Bez predgrupe, a publici sasvim dovoljni i sami, Nikola Vranjković i njegov bend održali su koncert u Novom Sadu 9. marta koji je trajao nepuna tri sata.
Koncert je održan u Mađarskom kulturnom centru “Petefi Šandor” na Telepu. Ovaj prostor je jedan od alternativnih prostornih rešenja koje koristi Studentski kulturni centar Novi Sad od kako su počeli radovi u Kineskoj četvrti i ispostavilo se da bez obzira na to što je podalje od centra, ništa nije previše daleko ako imaš priliku da čuješ ovako kvalitetan koncert. U kvalitet niko i ne sumnja jer već nekoliko godina unazad, od kako Nikola Vranjković nastupa u ovoj postavi, nije se desilo da je neko imao zamerku na zvuk ili bilo šta drugo. Bolove u nogama od tročasovnog stajanja ne računam u zamerke. Dodatak muzičkom kvalitetu je i provereno dobar tonac, Miloš Momirov, tako da je sinoć sve bilo više nego odlično.
Dva dana pre novosadskog koncerta svirali su u niškom klubu Feedback, ali se nisu istrošili i sa maksimalno energije odsvirali su koncert koji je počeo nešto pre 21.30 i završio se dvadesetak minuta nakon ponoći. Za njihove samostalne koncerte ovo je standard. A kako i ne bi bio kada je sam uvod trajao desetak minuta uz pesmu “Tajni život suterena”. Oni jako vole da sviraju, a mi jako volimo sve te pesme koje izgledaju kao da im nema kraja kada krenu solaže i demonstracija sile na bini.
Igra svetlosti i mraka na bini dodatno je pojačala tročasovnu predstavu jer je Nikola Vranjković od svojih pesama i koncerata napravio baš to – izvanrednu interaktivnu predstavu bez mnogo priče u kojoj publika ima važnu ulogu. I uvek se izdvoji neka pesma koja se horski peva i tokom koje Nikola može odmoriti malo svoje glasne žice i nabaciti osmeh na lice. Već neko vreme to je numera “Dve reči”, a stihovi:
Sav sazdan od blata s lica još mi curi
ja između dva sata jedan kasni, drugi žuri
verujem da pogađaju mnoge koji su razapeti između obaveza, preživljavanja i površnosti u partnerskim odnosima uzrokovano svime što nameće savremeno društvo. Sa albuma “Veronautika” meni najjača pesma je “Marburg” i još je upečatljivija kada je čujem uživo, mada su sve pesme mnogo upečatljivije kad ih sviraju uživo-bez razlike i one starije iz doba benda Block Out i one novijeg datuma.
Poezija Nikole Vranjkovića je dubokoumna i višeslojna, protkana raznim emocijama, gorčinom i nadom, melanholična i uvlači te u svoj svet bez mnogo muke jer niko nije imun na udarce sa svih strana. Kada se takva dela potpišu ovakvom muzikom i izvođenjem, priznaćete, svaka pesma postaje umetničko delo i čini deo kulturnog nasleđa za naraštaje koji dolaze.
U pesmi “Bunar želja ne postoji” na bini im se tokom jednog dela pesme pridružio gitarista Miroslav Užarević Uža (Goribor, Novembar) kojem je Danilo Nikodinovski predao svoju gitaru, a da ne bi bio besposlen Danilo je uzeo palice i pridružio se Boži u sviranju bubnjeva.
Ono što je još karakteristično za ovu predstavu je što Ivan Zoranović Kiza predstavlja 3u1 kombinaciju-svira klavijature, gitaru i peva prateće vokale što, morate priznati, nije nimalo lak zadatak. S obzirom na to da je ovo bilo treće veče u nizu da sviraju višesatne koncerte, Kiza je bio na visini zadatka bez pada koncetracije i još jednom dokazao zašto je izuzetno cenjen u muzičkom svetu.
Negde pred kraj predstave, kad poustaju sa stolica, znamo da sledi još jedno četrdesetak minuta još jače energije. Nekako je uobičajeno da se pred kraj koncerta strasti smiruju, a oni rade suprotno-oni ih raspaljuju pesmama “Dve hiljade i kusur godina”, “Moraćeš da naučiš da živiš sa tim”, “SDSS”. Za sam kraj usledio je “Dan koji nikad nije došao”. Možda vam je teško da poverujete, ali publika je želela još.
Tako se to radi kad je Vranjković u pitanju – i kvalitet i kvantitet. Dubok naklon Nikoli i celom bendu za sinoćnu predstavu.
Ivana Jovanović
