Silent Disco je takođe i dalje jako zabavno mesto. Ove godine ambijent je podsećao na luna park. DJ-evi su bili smešteni na konstrukciji koja podseća na ringišpil.
Zaista nisam stekla utisak da je ovaj EXIT bio posećeniji od ostalih, a to govore i taksisti koji godinama rade. U suštini subjektivni osećaj mi govori da sam izgleda bila u pogrešno vreme na pogrešnom mestu jer sam hodala neometano po Tvrđavi i nisam primetila velike gužve.
Kurs evra je bio 116! To baš i nije fer, zar ne? Ali ko radi mora i da zaradi. Logika. Prisutnost banke koja je bila jedna od sponzora je bila toliko velika da sam se plašila da ću je sanjati. Sve se vrti oko novca na kraju krajeva. Neko organizuje zabavu, neko mora da plati.
Nakon celodnevnog razmišljanja o prethodnih nekoliko dana i dalje odbijam da prihvatim da mi EXIT nije prijao zbog godina starosti. Pre bih rekla da sam bila na previše mesta i da imam sa čim da uporedim. U stilu slogana koji je nosi ovogodišnja EXIT avantura, «Summer of Love», šaljem ljubav svim svojim prijateljima koji su izginuli radeći na ovom EXIT festivalu jer trebalo je izdržati tempo koji ovakav događaj nameće. Za takav rad, priznajem, jesam matora.
Vreme je da se svi naspavamo i da se nadamo da će sledeće godine program biti više po ukusu «matorih rokera» inače će doći do smene generacije u potpunosti pa ću se stvarno osećati nepoželjno na Tvrđavi.
Više fotografija pogledajte ovde.
Ivana Jovanović
Foto : Andrea Magazin
